Стране тајне службе добро су знале да је Тито већ при крају свог живота и да неће још дуго владати Југославијом. Тадашњи потпредседник САД Волтер Мондејл овим се речима осврнуо, пуно година касније, на ту Титову посету Америци: „Тада је био организован велики пријем, али се већ тада видело да он више не води земљу…“
Хрватска политичка емиграција Тита у Америци није дочекала нимало пријатељски. Организоване су анти-југославенске демонстрације у Њујорку и Вашингтону, а на пола странице New York Timesa (у броју од 5. марта 1978.) објављен је и проглас Хрватског народног већа, који је саставио лично Мате Мештровић, тадашњи сарадник, а будући (од 1982. до 1991) председник Извршног одбора ХНВ.
Но, Мештровић је учинио и нешто много више, и то непуних месец дана уочи Титовог доласка у САД. Заједно са својим колегом и пријатељем, истакнутим хрватским интелектуалцем у емиграцији Богданом Радицом, послао је једно врло поверљиво писмо саветнику за националну безбедност америчког председника Картера, Американцу пољског порекла Збигњеву Бжежинском. То је писмо датирано 17. фебруара 1978, а упућено је на адресу канцеларије Бжежинског у Белој кући у Вашингтону.
Мештровић је с Бжежинским био у добрим односима. Не би се могло рећи да су били пријатељи, но свакако би се могли сматрати добрим познаницима. На неки начин били су и колеге, јер су обојица били универзитетски професори, али с том разликом што је Бжежински предавао на Универзитету Колумбија у Њујорку, а Мештровић на Универзитету у Њу Џерсију.
Иначе, Мештровић се с Бжежинским упознао преко Филипа Е. Мозлија, својевремено водећег америчког стручњака за СССР, који је, уза све остало, био и директор Руског института на њујоршком универзитету Колумбија, и то још у непосредним поратним годинама; кад је Мештровић 1957. докторирао (на тези Југославенско уједињење и почеци српско-хрватског спора 1918.-1923), Мозли му је био један од двојице ментора.
Управо се то, условно речено, “друштво” – Мате Мештровић, Богдан Радица, Збигњев Бжежински и Филип Е. Мозли – састало у приватном Мештровићевом стану на Петој авенији 1056 у Њујорку 26. октобра 1968, када је Мештровића посетио најпознатији југославенски дисидент (тада управо пуштен из затвора) Милован Ђилас. Био је то заправо ручак што га је Мештровић приредио за свог старог познаника Ђиласа и његову супругу Штефицу (који су тада били на својој великој турнеји по земљама Запада, која је обухватала Лондон, Њујорк и Париз), па му се учинило згодним да том јединственом сусрету присуствују и његови колеге универзитетски професори Бжежински и Мозли. С тим да је Бжежински већ тада био и “нешто више”: на Универзитету Колумбија водио је специјалан истраживачки Институт за питања комунизма, а уз то је, од 1966. до 1969., био и члан Већа за планирање политике у Стејт Департменту.
Мештровићу се са тог њиховог заједничког ручка највише урезало у памћење то што се Бжежински никако није дао ухватити на унапред припремљену Ђиласову удицу. Ђилас је, наиме, иступио с тезом (очито су га за њу добро препарирали Титови људи, пре него што је добио пасош и кренуо на пут) да Руси, тј. Совјети, раде Југославији о глави и да је такорећи питање тренутка када ће је напасти. Притом је чак Ђилас затражио и одговарајућу помоћ од Америке и Запада. Бжежински је, међутим, одлучно отклонио било какву могућност да би СССР у догледно време могао извршити инвазију на Југославију, казавши да то једноставно није логично (и био је, наравно, у праву).
Али шта су сада, непуних десет година након тог колективног ручка с Ђиласом, Мате Мештровић и Богдан Радица (који је, исто као и Мештровић, предавао историју на Универзитету Фирлих Дикинсон у Њу Џерсију) написали у свом упозоравајућем писму главном Картеровом саветнику Бжежинском – отприлике две и по недеље уочи Титовог доласка у Вашингтон?
Мештровић ми је, из своје личне архиве, дао на увид два примерка или две верзије тог писма. Једна је на енглеском, а друга на хрватском. Енглеску верзију, која се овде сматра оригиналом, срочио је он лично, јер Радица није добро владао тим језиком.
