Стрелков: Украјина ће напасти Новорусију, а онда и Крим

Доњецк – Сви наши политичари који озбиљно говоре о неким споразумима, о примирју са украјинском страном – отворено лажу…

Игоре Ивановичу, шта ће даље бити са Доњецком и Луганском епубликом? Да ли ће опстати или их чека неизвесна будућност?

Искрено се надам да ће оне опстати, без обзира на све препреке и крајње тешку ситуацију у којој се сада налазе. Надам се да ће Новорусија опстати. И да ће постојати као део Руске Федерације.

Догодило се „руско пролеће“, тако су назвали тадашње догађаје. Све у свему, присаједињење Крима Русији прошло је без крви. Затим је дошло „руско лето“ – велики број жртава у Донбасу. Сада нам долази „руска зима“. Донбас се може наћи у условима праве хуманитарне катастрофе. Да ли је то тако?

Он је већ у стању хуманитарне катастрофе. Посебно у деловима који су близу фронта. Не треба заборавити да се – док ми разговарамо о томе шта се дешава у Донбасу – тамо ратује. После такозваног минског примирја, које је било само на папиру и које је одговарало само украјинској страни, а никако Донбасу и Русији, ни један једини дан није било мира на фронту. Сада, кад се украјинска страна фактички отворено одрекла услова минског примирја, тамо је, благо речено, очајна ситуација. Доњецк гранатирају тако како га нису гранатирали до састанка у Минску. То је непрекидна жестока паљба. Нападају и остала насељена места. Практично, цела територија Доњецке и Луганске републике нападнута је и гранатирана, осим сасвим удаљених градова, какав је, на пример, Антрацит.

Добијате ли и даље информацију о догађајима иако сте отишли?

Наравно.

Имате поуздане контакте тамо?

Свакодневно добијам информације путем електронске поште и телефона. Не могу рећи да информације добијам од команданата и политичара који тамо раде, зато што им сад нисам надређен, ипак они мисле да су дужни да ме обавесте о догађајима.

Шта мислите да ли је могуће обнављање сукоба великих размера?

Тамо се већ одвија сукоб великих размера. Једино што има позициони карактер.

Мислио сам на кретање тенкова и остало…

Неизбежан је, просто неизбежан. Украјинска страна никад није скривала, чак ни у време минског примирја, намеру да врати Донбас под своју диктатуру. И реализоваће то. А после тога догодиће се Крим. И сви наши политичари, који озбиљно говоре о неким споразумима, о примирју са украјинском страном – отворено лажу. У првом реду лажу они који су одговорни за за те минске договоре. Они врло добро знају да се украјинска страна никад неће смирити, до потпуне војне пропасти, са отцепљењем Новорусије. Они отворено лажу, полазећи од својих тактичких интереса, који немају ништа заједничко са интересима Русије и Новорусије.

За време славјанске опсаде ви сте постали симбол. И, као и раније, остали сте легенда за многе. Да ли сте били спремни за то?

Апсолутно не. Никад нисам планирао да постанем познат јавности. На пример, кад је почела славјанска епопеја, планирао сам да урадим све као на Криму и надао сам се да ће све протећи по кримском сценарију. Било је планирано да се помогне месним лидерима и резервистима да успоставе народну власт, спроведу референдум, да се припоје Русији, и то је био наш заједнички циљ, првенствено њихов циљ. То им нико није наметао, то је била њихова искрена жеља. После тога сам хтео, не излазећи из сенке, да ишчезнем одатле, као и са Крима.

За Крим ћу вас још питати. Како ви сад осећате ту популарност? Да ли вам је неугодно, да ли се у вама самом нешто променило?

