Зато ми је Шешељ, кад видим колико их је узнемирио, само још милији!

Раширено уверење да председник радикала враћа на политичку позорницу простаклук и насилност можда није баш сасвим утемељено

…
Пише: Миодраг Зарковић

Од како је Војислав Шешељ стигао из Хага, са свих страна пљуште оцене да се уз њега вратио и одређени образац понашања који је у међувремену био нестао. Покушајмо да утврдимо шта је то Шешељ „донео назад“ у европриступну Србију.

Да ли је то неотесаност у јавном изражавању? Па, не баш, пошто неотесаност није никуда ни одлазила из Србије. Светислав Басара – писац по сопственом а амбасадор по туђем признању – негује говор који је често непристојнији од било чега што је Војислав Шешељ икада изрекао у отаџбини. Из безмало сваког Басариног чланка штрче полни органи, телесне погани и порно глаголи.

При чему овај врли грађанистички мислилац не објављује своја писанија у каквим неприметним, скрајнутим издањима: таман посла, Басара је редовни колумниста једног дневног листа и радо виђен гост у многим телевизијским емисијама, а његова отворена наклоност Борису Тадићу и Александру Вучићу, предводницима претходног и садашњег режима, више је него узвраћена, такође јавно. Дакле, док је Војислав Шешељ 11 и по година тамновао у Хагу на правди Бога, Светислав Басара је уз приметно одобравање овдашњих политичких моћника ђубрио српски јавни простор разноликим простаклуцима и другим нискостима, од којих је најотровније користио против оних са којима је некада делио ставове – рецимо, против Војислава Коштунице, или недавно против уредника „Времена“ Драгољуба Жарковића.

Кад смо већ код „Времена“, и они Басару за трку имају: Теофила Панчића, својеврсног Гајгеровог бројача за „никога и ништа“. Тај кад вам одбруси да нисте довољно познати међу надлежнима за утврђивање ко је овде битан а ко не, то је горе него када вам угасе профил на „Фејсбуку“: као да никада нисте ни постојали. Још ако вас, као што често ради онима што му нису нарочито допадљиви, части са неколико кованица које је лично осмислио око народских израза за измет, бекство у удобну безименост намеће се као једини спас.

Да ли је Шешељ можда вратио некакве нечовечне настраје на угрожене и незаштићене? Неће бити, јер такве насртаје нико одавде није ни протеривао, за шта је, између осталог, доказ и свеукупна делатност почасног грађанина Сарајева Петра Луковића. Детиње занет уређивањем неприкривено србомрзачког портала „Е новине“, Луковић не оклева да се изруга покланима у Јасеновцу или косметским страдалницима, а камоли живим политичарима или друштвеним чиниоцима који му нису по укусу. Наравно, Вучић му је по укусу, а ни он Вучићу нимало не смета, што се најбоље видело када су, непосредно уочи мартовских избора, заједно гостовали у „Тешкој речи“ и током два сата сити нахвалили један другог. Вреди подсетити да је трећи гост у тој емисији био Небојша Крстић, још један вајни колумниста једних дневних новина, чија се наглашено осетљива природа већ данима згражава над свиме оним што „Шешељ симболизује“, али зато у дотичној „Тешкој речи“ само што није сео Луковићу у крило како би показао колико подржава и одобрава његов рад.

Такође, ваља поменути и „Инсајдер“, емисију која је чак два своја серијала посветила клеветању најугроженијег становништва у савременој Европи, Србији оданог света са Косова и Метохије. Не наводећи нити један озбиљан или необорив доказ, Бранкица Станковић и њена намгрођена скупиница осудише те људе из четири северне косметске општине суштински само због тога што су се дрзнули да се у безакоњу које им је наметнуто сналазе како знају и умеју, при чему веома пазе – а најчешће и успевају – да не прекрше ниједан закон Србије, државе којој су верни по цену живота. Нико од људи и група на које се Шешељ икада обрушавао није био нити приближно незаштићен и нападнут онолико колико су то косметски Срби, на које су се свим средствима окомили „Инсајдер“ и Б92.

Да ли Шешељ враћа етнички мотивисани говор мржње? Чак и када би хтео, не би то могао, зато што је такав говор био врло присутан током Шешељевог одсуства из Србије. Нека уђе Сабахудин Динко Грухоњић, дрзник који је у много наврата износио најтеже, расистичке увреде на рачун српског народа – издвојмо оно када је, пре четири и по године, написао да размножавање Срба са Србима неминовно исходује све краћим ногама и све тупљим погледима.

Док је Шешељ у Хагу своја основна права морао да брани чак и штрајком глађу, Србија је отвореног србомрсца Грухоњића хранила све боље и издашније, што кроз новосадски универзитет (где предаје), што кроз Радио-телевизију Војводине (где саветује), што кроз награде и признања додељивана му од стране чак и министара (Светозар Чиплић, главом и брадом), а што кроз владина тела, до којих је стигао за Вучићева мандата (члан Комисије за избор пројеката у области јавног информисања за 2014. годину за електронске медије).