На почетку писма Мештровић и Радица упозоравају Бжежинског да “политичка ситуација у Југославији никад није била толико неизвесна као сада”, па напомињу да чак ни Титовова посета Вашингтону “неће умањити унутрашњу збрку у Југославији, нити ће спречити експлозију кризе која прети након Титове смрти”.
Онда се америчком председнику Картеру и Бжежинском директно обраћају овим риечима: “…Сматрамо да бисте председник Картер и Ви требало да објасните Титу да је потребно предузети одређене иницијативе како би се спречила озбиљна катастрофа у не тако далекој будућности.
У наставку писма сложену политичку и економску ситуацију у Југославији Мештровић и Радица су рашчланили у укупно седам тачака, од којих је ипак најважнија она прва у којој су нагласили да је “Југославија подељена дубоким сукобима између Срба и Хрвата, и то не само у ширим слојевима становништва него и унутар саме Комунистичке партије, једнако као и у државној структури”. Томе су још додали: “Тај сукоб је делимично узрокован чињеницом да у Социјалистичкој Републици Хрватској, где су 80 посто популације Хрвати, четири петине полицијских и војних службеника чине Срби. “Такво стање”, упозорили су, “ствара велике напетости које могу довести до војних сукоба у могућој кризи.”
Међу осталим, Мештровић и Радица су се осврнули и на активности водећих хрватских опозоционих челника, уједно и политичких дисидената, па су написали:
“Многи водећи интелектулци, попут генерала др Фрање Туђмана, др Шиме Ђодана, др Марка Веселице и других бивших универзитетских професора, пуштени су из затвора, али им је ускраћена могућност запошљавања, те они у тим околностима чекају на коначан обрачун.”
На самом крају писма, које се распростире на две густо куцане странице, Мате Мештровић и Богдан Радица поручују Бжежинском да је “у интересу југословенске консолидације да Тито постигне искрено разумевање између две доминантне групе у својој земљи, Срба и Хрвата, уместо да их користи једне против других и тиме јача њихово супарништво и старо непријатељство”.
У својим разговорима што сам их, протеклих година, водио са Матом Мештровићем, неколико пута сам га упитао шта је, заправо, хтео постићи тим својим и Радичиним писмом Збигњеву Бжежинском. Једном ми је пригодом (у фебруару 2009) одговорио:
– Хтели смо га упозорити – тада, уочи Титове посете Вашингтону – да ситуација у Југославији није онаква како се то службено тврдило. Јер, у Југославији није било решено хрватско, као ни словенско, национално питање. У СР Хрватској се нешто покушало Хрватским пролећем, али је и то пропало. И онда – што је алтернатива? Ако не можете решити хрватски проблем у оквиру Југославије, онда се иде на распад! То је иста ствар као и у првој Југославији, када се, 1939., покушао наћи неки компромис с Бановином Хрватском, али су то онда Срби срушили…
Мештровић ми је признао да је у то време, крајем 1970-тих, интимно фаворизовао концепт Бановине Хрватске, али је томе ипак додао:
– То је, међутим, био рачун без крчмара, јер су Муслимани у међувремену постали посебан народ. Мој је отац, Иван Мештровић, сматрао да су муслимани заправо Хрвати. Он је мислио да се муслимански бегови и муслимански интелектуалци осећају Хрватима, а муслиманска раја Муслиманима – али да ће та раја увијек следити своје интелектуално и политичко водство.
На моје питање како је Бжежински одреаговао на његово и Радичино писмо, тј. је ли ишта конкретно подузео, Мештровић је одговорио:
– Мислим да ми је једном одговорио да га је примио. Али није рекао да ли се слаже или не слаже с нашим ставовима…
Али, онда се Збигњев Бжежински, у улози Картеровог главног саветника, ипак одлучио на један врло конкретан и врло радикалан потез. Мора му се признати да није пуно оклевао. То је учинио само пола године касније у односу на време када је добио писмо од М.Мештровића и Б. Радице. Сасвим прецизно – у августу 1978.
Од 14. до 19. августа 1978. у шведском граду Упсали одржавао се 9. сусрет социолога на коме је учествовао велики број (више од три хиљаде) социолога и студената социологије из читавог света, па тако и из Југославије. Уочи конгреса Бжежински је одржао један подужи брифинг америчким учесницима тог значајног међународног скупа (међу којима су били и аутори пројекта “Стваратељи јавног мишљења у савременом свету”), којим их је детаљно упознао са службеним америчким погледима и стратешким проценама на одређена спољно-политичка питања. Део тог његовог излагања односио се и на Југославију.