У почетку, кад се појавила потреба и кад ми је недвосмислено препоручено да се појавим у јавности, осећао сам се непријатно, ужасно непријатно, јер, радећи свој посао, никад нисам јавно иступао. Навикао сам да делујем, доносим решења и веома мали круг људи је нешто знао о мојој претходној служби, о томе у којим операцијама сам учествовао, о детаљима тих операција. Према томе, било је крајње непријатно, али сада могу рећи да сам се мало привикао на интересовање медија. Штавише, излазим им у сусрет. Схватам неопходност тога не у циљу саморекламе и пиара, него у интересу покрета.

Покрет се зове Новорусија?

Да, покрет Новорусија, кроз који хоћемо да објединимо све невладине друштвене снаге које хоће реално да помажу Новорусији, треба координисати њихово деловање да би се постигао најбољи ефекат.

Да ли је пре свега реч о хуманитарној подршци?

Реч је о сасвим хуманитарној подршци. Као прво, спремамо се да пружимо помоћ опремом, одећом, храном – свом нератном опремом. Друго, подршка самим добровољцима и члановима њихових породица, који нису у најбољем положају. И веома важан сектор – помоћ рањенима, а ње нема довољно. Штавише, Доњецка и Луганска република немају могућност да пруже реалну помоћ. И рањени, после лечења, посебно осакаћени, налазе се у очајном положају – не примају ни пензије ни било какву новчану помоћ, ништа. На територији Русије они немају никакав статус, већина њих се лечи овде, и ми покушавамо да преузмемо што више одговорности за помоћ људима који су штитили Русију и дали много тога како би је заштитили. На крају је помоћ породицама погинулих. Још један саставни део подршке је информативни. Ипак је не одбијамо. Сматрамо да је подршка идеји Новорусије крајње неопходна. Код нас (у Русији; прим. прев ) покушавају да скрајну проблем постојања Новорусије и да се праве да се становништво Доњецке и Луганске области побунило због борбе за некаква права. Неистина – становништво Доњецке и Луганске области се подигло да би се прикључило Русији. И, кад је Русија то одбила због спољнополитичких схватања прикључивања по кримском шаблону, они су, стежући срце, кренули да се боре за свој суверенитет. За суверенитет у савезу са Русијом.

Планирате ли да се вратите тамо?

У овом тренутку мој повратак тамо је немогућ. Нема сврху. Могу објаснити зашто. Разумете, у новонасталој ситуацији ја сам неприхватљив Кијеву. Док се воде ти бесмислени преговори са Кијевом, док је питање гаса важније од судбине милиона Руса, мој повратак је немогућ… Њега би крајње негативно прихватили такозвани партнери. Осим тога, сад обе републике воде људи којима се не би допао мој повратак. Постоји велико незадовољство резервиста и Луганске и Доњецке Републике, тако да би моје појављивање тамо – неважно у ком својству, чак и приватно – могло постати магнет за привлачење свих незадовољних. Под један, то не желим; под два, мислим да је то деструктивно, ма какви били тамошњи лидери. Плотницког (Игора Венедоктовича, председника Луганске Републике; прим аут.) не познајем, Захарченка (Александра Владимировича, председника Доњецке Републике; прим аут.) познајем довољно добро. Он је храбар командант.

Ви сте се тамо с њим упознали?

Да, у Доњецку.

То значи после Славјанска?

Да, наравно. У Славјанску он није био. Но нека његова решења, у првом реду потписивање минских споразума, оцењујем негативно. Поред тога, мислим да је у ратним условима неприхватљива било каква опозиција, нарочито наоружана. Схватајући да би мој повратак у Доњецк могао бити искоришћен за стварање опозиције и двовлашћа, ја, наравно, без овлашћења не могу да се вратим тамо.

Зашто сте отишли?

Рачунало се на мирно решење, што је била грешка, и то је видљиво, по мом мишљењу, голим оком. Са таквим стањем ствари мој боравак тамо оцењен је као неприкладан. Нећу да кријем, кренуло се са неким видом уцене и директног притиска као што је заустављање испоруке помоћи са територије Русије. О томе сам отворено говорио. Једино што могу рећи је да се нисам довољно јако супроставио зато што сам ја ипак руски резервни официр и осећам дуг према отаџбини. Чак и ако нисам сагласан са неким од решења политичког руководства Русије, дужан сам да га спроводим.