При том, за протеклих 12 година нису етничке увреде биле ограничене само на једва видљиве портале, већ су умеле да продру чак и у Скупштину: присетимо се „афричких људождера“ које је ономад здушно препознавао вазда будни Чедомир Јовановић, председник тада парламентарне Либерално-демократске партије.

Можда Шешељ уводи назад агресију и насиље? Опет не, зато што, захваљујући – између осталих – самопрегорном Ненаду Чанку, насиље никада није било подаље од главне друштвене позорнице у Србији. Док „спољну политику“ своје странке води врло уравнотежено, па је у добрим односима са Бојаном Пајтићем, али и Вучића уме да похвали, а никада није далеко ни од Тадића, у кафани је Чанак, видели смо, врло кратког фитиља. Тамо не преза од тога да шаље своје батинаше на једног ненаоружаног човека, као што је после у стању да данима лаже како са тим премлаћивањем нема никакве везе. Треба ли подсетити да до дана данашњег, а прошло је пуне две године од тог испада, ни Ненад Чанак ни његове гориле још нису одговарали за испољено насиље?!

Дакле, због чега је онда Шешељ неприхватљив европриступној Србији? По мерилима онога што душебрижници стављају на терет Војиславу Шешељу, сви напред набројани су у најмању руку равни председнику Српске радикалне странке, а често су и далеко лакши на обарачу од њега. Па опет, њему, ни после непуних 12 година које му је бесповратно отео Хаг, самозвани заштитници јавне пристојности не праштају што је жив. „Вулгаризацију“ и „радикализацију“ политичке позорнице приписују искључиво Шешељу, иако за време његовог одсуства Србија није постала ни снажнија, ни здравија, ни пристојнија. Напротив.

Чак ни јавно радовање због нечије смрти није Шешељ измислио. Јесте он недавно поновио да је срећан због убиства Зорана Ђинђића, али тога су се, барем на тлу Србије, први сетили млади јуришници ЛДП-а и ДС-а, када су марта 2006. године на средишњем београдском тргу славили упокојење Слободана Милошевића. Додуше, постоје ту и две веома важне разлике. Прва, Шешељ никако није учествовао убиству Ђинђића; ЛДП и ДС су можда и пресудно допринели убијању Милошевића, барем тако што су прваци ових странака одиграли кључну улогу у срамном Милошевићевом испоручењу Хашком трибуналу; зато је оно њихово ликовање из 2006. кудикамо злокобније него Шешељево данашње.

Друга: Ђинђић је убио Војислава Шешеља. Не обрнуто, као што су бестидници тврдили толико пута. Шешељ је из Хага дошао смртно болестан. Метастазе на јетри може само чудом да преживи. Тај човек је то чудо и заслужио, после свега што је издржао у епском, историјском, непоновљивом тријумфу над хашком аждајом, али ако чудо изостане, онда ће главни Шешељев крвник бити управо Ђинђић, који је, према никад порекнутом наводу Карле Дел Понте, 17. фебруара 2003. од ње затражио да Шешеља „води, и не враћа га“.

Ако ни због чега другог, а оно барем због те реченице, тешко је пристојном човеку да у вечном сукобу Ђинђића и Шешеља буде на страни овог првог.

Све у свему, основни грех Војислава Шешеља никада није био простаклук, или насиље. За сваку просту или насилну ствар коју је урадио, он је вишеструко вратио Србији храбрим, пожртвованим и честитим потезима, чак и пре Хага; насупрот томе, ниједан од горе набројаних простака и насилника не може се похвалити никаквим искупљењем, а ипак, они не само да нису проказани, него су још и уважени припадници самозване „елите“.

Не, основни грех Војислава Шешеља је то што је српски националиста. И то је тачка која ме је увек спајала са њим. Могао сам да се не слажем с њим по овом или оном питању, али је оно једино заиста битно, српски национализам – па ако треба и неумерени, а у ратним условима је ваљда само такав и могућ – увек био нешто по чему смо на истој страни. Као што сам са овима, који данас сикћу на њега, могао да се сложим по милион других ставки, али их никада нисам сматрао себи блискима управо због тога што смо се на теми српског национализма обавезно разилазили. Зато ми је Шешељ, кад видим колико их је узнемирио, само још милији.

Војиславе, добродошао назад у Србију!

Миодраг Зарковић, новинар

Зарковић је један од ретких новинара који снажно држи до свог става и праведног погледа на свет који се, пре свега заснивају на родољубљу. Због начина на који обавља свој новинарски посао, подразумевало би се да му данас у Србији буде ускраћена могућност да то и даље ради. Ипак, квалитет којим обавља свој посао спречава да се такве опције остваре. Због тога представља поузданог и саговорника од поверења што је прави бисер у времену у коме живимо.
Миодраг Зарковић за КМ Новине