Тај говор Бжежинског одржан је у САД-у – пре одласка америчких социолога у Шведску. И о њему нитко ништа у Југославији није знао – све до 1987, када је, одједном, целокупан његов садржај испливао у јавност.
Објавио га је, наиме, сплитски омладински лист “Омладинска искра”, чији је главни и одговорни уредник био Звонимир Крстуловић. “Искра” је то, штавише, учинила двапут: најприје у броју од 15. маја 1987, а други пут годину и по дана касније – у броју од 28.октобра 1988.
По мојим сазнањима, пласирање тајног говора З.Бжежинског из 1978. у југославенску јавност ишло је преко два крака, а кључни је човек у оба случаја био тадашњи члан Председништва ЦК СКЈ др. Стипе Шувар. Он је уједно био и носилац припрема и референт чувене 7. седнице Централног комитета СКЈ (познатије као “Идејни пленум”), одржане 28. и 29. априла 1987, на којој се врло опсежно расправљало о унутрашњим, али и спољним непријатељима југославенског политичког и друштвено-економског система.
Шувар је, сигурно, био први који је тај говор Бжежинског, оквалификован “државном тајном”, имао у својим рукама (може се претпоставити да га је, као један од водећих партијских челника у Југославији, добио од неких људи из Службе државне безбедности; или барем од људи врло блиских тој Служби). А онда је један примерак доспео у руке и познатој новинарки (уједно и председници Одбора за штампу, радио и телевизију Савезне конференције ССРН и чланици Савезног одбора СУБНОР) Дари Јанековић, а други – Зорану Кржељу, који је тада био председник Комисије за информисање Председништва ССОЈ-а (касније ће постати сплитски дописник београдског листа “Борба”).
Дара Јанековић је говор Бжежинског прочитала на једном затвореном састанку у згради ЦК СКЈ, одржаном у склопу припрема за тзв. Идејни пленум (много касније, 2003, објавиће га и у својој књизи “Црни ас и две грлице”). А Кржељ га је дао свом колеги и пријатељу Звонимиру Крстуловићу, који га је без много двоумљења објавио у својој “Искри”, и то под провокативним насловом “Крајњи циљ УСА у Југославији јесте – уклањање комунистичке владавине у било којој форми”.
А то, заправо, и јесте била главна порука Бжежинског у том његовом суперповерљивом излагању, из августа 1978.
Тај говор из 1978. у целости одише реторичким питањем које се попут лајт-мотива провлачи кроз све његове саставне делове: што ће бити с Југославијом када дође тзв. “дан Д”, тј. када Тито умре? То је питање очито опседало и Бжежинског и целокупни тадашњи амерички политички врх. И колико год да су се пред Титом, када их је у марту 1978. посетио, претварали да га неизмерно поштују и да силно држе до њега и његовог дела – заправо су се, тајно, припремали за време када њега више не буде.
У уводном делу свог излагања америчким социолозима, Бжежински је анализирао однос Јосипа Броза Тита према Совјетском Савезу, и то још од Другог светског рата па надаље. Рекао је да је Титов сукоб са СССР 1948. најпре био његов “лични сукоб са Стаљином, а не с идеологијом комунизма” и да је Тито “без обзира на тај сукоб задржао одређену емоционалну везу са СССР, у коме је почео своју револуционарну каријеру”. Међутим, без обзира на све то, напоменуо је Бжежински, Тито ипак “није никада заборавио на потребан опрез према СССР и никада није улазио у аранжмане који би могли довести у питање југославенску независност и слободу”.
Бжежински је уједно похвалио Тита због његовог приближавања НР Кини и њеном тадашњем челнику Хуа Гуофенгу (током 1977. и 1978) – што је уједно био и амерички интерес, на линији слабљења Совјетског Савеза – те је посебно апострофирао “да је Тито, првенствено својим личним међународним угледом и искуством, успео остварити равнотежу у односима Југославије према Истоку, Западу и према ‘трећем свету’.”