Редовно сте гледали смрти у очи док се пуцало на Славјанск а град био опкољен са свих страна. Какав је осећај живети поред смрти?

Знате, мени је то била пета војна кампања и можда мање опасна од свих предходних за мене као индивидуу, као живо биће. Командовао сам довољно великим јединицама, затим формацијама, затим сам руководио армијом, ако се то може назвати армијом. Велики део времена проводио сам у штабу. Наравно, одлазио сам на терен и у време ратних дејстава, у време гранатирања. Али рећи да сам показао храброст као борац – не могу. Ствар је у другом, за мене је било теже то осећање огромне одговорности. То ме исцрпљивало много више од осећања физичке опасности. Био сам свестан да одговарам за судбине хиљада људи.

Вашу главу су уценили. Постојали су и постоје они који су заинтересовани да вас елиминишу.

И сами знате каквог би џокера добила украјинска страна да су ме ухватили и предали Кијеву или Хагу. Савремена хемијска средства могу да сломе вољу. Времена краснодонаца и младогвардејаца су прошла. Немци нису имали таква средства каква сада постоје. У вези с тим, представљам одређену опасност као човек који зна тајну, ако се могу тако изразити.

Знате много тајни?

Наравно. Што се тиче личног, односно очувања живота, то ме мање забрињава. Верујем да је сваком човеку суђено то што је суђено. Да кажем тако – коме је суђено да буде обешен тај се неће удавити. Главно је радити оно што мораш, и биће шта ће бити. У овом случају то је принцип – неко га приписује кинеским мудрацима, неко цару Диоклецијану, неко Марку Аурелију – најправилнији, посебно у ратним временима.

Шта вам је била највећа подршка у рату?

Мени је подршка била вера. Без вере, без схватања да нам Бог реално помаже – а ја сам лично уверен да нам је Бог помагао јер је неке ствари немогуће рационално објаснити – не бисмо опстали.

Било је чудесних ситуација?

Да, колико хоћете. Увек и свуда. Чудесно је и то што нас нису уништили првих дана. Чудесно је и то што су пропали сви планови наших противника да нас униште. Чудесно је, посебно у Славјанску, да смо са минималним губицима наносили противнику несразмерно велику штету. Ако ретроспективно гледамо на одбрану Славјанска – са неколико десетина наоружаних људи супроставити се целој држави Украјини – па нека се она налазила у стању пропасти и анархије, свеједно она је држава и њена сила је огромна – то је чудо. Могли су нас побити као муве. То се није догодило из неких разлога који вероватно сваки понаособ имају рационално објашњење.

Ратови у Придњестровљу и на Балкану, где сте све били, и тај рат – шта им је заједничко?

Све су то грађански ратови. Ратују људи који говоре истим језиком. Идеолошка подела, не национална. У Босни је то религиозна подела. Но ратују браћа…

Придњестровље се борило за руски језик, не?

Да, али у јединицама које су ратовале против кишињевских формација било је Молдаваца, Украјинаца, Руса. Интернационални састав. Било је и Гагауза. Са те стране такође било је Руса. Претпоставимо, нама се у Бендеру супроставио одред полиције посебне намене – ОПОН. Тамо је било прилично Руса који су још у советско време служили у ОМОН (мобилни одред посебне намене) и аутоматски су постали опоновцима и аутоматски кренули против своје браће. Кишињевска војска је на знамењу имала ознаке радикалног национализма – притом не молдавског, него румунског.

Крим је ваших руку дело?

Узимао сам учешће у активностима, али рећи да је то мојих руку дело ја, наравно, не могу. Тамо је моја улога била скромна иако по неким питањима значајна.

Сећам се, долетео сам тамо крајем фебруара и посматрао какав сте ауторитет тамо били. Имао сам утисак да ви завршавате посао.

