Рушење срамотног „Вуковарског мита“

Увод: Сваки народ има један или више националних митова. Митови су кохезивна сила народа и мотивација. Поготово у тешким временима, митови помажу да сваки припадник одређеног народа постане свестан своје припадности и свог места у том народу, свог деоништва у једној великој породици чија је прошлост често била мукотрпна, али и славна, а очували су је храброст, част и спремност појединца на жртву за заједницу.

Тако Французи имају „Јовану Орлеанску“, Срби „Косовски мит“, итд. Мит није лаж ни измишљотина него стварни догађај који је кроз столећа попримио митске димензије у свести народа и постао централна тачка у обликовању националног идентитета. Хрвати као и многе друге вештачки створене нације све до 1991. године нису имали свој мит. Католичка црква и владајуће гарнитуре у Хрватској изабрале су баш вуковарску битку за службени хрватски национални мит. Међутим, „Вуковарски мит“ је за разлику од других националних митова потпуно утемељен на лажи, превари и подвалама.

Данас сва деца у Хрватској у 8. разреду одлазе у Вуковар и тамо уче како је Вуковар одувек био хрватски град, како су рат у Вуковару започели Срби и ЈНА која је била српска војска, како се у Боровом селу догодио масакр „хрватских редарственика“, како је Вуковар „град херој“, „хрватски Стаљинград“ који је био у потпуном окружењу и којег су бранили слабо наоружани „бранитељи“, како је Овчара највећи злочин…

У наставку ћемо користећи само хрватске изворе побити све ове лажи којима се и даље распирује мржња и онемогућује миран суживот Срба и Хрвата. Када се медији у Хрватској згражавају над повицима „Уби Србина!“, чак и на утакмицама где Хрватска уопште не игра са Србијом, када се „јавно мњење“ ишчуђава што људи на концерте Томпсона носе усташку иконографију и што на свадбама свира песма „Јасеновац и Градишка Стара“ која слави клање српских цивила у 2. светском рату, када су политичари у шоку јер су претучени православни богослови, а ћириличне плоче поновно разбијене, нек се сете да су и сви они одговорни за те догађаје барем тако што и даље инсистирају на бешчасном „Вуковарском миту“, поготово 18.11. када читава Хрватска уз незамисливо пренемагање и патетику слави тај срамни догађај. Догађај који заправо илуструје читав рат у Хрватској који је према изјави првог хрватског министра полиције и Туђманове десне руке почео нападима хрватских полицајаца и паравојних јединица на Србе и српска села.

Вуковарска битка за увертиру има покоље српских цивила месецима пре почетка рата, блокирање касарне ЈНА и убијање рочника. Она је добар показатељ како су Хрвати извршили агресију на Србе, а касније покварено кривицу за рат покушали приписати Србима. Вуковарски мит је темељ свих осталих хрватских безобразних лажи. Овај текст је скроман допринос демистификовању тог одвратног мита.

Заблуда: Вуковар је одувек био хрватски град.

Истина: Вуковар никад није био хрватски град. До 18. века Срби су у Вуковару били апсолутна већина, а онда Аустро-Угарска почиње досељавати становништво из целе Монархије. Број Срба се додатно смањио након усташких покоља из 1941., а наставио се смањивати и у деценијама после другог светског рата када су комунистичке власти масовно досељавале Хрвате, поготово из Далмације и Херцеговине. Упркос свему, Вуковар је остао мулти-етничка средина, где је осим Срба и Хрвата живело и јако пуно Мађара, Немаца, Русина, Словака, Украјинаца и др. …

На последњем предратном попису становнништва (1981.) чак се 21.2 посто становника Вуковара изјаснило као Југословени, највише у целој Хрватској, док је Хрвата било само 37 посто. Зато не треба чудити да је баш Вуковар изабран од стране Туђмана и ХДЗ-а као поприште ратних сукоба. На изборима 1990. у Вуковару уопште није победио ХДЗ, него СДП. Коментаришући резултате тих избора у Вуковару хрватски председник Фрањо Туђман је изјавио: ‘Запамтиће ме црвени Вуковар!’. И запамтио га је.

Заблуда: Рат у Вуковару су почели Срби.