Један од најимпресивнијих делова у говору З. Бжежинског свакако је онај у коме он готово пророчански антиципира појаву једног новог јаког и моћног политичара, на нивоу целе Југославије, у времену након Титове смрти. У много чему он као да је погодио појаву Слободана Милошевића, у другој половини 1980-тих.
Бжежински је, пре свега, сасвим недвосмислено наговестио крах Титове идеје и Титовог пројекта колективног руковођења земљом, истакавши да је “неизбежна судбина сваког колективног руководства да се у њему појави неко ко своје номинално једнакоправне колеге подреди себи, а затим почне спроводити своју политику”. А на реторичко питање што га је сам себи поставио – “која ће конкретна личност, након неизбежног почетног периода колективног руководства, искочити као ‘примус интер парес’, а затим и као стварни властодржац Југославије?” – Бжежински је, као из топа, одговорио да ће то бити “нетко из садашње средње генерације”, при чему је он лично типовао на Станета Доланца.
Но, при томе је донекле (или поприлично) промашио: “нови Тито”, како се 1980-тих испоставило, није био политичар из средње него из (релативно) млађе генерације, и то није био Доланц него Милошевић.
Највећу тежину ипак има други део говора З. Бжежинског, у коме је он врло отворено изложио америчку стратегију према Југославији, како на ближи тако и на даљи рок, када Тита више не буде.
У том је погледу Бжежински разлучио две врсте стратегије или два стратешка циља САД-а у односу на Југославију.
Један је био “основни стратешки циљ”: то је био онај циљ који се могао остварити, најједноставније речено, “сада и овде”, дакле у непосредној садашњости, тј. у раздобљу док објективни услови везани за стање у Југославији или око Југославије буду такви какви јесу и док се неке битне околности радикално не промене.
По Бжежинском, основни је стратешки циљ САД према Југославији – “статус кво”. Другим речима, “треба уствари настојати да се спољна политика Југославије не мења”, што је “битна разлика у односу на стратегијске циљеве СССР-а према Југославији, будући да Совјети имају за циљ промену статуса кво и враћање Југославије у ‘комунистички лагер’”.
Другим речима, ако Американци већ не могу – у овом тренутку – радикално променити стање у Југославији и везати Југославију стриктно за себе и своје државне интересе, онда барем треба спречити њиховог главног ривала СССР да он не буде тај који би Југославију чвршће приближио себи, односно Источном блоку.
Бжежински је признао да је тај основни стратегијски циљ САД према Југославији “релативно скроман”, али је томе додао да он објективно и не може бити другачији, будући да се у догледно време “у Југославији могу догодити само такве промене које ће ићи науштрб интереса САД и ‘слободног света’”. А разлог је томе, по Бжежинском, тај што су “савезници на које се може ослонити политика САД-а у самој Југославији још сувише слаби да би могли постојеће стање окренути у корист интереса Сједињених Америчких Држава”.
Међутим, онај “крајњи циљ САД-а у Југославији” је, нагласио је Бжежински, нешто сасвим друго, тј. нешто кудикамо веће и амбициозније, а то је, како се изразио – “уклањање комунистичке владавине у било којој форми”. Дакле, рушење комунизма као идеологије и као владајућег система. Али, по Бжежинском, “тај се циљ у догледно време не може остварити и његова реализација зависи не само од стања у тој земљи (тј. у Југославији) него и о стању у глобалним, светским односима”. Стога се Картеров саветник за националну безбедност у наставку свог излагања концентрисао искључиво на оне мере које је могуће предузимати “у оквиру конкретне стратегије статуса кво”.
Набројао је укупно 10 таквих мера – и оне, заправо, чине суштину његовог обраћања америчким социолозима уочи њиховог одласка на конгрес у Упсали.
Прва је мера, како је рекао – “стално и доследно указивати на стаљинистичке тенденције у совјетској политици и тиме застрашивати југославенске комунисте и друге левичаре у земљи и свету”.
Друга је мера – “систематски помагати и давати публицитет разним опозиционим групама у Југославији”. Бжежински је казао да “у вези с тим треба много више ‘рекламирати’ разне југославенске дисиденте, на исти начин као што се то чини са совјетским и чехословачким дисидентима”, упозоривши притом да “ти дисиденти не морају бити изразито антикомунистички обојени, можда је чак и боље да су више хуманистички оријентисани”. Као пример такве оријентације, Бжежински је споменуо “праксиксовце и њима сличне”.