У почетку сам имао доста озбиљну улогу. Затим, по потреби, како се ситуација развијала, отишао сам у сенку и занимао се формирањем јединица специјалне намене, затим батаљона специјалне намене. И олакшавањем руској војсци.

Ког датума сте се нашли на Криму? Када је све почело? Одмах после Мајдана?

Четрдесетосам сати пре него што је све почело.

Тојест, кад се подигао Севастопољ…

Ја сам већ био на Криму.

И видели сте догађаје својим очима?

Руководио сам заузимањем аеродрома у Симферопољу. Пошто је тамо било оклевања, био је потребан, назовимо то тако, тренер-играч.

Ви сте посматрали судар руских активиста и кримско-татарских активиста?

Не. Директно нисам посматрао.

Али сте већ били тамо?

Да, био сам.

Да ли сте пре тога познавали Сергеја Аксјонова?

Да, познавао сам га. Упознали смо се за време доношења поклона магова [1]. У Симферопољу је оставо веома добар утисак на мене, озбиљно добар утисак. Он је харизматичан човек. Кад га окривљују за неке грехе из прошлости, могу да кажем: он је човек који је способан да се уздигне изнад своје прошлости, способан је да се развија и у то сам сигуран. Врло је паметан и енергичан. Поседује све квалитете крупног политичког лидера и надам се да Крим није последње степеница у руској државној служби коју он заузима. Велика је трагедија је што у Доњецку није било таквог човека. Кад сам улазио на територију Доњецке области, надао сам се да ћу моћи да нађем истог таквог лидера и да ћу му постати саветник, тојест да ће се поновити оно што се десило на Криму.

Јесте ли ви нашли Аксјонова?

Знате, постоје разна мишљења о том питању. Ради се о томе да је Сергеј Васиљевич комуницирао са многим људима, ја сам био један од њих.

Ви сте одмах са Крима дошли у Донбас?

Па, у суштини, да. Један дан сам провео у Москви. После тога сам се вратио на Крим и након неких недељу или десетак дана кренуо сам тамо.

Имали сте много људи?

Педесетдва човека.

И шта се десило с њима?

Неки су погинули. Погинуло је много људи. Мислим да је једна четвртина погинула или добила тешке повреде.

А ко су ти људи?

Већина су грађани Украјине. Много Кримљана. Било је неких двадесетак одсто Руса. Тај исти Моторола…

Значи, Моторола је тад дошао?

Моторола [2] је заједно са нама прелазио преко границе. У Криму сам га одабрао из групе добровољаца који су прелазили код нас из других јединица и кримске полиције.

Како се догодило да тако брзо од педесет људи направите целу војску?

Одмах ћу одговорити на питање које ће доћи иза овог. Зашто Славјанск? Када смо прешли границу, нисмо имали јасно одређен план куда да идемо. Знао сам да са тако малом групом ићи на Луганск или на Доњецк нема смисла. То су милионски градови у којима би се педесет људи просто изгубило. Расплинули би се без видљивог ефекта. Одмах сам себи поставио задатак – наћи неки насељени пункт средње величине. Са једне стране, довољно значајан, с друге стране, у којем можемо брзо успоставити народну власт. Власт која има подршку народа. А не просто заузети. То је згодно за украјинску страну да нас представи као терористе. Локални становници су нас сачекивали. Унапред, аутомобилима. Када смо пешице прилазили путу, тамо су нас већ чекали.

А ви сте прелазили пешке?