Истина: Пре било каквих сукоба, још у рано пролеће 1991., Хрвати су почели отимати и убијати српске цивиле, тако да су до почетка директног ратног сукоба хрватске паравојне јединице убиле најмање 126 цивила српске националности према хрватских изворима ( шеф Туђманове обавештајне службе, СУЗУП-а у Вуковару, Фердинанд Јукић наводи ту бројку, док ЈНА наводи и до 400). Припадници хрватских паравојних јединица нису били само из Вуковара, већ су тамо смишљено послани из целе Хрватске, па су и многи вуковарски Хрвати били у страху.

Пре било каквог рата и сукоба, хрватске власти у Вуковару престале су Србима исплаћивати пензије и почеле отпуштати Србе са посла. Пре било каквог рата и сукоба припадници хрватских паравојних јединица дигли су у ваздух српске кафиће: „Крајишник“ (15. 4.), „Сарајка“ (3. 5.), „Туфо“ (3. 5.), „Брдо“ (6. 5.), „Мали рај“ (28. 6.), „Попај“ (2. 7.), „Точак“ (21. 7.), „Чокот бар“ (24. 7.), „Шид“ (30. 7). А још 1989. дизани су у ваздух киосци српских новина. Поштеђена није била ни кућа познатог фудбалера Синише Михајловића чија је мајка Хрватица. Њу су хрватске паравојне јединице потпуно опљачкале и уништиле, а чак су му у бесомучном дивљању и оргијању и породичне фотографије спалили.

Налогодавци злочина били су високо рангирани чланови ХДЗ-а, секретар народне одбране општине Осијека Бранимир Главаш (познат по речима којима је најавио рат: „нека игре почну“), секретар народне одбране општине Вуковар Томислав Мерчеп, потпредседник хрватског сабора и бивши сарадник Удбе Владимир Шекс и Иван Векић који ће 31.07.1991. постати министар унутрашњих послова Хрватске. Од те четворице Главаш је осуђен за ратне злочине од стране хрватског суда, Мерчепу се суди, Векић је под истрагом УСКОК-а, а Шекса је за злочине оптужио споменути Главаш.

То потврђује и први Туђманов министар унутрашњих послова Хрватске, Јосип Бољковац у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ где описује догађај из 4. месеца 1991. када су Шекс, Шушак, Главаш и Вукојевић (све високо рангирани хдз-овци) пуцали армбрусима по Борову селу. То је било пуно пре него што је било који Србин испалио и један метак у Вуковару. У Вуковару су, као да је под нацистичком окупацијом, биле потребне пропуснице које је издавао Томислав Мерчеп. О атмосфери коју су стварале хрватске паравојне јединице на челу са Мерчепом сведочи и повереник хрватске владе за Вуковар, Марин Видић Били, у писму које је из Вуковара упутио хрватској влади, али и неколицини опозиционих челника:

„Именовањем Мерчеп Томислава за секретара Општинског секретаријата у Вуковару дошло је до узурпације власти и концентрације функција у једној особи и то председника ХДЗ-а те фактички заповедања ЗНГ-а, полицијом те цивилним органима власти. Окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Општини Вуковар, не презајући од насилних и репресивних мера над грађанима Општине Вуковар (бесправним упадом у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање па чак и егзекуцијама. Таквим понашањем створио је у граду општу психозу страха међу хрватским и српским становништвом што је резултирало масовним бегом из града, тоталном блокадом рада полиције, ЗНГ-а, органа управе и створило општу конфузију…“

Колико лицемерно звуче изјаве појединих вуковарских Хрвата који су се у оном кривотвореном гебелсовском филму Б92 „Последњи рез“ ишчуђавали зашто су Срби у пролеће и рано лето 1991. бежали из Вуковара! Једна саговорница, Љиљана Алвир чак врло лоше глуми разочараност што им вуковарски Срби који су бежали нису рекли како се спрема рат. То је врхунац безобразлука, јер вуковарски Срби, као и остали хрватски Срби, нису бежали из Хрватске због тога што су знали да се спрема рат, него јер су свакодневно малтретирани, отпуштани са посла, ликвидирани. То је време када хрватске новине објављују имена, презимена, адресе и бројеве телефона Срба и Југословена по квартовима.