Уз то је нагласио: “Те акције треба максимално повезивати с кампањом ‘о људским правима’ и с ‘трећом корпом’ из Хелсинкија” – при чему је конкретно мислио на слободну циркулацију људи и идеја на релацији Исток – Запад, што је била једна од најважнијих тачака Завршног документа Конференције о европској безбедности и сарадњи (ОЕБС), одржане у Хелсинкију 1975.
Посебно је занимљива мера бр. 3 која у целости гласи: “У интересу је САД да помаже оне централистичке снаге у Југославији које су спремне на отпор СССР. Истовремено, једнако је важно помагати и све сепаратистичко-националистичке снаге, јер су оне природни непријатељ комунизма као идеологије.”
Бжежински није пропустио да каже како је “та тактика истовременог помагања и централистичких и сепаратистичких тенденција” – како се тачно изразио – “противречна”, али је томе додао да она “има своје дубоко оправдање, што се већ показало и у другим приликама (разбијање комуниста у Индонезији)”.
Под тачком 4. Бжежински је додатно појаснио што заправо мисли под помагањем националистичко-сепаратистичких снага у Југославији па је дословце казао: “Последњих десетак година (дакле, од 1968. до 1978. – м.о.) чини се да историја јасно показује како је идеја национализма јача од идеје комунизма. За то нису доказ само трвења унутар појединих комунистичких земаља (Руси и Украјинци у СССР, Срби и Хрвати у Југославији, Чеси и Словаци у ЧССР итд.), него још више трвења и сукоби, па и ратови, између појединих комунистичких земаља (СССР – Кина, Вијетнам – Камбоџа). Зато на ту карту треба играти на дуги рок и кад је Југославија у питању како би се ангажовањем разних националистичких тенденција ослабила отпорност комунизма.”
Очигледно је да се својом трећом и четвртом мером Бжежински највише приближио захтевима изнетим у писму Мате Мештровића и Богдана Радице, што га је од њих добио у фебруару 1978.
Под тачком 5. Бжежински је експлицирао: “Изузетну важност у идеолошкој борби против комунизма у Југославији, и другде, има културно-идеолошка инфилтрација путем средстава масовних комуникација: штампа, радио и телевизија.” Бжежински је упозорио да под тим не мисли само “на разне емисије упућене југославенским слушаоцима, већ пре свега на утицаје путем америчких и уопште западних филмова, ТВ-емисија, превођене литературе итд.”.
Тај је свој став овако образложио: “Југославија је посебно погодно тло за ту врсту идеолошке инфилтрације због изузетне отворености својих граница и због велике популарности америчких филмова код југославенске публике, затим музике итд. То потврђује и анализа југославенског филмског репертоара у коме далеко највећи део чине амерички филмови порекла са Запада”.
Бжежински је био потпуно у праву. У другој половини 1970-тих на пример у Загребу, тј. у загребачким биоскопима вртели су се у великој већини управо амерички филмови.
Везано за меру бр. 6, Бжежински је рекао да је “у идеолошкој борби против комуниста значајно подстицати и потрошачки менталитет”, што је овако аргументовао: “Искуство показује да је потрошачки менталитет готово немогуће зауставити; кад се једном појави, он пробија све теорије комунистичког егалитаризма боље него многе политичке акције. Зато у оквирима економске политике према Југославији треба пажљиво бирати оне мере што повећавају пласман роба које јачају потрошачки менталитет и ту избегавати било каква ограничења.
Привредног карактера је и мера бр. 7, која је гласила овако: “Велики су југославенски дугови земљама Запада, нарочито онима у Европској економској заједници (ЕЕЗ). Ти дугови, као и они које ће Југославија и убудуће узимати, изузетно су погодно средство економског и политичког притиска на ту земљу. Стога је пораст југославенских дуговања, дугорочно гледано, користан за америчке интересе, и Југославију не би требало спречавати да узима нове кредите – макар то имало привремено и негативне ефекте за зајмодавца, јер се то лако компензује економско-политичким мерама.”
– То је заиста цинизам – прокоментарисао ми је пету, шесту и седму меру З. Бжежинског његов некадашњи колега и познаник Мате Мештровић. – Дајте им да гледају каубојске филмове и презадужите их – шта је то него цинизам? Али то је, рекао бих, истовремено и реализам, односно, како би то рекли Французи – raison d’État. Они раде оно што је у њиховом садашњем интересу – а сутра ће радити оно што ће бити усклађено са њиховим сутрашњим интересима. Дугорочни је циљ, међутим, био да се сруши комунизам као ривална идеологија.
