Близу је Сунце или тачкице за Манифест Слободе

Један баук кружи Европом – баук Слободе. Све силе старе Европе и света сјединиле су се у хајку против тог баука: римски папа и Обмана, француски лажњаци и немачки полуполицајци, енглеска краљица и ционисти, муслиманска браћа и небраћа.

Где је она снага коју њени противници на власти нису извикивали као слободарску, где је она снага која није и напреднијим опозиционарима и својим реакционарним противницима узвратила прекор, који их је имао жигосати као слободаре?

Из ове реченице произлазе две ствари.

Све велике европске силе већ признају Слободу као силу.

Увелико је време да Слободари пред целим светом отворено изложе своја схватања, своје циљеве, своје тежње, те да причи о бауку Слободе, противставе Манифест Слободе.

У ту сврху Слободари се још нису састали на Криму, али су га повратили прваци Слободарства. Слободари најразличитијих народности треба да саставе Манифест, који ће бити објављујен на руском, кинеском, шпанском, португалском, јапанском, енглеском, француском, немачком, италијанском и, наравно, старосрпском.

Већ смо писали да од непријатеља треба учити, што улази у ону стару да је историја учитељица живота. Ми Срби смо драге учитељице-мајке увек волели, али изгледа да смо ону праву, која никад није била умилна, физички лепа и привлачна – заобилазили, баш као што је то замало учинио и најмлађи царев златни пауничасти син. Пауничасти син је добро прошао слушајући, а ми?

Непознавање Историје, коју морамо писати са велико „И“ коштало нас је младог жита које је Косац косио и покосио у месецу мају, баш онда када је требала да се води љубав. Питање је да ли ће неко моћи да настави да води љубав, јер када се у аутобусу за место бију, а не туку се, виспрени пензионери и неуки клинци, шта рећи? Неуки не знају где је река Об, а виспренима је мај одавно у новембру. Надајмо се за неуке да ће научити, а за двадесетдеветоновенбарце се можемо само молити. Заслужили су и задужили су нас.

Ипак, добром Богу хвала, појавио се човек који је источну капију поново отворио. Он ту капију није отворио лако, јер источна капија се не отвара лако. Она не само да је тежа, она је увек била успаванија, јер најлепше је спавати пре посла, а то меда најбоље зна. Нека прво иду пчеле, а ја ћу после. То знају и сви радни људи. Источна капија се отвора тешким радом. Она се не решева гордијевским потезом. Тај чувалац архива, храбри младић, који није дозволио руљи да уђе тамо где не треба, сада је стао на црту управо онима из првог пасуса, а то је нова руља само на вишем нивоу, где је бара мања, а руљских крокодила много. Слободољубац је за сада сам. Подршка коју му куртоазно пружају кинески змај, бразилска анаконда и индијски тигар су куртоазне, али значајне за тренутак који ће доћи, јер жеђ за нафтним ендорфином је толика да ће куртоазни шмркачи песка кад тад извдити главу из истог и почети да удишу дах Слободе која је близу. Зато, ендорфинци, чувајте се!

Где ми Срби да се нађемо у свему овоме? Порука је донешена, а поруку нам је донео Слободоносац у ластином витезовском лету. Ласте су стрижиле калемегданско небо, док су Томанлије, Вучукалије и остали Фочићи брисали сузе страха заливене београдском дугом Слободе, која је опечаћена данашњом молитвом за Цара који је царство изгубио због миша који је који му је некад вадио трн из ноге.

Замислите несрећну и злу судбину да Томанлији подари јучерашњи Ђурђицки дар. Ми Срби не морамо говорити о братству, не морамо говрити о мајци Русији и браћи Русима. Ми требамо само да прочитамо поруку која је донета једним писмом које ми Старо-Срби најбоље разумемо, а то је писмо Старе Душанове Централне Србије, чији се мост сада некако другачије зове. То писмо је азбучна ћирилица која је писана од Дубровника и Сплита до Скадра и Скопља, од Скопља до Белгорода српског и новоруског, а од Белгорода до Москве и Петровскога Града, а онда до Владивостока, Хирошиме, Нагасакија, Џуна и Енкориџа.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији – пилот,
члан УО Српског Удружења Ћирилица Београд