И шта је та бедница, Љиљана Алвир могла мислити какав ће одговор ЈНА бити на то што су хрватске паравојне јединице блокирале касарну у Вуковару и снајперима убијале рочнике? Да ће ЈНА у Вуковар ући са цвећем?! Тај филм „Последњи рез“ читаво време на један врло покварен начин манипулише са чињеницама, приказујући догађаје хронолошки криво, пуштајући изјаве најгорих хрватских злочинаца као што је Иван Векић (који је претио хрватским властима да ће ако га ухапсе ради злочина над Србима дигнути неку своју „хрватску стражу“ са оружјем на њих), који за Мерчепа, ратног злочинца из Вуковара каже да је „доброћудна причалица“ и тиме се изругују свим жртвама које су његови ескадрони смрти побили. Интересантно да и чак и тај Мерчеп својим изјавама руши вуковарски мит; једном је баш у Вуковару изјавио да је Вуковар добар пример лоповлука, покварености и договореног рата.

Заблуда: У Боровом селу се догодио покољ „хрватских редарственика“.

Истина: Борово село било је чисто српско село. Срби су чинили више од 98 посто становништва. На изборима из 1990. у Боровом селу је, као и у другим општинама са српском већином, победио СДП што показује да су Срби из Боровог села били за суживот са Хрватима. Неколико месеци људи су живели мирно, а онда су хрватске паравојне јединице под вођством Томислава Мерчепа почеле дизати тензије. ХДЗ је својим члановима у Вуковару већ почетком 1991. поделио оружје. Убрзо су хрватске паравојне јединице дигле у ваздух прве српске објекте, а онда и ликвидирали прве српске цивиле. 15.4. минирана је српска кафана „Крајишник“ на Сајмишту. 1.5. догодило се и свирепо убиство српског старца Стевана Инића у Бршадину, селу близу Борова.

У Боровом селу за празник рада мештани су као и сваке године до тада обесили југословенску заставу на месну заједницу, заставу државе која је тада још увек била заједничка држава и Хрвата и Срба, а председник и премијер Југославије били су Хрвати. Та застава сметала је патроли тзв. хрватских полицајаца из Осијека, а у ствари се није радило о полицајцима, него о припадницама хрватских паравојних јединица којима су подељене полицијске значке неколико месеци раније. Када је крајем 1990. године тадашњи хрватски министар одбране Шпегељ снимљен како говори да ће убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и када је откривено да се хрватске паравојне јединице већ увелико наоружавају, хрватске власти су свим припадницима паравојних јединица, међу којима је било пуно криминалаца и бивших усташких терориста из дијаспоре, поделиле исказнице МУП-а.

Мештани су тим тзв. полицајцима пружили отпор; ови су се дали у бег, а двојицу су мештани заробили. Туђману и власти у Загребу је то била идеална прилика за изазивање инцидента већих размера који им је био преко потребан – референдум о самосталности Хрватске се ближио и требало је сензибилизирати јавно мњење у Хрватској. Одмах идући дан, Туђманов режим шаље у Борово село до зуба наоружане припаднике паравојних јединица са значкама МУП-а, аутобус и мноштво личних возила. Чим су ушли у центар Боровог села и изашли из аутобуса отворили су ватру по цивилима, иако је у непосредној близини била школа пуна деце.

На лицу места је убијен старац Војислав Илић, неколико цивила су ранили, а међу њима и једног Хрвата који је куповао пелене за дете које само чудом није погођено. Тзв. хрватски редарственици покушали су заузети најважније тачке у селу, али им је из две најпосећеније кафане у центру узвраћена ватра, а затим су се укључили и други мештани Боровог села који су у том тренутку били усред пољопривредних радова. „Редарственици“ нису очекивали такав отпор, па су се у кукавичком бегу одлучили за гнусан чин. Упали су у амбуланту где су вадили бомбе пред мајкама и децом и децу узели као таоце, чак су на прозор док је трајала пуцњава ставили десетогодишњу кћер локалног власника дискотеке Младена Грбића, као и кћер заповедника одбране Борова села Вукашина Шошкочанина који ће се наводно утопити нешто касније, мада остаје сумња да су га убили хрватски паравојници јер је био склон преговорима.