У склопу мере бр. 8 Бжежински је истакао: “Већу пажњу ваља посветити југославенским грађанима који се враћају у земљу након боравка у иностранству. То не значи да их треба претварати у терористе, чему теже екстремне групације југославенске фашистичке емиграције, него их треба користити као несвесне и свесне пропагаторе америчког и западног начина живота.”
Као девету меру Бжежински је навео да “на међународном плану треба и даље цепати Покрет несврстаних земаља”, уз напомену да би се “на том плану још боље могао користити блок латинско-америчких земаља које су најбољи ‘тројански коњ’ Сједињених Америчких Држава унутар Покрета несврстаних – као што СССР има Анголу, Кубу итд.”.
И напослетку, у оквиру тачке (или мере) бр. 10 главни је Картеров саветник поменуо да “овакви задаци политике САД према Југославији захтевају и одређене политичке савезнике унутар земље”, и на то додао: “Искуство показује да се најбољи савезници налазе међу имућнијим слојевима југославенског друштва, а то су у првом реду припадници либералне интелигенције, који су заинтересовани за индивидуалне слободе, неограничену слободу штампе, уметничког стварања итд.”
“Свима њима”, закључио је Бжежински, “треба пружити максималну подршку која ће охрабрити и њих и њихове потенцијалне присталице, па макар таква политика изазвала и репресалије од стране владајућих комуниста”.
Ових сам се дана поновно састао с Матом Мештровићем, који је овај наступ З. Бжежинског из 1978., као и целокупну америчку политику према Југославији у последњих неколико деценија, прокоментарисао следећим речима:
– Гледајући уназад, чини ми се да су Американци имали врло разрађену дугорочну политику и да нису били баш тако наивни и глупи како се то можда некима чини. Још кад сам радио на свом докторату, негде око 1956., упитао сам професора Филипа Мозлија, који је тада био директор Руског института на Универзитету Колумбија: “Добро, зашто ви Американци подржавате комунистичку Југославију, кад истовремено водите кампању против комунизма?” Одговорио ми је, отприлике: “То је тренутно у нашем интересу, али кад дође време, решићемо се и њих!” Под речју “њих” Мозли је, наравно, мислио на југославенски комунизам и Тита.
Међутим, као својеврстан контрапункт овоме свом тумачењу Мештровић је још додао:
– У време распада Југославије Американци су сматрали да је то ипак проблем који треба да решава првенствено Европа. А када Европа то није учинила како треба, онда су одлучили бомбардовати Београд. Било би пуно боље да су на самом почетку дали ултиматум: имате прелазни период да све своје нагомилане проблеме решите у идућих 3 или 5 година; ако не можете другачије, решите их вољом народа. Да су одлучно интервенисали 1990., можда не би ни било рата. Овако – били су то промашаји…
Цела је ова прича, међутим, имала и свој помало необичан епилог. Негде на прелазу из 1990. у 1991, када је у Хрватској већ почињао рат, а тиме и дефинитиван (и то крвави) распад Југославије, Звонимир Крстуловић, који је тада писао за Слободну Далмацију, одлучио је да интервјуише Збигњева Бжежинског и том приликом га упита и за његов говор одржан уочи Светског конгреса социолога у Упсали 1978.
Притом је замолио Мату Мештровића за посредовање. Мештровић му је радо ускочио у помоћ па је његова (како ми је сâм рекао, врло сугестивно постављена) питања превео на енглески и послао их 11. фебруара 1991. Бжежинском, који је тада радио у Центру за стратегијске и међународне студије у Вашингтону.
Бжежински му је одговорио већ прекосутра, 13. фебруара 1991 – али негативно. Одбио је Крстуловићу дати већ начелно договорени интервју. Своје је одбијање образложио овим речима:
“С обзиром на осјетљиву природу унутрашњих сукоба у Југославији и опасности са којима се Словенија и Хрватска тренутно суочавају, сматрам да би било непромишљено одговарати на питања каква сам примио. Моји би одговори само придонели даљем заоштравању ситуације, што би онемогућило прави демократски расплет.”
Обрада – ЦЕОПОМ