Петнаест-седамнаест километара марширали смо преко границе. И дошли смо на одређено место, које су раније изабрали људи који су нас сачекали. Наравно, одмах је постављено питање где је то место у коме ћемо добити масовну подршку? Рекли су да је то Славјанск. Погледао сам карту. Наравно, било је далеко. Но великог избора није било. Пошли смо за Славјанск. У моменту доласка чекало нас је око триста активиста, спремних за било каква дејтва заједно са нама. Одмах смо се повезали са том групом и пошли у напад на УВД (ваздушни саобраћај). За два сата смо узели УВД, а сат после тога – СБУ (Служба безбедности Украјине). Тадашња градска управа се придршавала неутралне позиције и узели смо је без борбе. Сагласно с тим, после поднева цео град је био у нашим рукама. Оружјем које је нађено у УВД наоружали су се месни добровољци. Ту нам се број повећао на 150 људи. За два дана сам направио групу Терца од 28 људи и послао је да заузме Краматорск. Што су и урадили.

Значи Славјанск је за вас постао место окуплања?

Славјанск је постао тачка од које смо почели да ширимо народну власт на територији Републике. Становништво нас је у целости подржавало. Огроман број становника Славјанска нам је отворено показивао симпатију. Они су, истина, мислили да смо ми такозвани „зелени човечуљци“, јер смо били одевени у исту униформу, скоро једнако наоружани и прилично добро опремљени – за свој рачун, наравно. Рачунали су да ће све бити као на Криму.

Москва вас није послала тамо?

Не, наравно.

Какве размере је достигла војска Славјанска и за које време?

До напуштања Славјанска у самом граду је било 1.200 бораца, плус неких 300-400 војника на служби, али позадинаца зато што је код нас било много омладине, много жена, стараца, људи који нису могли ићи да служе у рововима и учествују у активној борби. Негде око 400 бораца у то време било је у Краматорску. Нама се потчинио краматорски гарнизон. Око педесет људи у Дружковки, око стотину у Константиновки. У николаевском и јампољском правцу налазио се батаљон са око 200 људи. Све укупно, нешто више од 2.000 бораца. А, кад сам одлазио из Доњецка, славјанска бригада, заједно са присаједињеним групама, имала је око пет до пет и по хиљада људи. Према списковима, било је скоро десет хиљада, много позадинских јединица, хуманитарних, јединица за снабдевање. С обзиром на чињеницу да је формирање рађено на колену, у одсуству професионалаца и нормалне базе, било је тешко водити евиденцију људи. Но ја сам знао број борбених батаљона, којим сам маневрисао, до човека.

Који је био проценат локалних људи међу резервистима?

Деведесет одсто. Како је било, тако је и остало. Ево, на пример, у Славјанској бригади проценат Руса је био веома мали. Сваког ко је ишао код нас пресретали су у путу. Неког је у Луганску пресрео Болотов, неког је пресрео Ходаковски, неког Захарченко. На њиховом месту ја бих највероватније урадио исто. Ојачавали су своје јединице. Славјанск се налазио на узвишењу. Осим тога, од 2. маја био је у полуокружењу. Сваке недеље то окружење је било све уже и уже, да би смо крајем јуна већ били потпуно окружени и снабдевали се по једном једином путу, који је после пада Николајевке био пресечен.

Нисте имали снаге?

Замислите опкољени град у коме све недостаје. Нема довољно оружија, нема довољно муниције. Град у коме огромна количина људи стоји на барикадама без оружија или са ловачким пушкама. Град је велики, са великим бројем становника. Са свих страна је опкољен много јачим противником. Притом, град је епицентар отпора, њему се предао цео низ других градова, који су још мање заштићени. Зна се број свих људи, сваке гривне, сваке кутије са муницијом, сваког камиона, сваке канте бензина. Ничег нема довољно. Пре свега нема довољно људи и организатора.

Имате ли сада некакве податке о томе шта се дешава у Славјанску?

Знам да је на последњим изборима за Раду (Скупштина) одазив био слаб.

Стрељање црноберзијанаца – да ли су то били људи који су заслужили такаву казну?