Туђману у Вуковару није требао мир него рат. Кад су видели да ће мештани одбранити село и да им нема спаса, јер им је појачање заустављено и одбијено на улазу у село, „редарственици“ су у помоћ позвали ЈНА која је око 15 сати ушла у село, прво заштитила, а онда и евакуисала хрватске „редарственике“. Исти ти „редарственици“ и хрватске паравојне јединице само месец дана касније, блокираће касарну у Вуковару, те исте ЈНА која их је спасила, затвориће им воду, струју и убијати рочнике из снајпера. 19.5. одржан је референдум о Хрватској самосталности у недемократским условима, а напад хрватских „редарственика“ била је фалсе флаг операција која је требала неодлучне уверити да са Србима није могућ миран суживот. 18 година након тог догађаја, Јосип Бољковац, први хрватски министар унутрашњих послова, који је у време напада на Борово село обнашао ту функцију и био Туђманова десна рука, признаће у својој књизи „Истина мора изаћи ван“ коју је објавио пред смрт, да је рат у Хрватској почео нападима хрватске полиције на Србе и да је напад на Борово село био хрватска провокација. Само је бесрамна хрватска пропаганда могла такав гнусан чин приказати као некакву жртву и „покољ хрватских редарственика“.

Заблуда: Срби су у Београду бацали цвеће на тенкове који су ишли на Вуковар.

Истина: Београд је тада имао више од 1.5 милиона становника, а тенкове је испратило неколико стотина људи што је видљиво и на снимцима. У Београду су се одржавали анти-ратни протести, за разлику од Загреба и целе Хрватске где није било нити једног јединог анти-ратног протеста. У Загребу је у то време Туђман претио да ће Србе свести на 3.5 посто, хвалио се да је срећан што му жена није ни Српкиња ни Јеврејка, а хрватско лудило је ишло до те мере да је коментатор ХРТ-а његов долазак на трг Бана Јелачића пред опијено мноштво упоредио са уласком Исуса у Јерусалим. За разлику од Хрватске, где је одазив на мобилизацију био од 30 до 60 посто, у Београду је одазив био 2 до 10 посто, а и они који су били мобилисани су често дезертирали и одбијали суделовати у рату. Један војник је чак довео оклопни транспортер са ратишта пред скупштину у Београду.

Заблуда: ЈНА је напала Вуковар.

Истина: ЈНА је 14.9. 1991. кренула у легитимну и легалну деблокаду своје касарне у Вуковару. Хрватске паравојне јединице 20 дана држале су касарну ЈНА у блокади без икаквог разлога. Према признању Томислава Мерчепа, ЈНА је била врло коректна у Вуковару, а не треба заборавити да је баш ЈНА 3 мјесеца пре него што ће јој хрватске паравојне јединице блокирати касарну у Вуковару спасила хрватске „редарственике“ у Боровом селу. Данима пре почетка деблокаде, Туђман је одбијао свог негдашњег пријатеља Кадијевића који га је молио да деблокирала касарну, укључи воду и струју или да бар дозволи укоп лешева младих рочника ЈНА који су били убијени од хрватских снајпера и које се ради тих снајпера није могло покопати.

Туђман, како је већ раније одлучио у Вуковару направити покољ, остао је глув на све Кадијевићеве молбе, наговарања и претње. Не треба заборавити да је велики део становника Вуковара ЈНА доживљавао као своју војску која их је ослободила. ЈНА је 14.9.1991., када је кренула у деблокирање касарне, и даље била једина легитимна и легална војска у целој Југославији, па тако и у Вуковару. Према томе, ЈНА није могла напасти град у држави где је она једина службена војска, где се налази њена касарна под блокадом и паљбом и где је велики део становника града сматра својом војском.

Заблуда: ЈНА је била српска војска.

Истина: На челу ЈНА био је Вељко Кадијевић, Хрват по мајци, рођен у Хрватској, ожењен Хрватицом. Његови заменици били су Хрват Јосип Грегорић и Словенац Стане Бровет. Од свих хрватских генерала у ЈНА, тада је на хрватску страну прешло мање од 25 посто, док је преко 75 посто хрватских генерала остало у ЈНА до краја рата у Вуковару. У време битке за Вуковар Главни командант штаба Централне команде у Београду био је Хрват Андрија Силић, главни командант Ратног ваздухопловства био је Хрват Звонко Јурјевић (који је баш тада заменио Хрвата Антона Туса), главни командант Југословенске ратне морнарице Хрват Божидар Грубишић, главни командант Центра високих војних школа у Београду био је Хрват Иван Радановић, главни командант Командно штабне академије Хрват Томислав Бјондић, главни командант Војне академије у Београду Хрват Мате Пехар, док је нешто пре рата у Вуковару Александар Васиљевић (пореклом Бугарин) преузео КОС од Хрвата Миливоја Павичевића, који је и даље остао у ЈНА. Командант Прве Армије која је кренула у деблокаду своје касарне у Вуковару био је Александар Спировски, Македонац.