Стрељати људе који то не заслужују у ратним условима може само манијак. Лако је приказати мене као манијака. Вероватно им моја биографија олакшава посао. Веома пажљиво сам се односио према људским животима, колико резервиста толико и локалног становништва, свих. Али у ратним условима, кад је град опкољен, испољавати псеудохуманизам значи увећавати број жртава. Показати слабост понекад значи дати повод другим преступницима да мисле да ће проћи некажњено. Једина могућност коју сам имао била је да како-тако поступам по закону. А испоштовати законе у рату, у условима непоштовања закона, крајње је проблематично. Закони Украјине, као ни закони Русије, уопште нису предвидели појам „стање војне опсаде“, и у том случају позвао сам се на једини, најближи по времену, указ од 22. јуна 1941. године, указ Комитета одбране О стварању ратних трибинала. Код нас су се све пресуде спроводиле по одлуци трибунала. Нису сви оптужени проглашавани кривима, постојали су преседани када су окривљени доказали да нису криви. Истине ради, стрељали смо неколико пљачкаша. На пример, епизода кад је кажњен члан Десног сектора, који је у Краматорску ножем избо резервисту на барикади. Он је дошао специјално у Крематорск да убије једног, по његовом мишљењу, сепаратисту, једног Московљанина. После тога је заробљен. На суђењу је добио смртну казну.

Колико је био хуман однос према затвореницима у Славјанску?

Војни заробљеници који су били код нас добијали су једнаку храну као резервисти. Из истог казана. Ја, наравно, нисам могао све контролисати, али од глади нико није умро, нико од болести није умро. Нико није убијен, а да му није суђено. Било је уништено неколико диверзантских група. Они су погинули у борби и ја немам сумњу у исправност тога.

Ви знате да сада у Донбасу, у ратним условима, криминализација живота достиже висок степен. Да ли сте изашли на крај са бандитизмом у Славјанску?

У Славјанску да. У Доњецку сам имао веома мало времена за те ствари, а осим тога ту је било много центара који ми нису били потчињени, или су били делимично потчињени, или су се потчињавали под посебним условима. Због тога у Доњецку нисам могао да заведем ред какав је био у Славјанску и Краматорску.

Људи су били у конфузији. Како сте се носили с тим? Њих је снашла ноћна мора.

Потребан је ред. Све земље које су водиле ратове, ту се убрајају и демократске земље, увек су у зони ратних дејстава уводиле ратне законе. Да би се завео ред и да би се могло управљати, неопходно је успоставити војно законодавство за обе републике зато што их не раздваја море. Што се тиче расположења становништва, оно овде више зависи од Русије него од локалних лидера. Донбасу је хитно потребна помоћ већих размера. Русија је просто обавезна, полазећи од своје традиције, због дуга према руским људима, који су подељени због издајства 1991. године, да пружи ту помоћ. Тамо се људи боре за Русију. Русија мора заштитити своје. Иначе она губи смисао као држава.

Ви се бринете зато што се тамо није поновио кримски сценарио? Осећате ли неку своју одговорност?

Наравно, осећам потпуну одговорност за све што сам урадио. Због тога се трудим да пружим неку помоћ резервном саставу и републикама. Због тога што разумем своју улогу у свему. Но осећаја кривице немам. Вршио сам своју дужност онако како сам је разумео. И, упркос неким гршкама, мислим да сам своју дужност испунио. Друга ствар је што је постојала саботажа неких државних чиновника, то је друго питање. И то је више њихова кривица него моја.

Читао сам ваше стихове и вашу прозу. Постоји ли утицај Николаја Гумиљова на вас?

Знате, са задовољством сам читао стихове Гумиљова. Штавише, у младости сам сам написао песму као подршку Гумиљеву. Истина, није ми блиска његова нехришћанска мистика. У целини, он ми се веома допада. По мом мишљењу, он један од најбољих поета сребрног века [3].

Ви сте, наравно, читали књиге које говоре о грађанском рату на југу Русије, у Донбасу, Дроздовци у ватри Туркула… Са којим осећајем сте дошли у ту земљу? Да ли су вам се јавиле историјске алузије?

Да, наравно. Читао сам не само непосредна сећања и мемоаре. Радио сам са документима белих и црвених, који су деловали на тој територији, и, природно, имао сам асоцијацију на Волноваху [4], када је последњим пут Врангел иступао у Северној Таврији [5]. Наступ је био као код Туркула, у ком је учествовала Дроздовска дивизија. И Мариупољ, такође… Било је много паралела са с 1019. годином. Цели тај крај био је у зони деловања Батка Махна. Наравно, сећао сам се тешких борби које су вођене 1918/19. године, кад је Домбас прелазио из руке у руку. Да, поставља се питање за које нисам нашао одговор – шта је представљао Славјански пук у саставу армијског корпуса Слашћева [6], тог другог армијског корпуса, који је имао, по Слашћеву, 100 пешадинаца у моменту повлачења на Крим. Да ли је тај назив имао везе са именом града…

Који систем власти вам је најближи?

Знате, у мом систему вредности постоји појам који нигде није реализован у пракси, који је вероватно више идеалистичка творевина – меритократија. Владавина по заслугама. Да би се претендовало на политичку власт, треба имати заслуге према држави, према народу. Заслуге морају бити реалне, а не измишљене. Код нас су, уместо реалних дела – имитације. Превише њих је дошло на власт случајно, а не захваљујући свом раду. Многи од њих су били неке прабабе рођаковог рођака или су добили паре и за те паре купили себи власт. Сада код нас, као што је било и у касно советско време, све се одвија по Паркинсоновом закону: све је горе, горе и горе. Систем филтера ради у обрнутом смеру. По правилу он треба да пропушта најбоље, најспособније… Гледајући многе наше политичаре, може се констатовати да сивљих, неталентованијих и подлијих не може бити.

Имамо веома способног лидера државе и гњилу елиту, која нигде није приспела у већини случајева. То што је прихватљиво у миру савршено је неприхватљиво у ратним условима. А рат је објављен Русији. И Новорусија је само један од фронтова. Рат се неће завршити гасним споразумима. Оно што се сада догађа у Новорусији идентично је ситуацији у Книнској Крајини која се дешавала 1993/94. године.

Сви они који бар нешто знају о томе шта се тамо тада дешавало, а најважније – шта се десило касније, веома добро ће ме разумети.

———————————————————————————

Напомене преводиоца:

[1] Асоцијација која се односи на Поклон магова, новелу писца О. Хенрија о младом, сиромашном брачном пару. Наиме, желећи да једно другом дарују што лепше поклоне за Божић, муж продаје дедин златни сат како би жени купио сет укосница од корњачиног оклопа, а она одсеца и продаје косу како би њему купила платинасти ланац за сат. [2] Моторола је надимак Арсенија Сергјевича Павлова, једног од истакнутих команданта у одбрани Славјанска и Новорусије. [3] Сребрним веком, који је добио име према стиху Ане Ахматове, назива се 20-годишњи период с краја 19. и почетка 20. века повезан са процватом руске поезије као и културе уопште. Био је повезан са резултатом реформи Алексанра Другог, које су битно промениле културни пејзаж Русије. [4] Волноваха, током руског грађанског рата артиљеријска база Револуционарне устаничке армије украјине под вођством Нестора (Батка) Махна, који се, као украјински анархистички револуционар, борио и против Беле и против Црвене армије. [5] После низа пораза у којима је изгубио половину својих јединица, бели генерал Петар Врангел 1920. године последњи пут наступа у Северној Таврији и на Криму, после чега организује масовну евакуацију својих снага са обала Црног мора. [6] Јаков Слашћев Кримски генерал-потпуковник и члан Белог покрета на југу Русије, командант прослављен по својој храбрости, чак девет пута рањаван. После емиграције у Цариград, али се после амнестије 1921 године вратио у Русију. Године 1924. објавио књигу Крим 1920. године – изводи из сећања._____________________

Разговарао Сергеј Шаргунов / Превео Петар Минић / Свободная Пресса / Васељенска ТВ