Током целе 1991., дакле у време борби за Вуковар, у саставу ЈНА био је велики број Хрвата, Муслимана, Македонаца, Црногораца и нешто мање Словенаца. Муслиманских официра тада је у ЈНА било око 500, а најпознатији су Атиф Дудаковић, Сефер Халиловић и Изет Нанић којег ће 1995. са леђа убити муслимани у Хрватској, док је са својим војницима чинио злочине над српским цивилима у Крајини који су бежали од хрватске војске. И на свим осталим функцијама били су Хрвати. Од Титове смрти реално најутицајнија особа у Југославији био је премијер. Сво троје премијера након Титове смрти су били Хрвати. 1991. председник председништва СФР Југославије био је Хрват Стипе Месић, премијер Хрват Анте Марковић, министар спољних послова Хрват Будимир Лончар, начелник Службе безбедности Хрват Здравко Мустач…

Заблуда: ЈНА је била страна, агресорска војска.

Истина: Осим што је у њој још увек био велик број Хрвата, ЈНА је била регуларна војска тада међународно признате државе, Југославије. Када је 14.9.1991. ЈНА у Вуковару покушала деблокирати своју касарну, Хрватска је тада још увек била у саставу Југославије, још није била донела никакав правни акт о изласку из Југославије, а и кад га је касније донела, он је постао важећи тек међународним признањем Хрватске 1992., када су борбе у Вуковару већ месецима биле окончане. Зато Хаг није судио ЈНА за агресију јер она у Вуковару није била агресорска војска, већ је била нападнута од стране хрватских паравојних јединица, а добар део тих хрватских паравојника није уопште ни био из Вуковара.

Заблуда: Вуковар је био важна стратешка тачка.

Истина: Стратешки гледано Вуковар је био потпуно небитан. Био је удаљен више од 50 километара од ауто-пута, а чак 250 километара од Загреба. Након њега били су добро утврђени Винковци, Осијек, Пожега, Нова Градишка, Кутина, Иванић Град…. да је ЈНА хтела напасти Загреб кренула би преко Карловца (48 километара, ни једно веће насеље до Загреба), Сиска (47 километара, ни једно веће насеље до Загреба), или Новске (94 километра, од већих насеља Кутина и Иванић град), јер је тамо имала своје положаје, односно то су била подручја са српском већином која су контролисали хрватски Срби. Да је ЈНА кренула у напад на Загреб преко Вуковара, имала би на путу Винковце, па Осијек, град од 100 000 становника, па Пожегу, па Нову Градишку, а онда би дошла у Окучане, подручје које су контролисали Срби и од куда је могла одмах кренути на Загреб.

Заблуда: Хрвати су били слабо наоружани.

Истина: Хрвати су приликом предаје у Вуковару имали пешачке муниције за месеце борбе. Имали су најмодерније противоклопно оружје које су добили од Немачке. Били су добро наоружани оружјем из бивших земаља Варшавског пакта, највише из Мађарске. Још 1990. у јесен, према изјави тадашњег Туђмановог министра одбране Шпегеља, хрватске паравојне јединице бројале су 80 000 људи под оружјем и у 81 општини у Хрватској биле су формиране групе за заузимање касарни и складишта ЈНА. Према изјави Фердинанда Јукића, шефа вуковарског СУЗУП-а (хрватска тајна служба), који је три пута пратио Туђмана на преговорима у Карађорђеву, хрватске паравојне јединице из источне Славоније су се у освит рата наоружале са 10 камиона оружја из складишта ЈНА у Батајници који су плаћени заплењеним сребром и златом из Осјечког суда. 15.9. дакле само дан након почетка директног ратног сукоба у Вуковару, Хрватске паравојне јединице, тзв. Збор Народне Гарде приликом предаје Вараждинске касарне дошле су у посед 74 Т-55 тенкова, 88 оклопњака, 36 самоходних ПЗО топова, 24 100мм противтенковских топова, 72 минобацача од 120мм.

Сво оружје било је расположиво и могло се за неколико сати допремити до Вуковара да је то Туђману и хрватској политици одговарало. 2 дана касније предале су се касарне у Крижевцима, Чаковцу, Осијеку, Ђакову (заплењено је 54 ПТ топа од 100мм и 48 самоходних ПЗО топова), противтенковска топничка бригада из Вировитице, и друге. Наредних дана предале су се још неке касарне. 29.9.1991. Хрвати су из Бјеловарске касарне запленили 78 тенкова Т-55 и 80 оклопњака. Туђман је према томе у Вуковар већ 30.9.1991., шеснаест дана од почетка директног ратног сукоба, могао послати преко 300 тенкова и оклопних возила и масу свог осталог наоружања. Са Вуковарског ратишта, за време најжешћих борби, Туђман је повукао петнаест најсавременијих тенкова М-84 који су пребачени у фабрику „Ђуро Ђаковић“ где су на њима учињене ситне поправке те су продани Кувајту за 6 милиона евра. У самом Вуковару Хрвати су имали 26 (4 заробио Аркан) тенкова и оклопних транспортера, 52 топа до 100 мм, 32 топа преко 100 мм, 8 минобацача и један вишецевни ракетни бацач.

Заблуда: Вуковар је био у потпуном окружењу, опсада је трајала 87 дана.

Истина: Вуковар ни један дан није био у потпуном окружењу. Пред сам пад Вуковара заповедник Бранко Борковић је са групом својих паравојника побегао из њега. Па није их ваљда ЈНА пустила да ишетају?! Ни битка за Вуковар није трајала 87 дана већ 66 дана, али до задњег дана Вуковар није био у окружењу. Према хрватском заповеднику у Вуковару Бранку Борковићу први напад на Вуковар почео је 14.9., Борковић је из Вуковара побегао 16.11, а Вуковар је пао 18.11., што значи да су хрватске паравојне јединице у Вуковару издржале само 66 дана.

Заблуда: Хрвати су у Вуковару нанели огромне губитке ЈНА, 8.000 погинулих, 15.000 рањених те између 400-600 уништених тенкова и оклопних возила, око 20 уништених авиона и хеликоптера.

Истина: У Хрватској више нема озбиљног историчара који би заступао те бројке. Према до сада најпрецизнијим подацима, на страни ЈНА је 1.103 војника и добровољаца убијено, 2.500 рањено, 110 тенкова и транспортних возила уништено и 2 авиона оборена, док је још један пао због квара. Треба рећи да је ЈНА пуцала и чак и по српским добровољцима, као и то да је док хрватске паравојне јединице нису напале ЈНА, ЈНА била тампон зона између хрватских паравојних јединица и локалне српске територијалне одбране. Хрватски губици били су 1329 погинулих, 777 рањених, уништених 26 тенкова и оклопних транспортера.

Заблуда: ЈНА је у рату са Хрватима у Вуковару имала преко 80 000 војника.

Истина: Давор Маријан је десничар, хрватски историчар, који је покушавао одбранити хрватске лажи о Вуковару, али је на крају истраживања морао признати за Хрвате поражавајућу чињеницу. Вуковар је освојило 7 000 војника ЈНА и добровољаца, а у читавој источној Славонији ЈНА је имала нешто више од 15 000 војника. Приче о некаквих 80 000 су сулуде, а 20 000 како процењују реалнији хрватски историчари је горња граница свих војника који су дошли у Источну Славонију, али треба знати да је ЈНА константно била суочена са масовним дезертерством.

Заблуда: Вуковар је хрватски Стаљинград.

Истина: Упоредити Вуковар са Стаљинградом је врхунска лудост хрватске ратнохушкачке пропагандне машинерије. Вуковар никад није био у потпуном окружењу јер је ЈНА циљано оставила 500 метара широк пут кроз кукурузиште према Богдановцима којим је два дана пре пада Вуковара побегао хрватски заповедник Борковић и део припадника хрватских паравојних јединица. У Вуковару је 6 700 добро наоружаних бораца издржало само скромних 66 дана против нешто више од двоструко бројније ЈНА, а у теорији ратовања је познато да су за освајање неког града потребне бар троструко бројније снаге.

Заблуда: Хрватски државни врх био је забринут за судбину цивила у Вуковару.

Истина: У транскрипту објављеном у хрватском Дневнику на питање хрватског заповедника Дедаковића може ли евакуисати цивиле, Туђман то резолутно забрањује. Према познатој хрватској књижевници и колумнистици Ведрани Рудан, Туђман је намерно вратио неколико аутобуса деце у Вуковар надајући се да ће Срби над њима извршити покољ. Међутим, Туђманове болесне визије се нису остварили и Срби су сву децу и цивиле евакуисали из Вуковара. Док је Вуковар падао Туђман је са Антуном Врдољаком играо тенис.

Заблуда: Овчара је највећи злочин у рату у Хрватској.

Истина: На Овчари је стрељано око 200 ратних заробљеника, а многи од њих били су оптужени од вуковарских цивила, и Срба и Хрвата, за најтеже злочине (међу њима су најмање 130 убијена српска цивила пре почетка директног ратног сукоба), а међу стрељаним је било и страних плаћеника, попут француског фашиста Жан-Мишел Ницолиера, јер су све време рата у Вуковару, а и у Хрватској, Хрвати имали помоћ бројних фашистичких и ултра-националистичких организација из западне Европе, па се стотине страних плаћеника и фашиста налазило у хрватским паравојним јединицама, највише у ХОС-у, неоусташкој организацији чији је циљ био Хрватска са границом на Дрини која би укључивала и пола Војводине и Санџак.

Постоје индиције да је стрељање на Овчари извршено на темељу договора Туђман – Александар Васиљковић (шеф КОС-а и амерички агент), а да је тих 200 припадника хрватских паравојних јединица који су били стрељани изабрали Весна Босанац и повереник хрватске владе Марин Видић Били. По броју убијених – 200 стрељањих припадника хрватских паравојних јединица, Овчара је највећи српски злочин у Хрватској. За упоређивање, у Олуји је Хрватска војска убила између 1 000 (по хрватским изворима) до 2 000 (по српским) цивила, углавном старијих од 80 година који су били преслаби да побегну. Само у Олуји Хрвати су направили најмање 5 до 10 Овчара, али не ратних заробљеника, него цивила.

Заблуда: Вуковар је град херој.

Истина: Пре него што су хрватске паравојне јединице извршиле насилну мобилизацију, у Вуковару је било око 1600 хрватских бораца, од чега више од половине из других делова Хрватске и БиХ. Чак и они који су били Вуковарци, били су углавном деца досељеника које су комунисти населили у Вуковар после 2. светског рата. У општини Вуковар живело је око 37 000 Хрвата, што значи да је војно способних мушкарца било најмање 5 000. Према томе, једва нешто више од 10 посто вуковарских Хрвата (и по неки Мађар и Србин) се добровољно прикључило хрватским паравојним јединицама. О каквом онда херојству причамо?

На снимцима, одмах по уласку ЈНА у Вуковар виде се хрватски војници који плачућим гласом говоре да су их хрватске паравојне јединице насилно мобилисале. Види се отац који прича да су његови синови, припадници хрватске паравојске чинили злочине над српским цивилима у Вуковару. О масовном напуштању положаја Хрвата и бежања у Винковце, па чак и у Србију, говори се чак и у пропагандном памфлету хрватске телевизије“ Хероји Вуковара“. Дезертерство је било главни разлог пораза хрватских паравојних јединица и пада Вуковара.

Заблуда: Вуковар је окупиран.

Истина: У тренутку када је ушла у Вуковар, 18.11.1991. Југославија је још увек била међународно призната држава, а ЈНА њена службена војска (у колегију Вељка Кадијевића од 11 чланова била су само 2 Србина), а Вуковар је био град у Југославији. Више од половине становника Вуковара ЈНА нису сматрали окупаторском војском, већ ослободилачком, јер је уласком ЈНА у Вуковар престао терор хрватских паравојних јединица, не само над српским цивилима већ и над Хрватима који их нису подржавали.

Закључак: На крају овог отрежњујућег текста требамо се запитати: Је ли агресија била разбијање Југославије које су на таласима хрватског клеро-фашизма извеле удбашко-партијске структуре и међународни центри моћи – Вашингтон, Лондон, Берлин, Ватикан… ?

Је ли агресија била избацивање Срба из хрватског устава, истих оних Срба који су Хрватску (у авнојским границама) и створили? Је ли агресија била отпуштање Срба са посла и терање да потписују изјаву о лојалности? Је ли агресија била убијање српских цивила и рушење њихових објеката пре почетка рата у Вуковару и другим градовима и селима по Хрватској? Је ли агресија била упад у Борово село хрватских паравојника са лажним исказницама МУП-а, пуцњава по мештанима и држање деце као таоце? Је ли агресија била блокирање касарне ЈНА у Вуковару и убијање младих рочника? Или је агресија била закаснели покушај ЈНА да томе стане на крај? Нека свако одговори за себе.

СРБИ НА ОКУП