Мирослав Лазански: Берлински зид и ,“14.октобар“

miroslav-lazanski-politika

На ситној јесењој киши аветињски штрче остаци преградних и носећих зидова хале која је некада била технолошко срце фабрике „14. октобар“ из Крушевца. Остаци три главне машинске глодалице „борверк“ вире из шибља и корова попут крстова на сеоском гробљу. Пилоти НАТО-а тачно су знали шта да гађају 1999. године. Напали су „14. октобар“ два пута. Штета нанета фабрици, према процени комисије, износила је око 180 милиона долара. Само застакљивање полупаних прозора коштало је фабрику милион долара. Сопственим снагама једина фабрика грађевинских машина у Србији обновила је главне погоне уложивши око шест милиона евра. Нико није помогао „14. октобру“ да устане из мртвих, да се одрже на површини у условима предаторског капитализма у Србији.

Некада, пре рушења Берлинског зида, у халама „14. октобра“ радило је 8.500 људи, данас је овде 1.480 запослених. Нису примили 15 плата. До нове 2015. године по социјалном програму у фабрици треба да остане 850 људи.

Хладноћа избија из зидова хале у којој на умашћеној подлози стоји један корпус оклопног транспортера БТР-50. Овде је модернизован за потребе војске Египта: „14. октобар“ је добио врло вредан посао на међународном тендеру 2005. године, али је стицајем наших домаћих околности и глупости посао пропао, без кривице „14. октобра“. У стакленој кабини шефа смене у ћошку велике хале за монтажу светлуца телевизор: призори прославе 25 година од рушења Берлинског зида…

Гледам празну халу са тек неколико радника, халу у којој је на десетине машина, велики кранови, алати, тенковски мењачи и питам се где је нестала бајка која је годинама испуњавала нашу штампу и заокупљала наше социологе? Изгубила се у другом и трећем додатном послу „запослених“ радника „14. октобра“, који сада немају посла, а који у време технолошког обиља увиђају како им стално опадају куповна моћ и запосленост, док се, с друге стране, стално повећавају подстицаји на потрошњу.

Да ли је у Крушевцу избледео мит о победоносном капитализму? Да ли се ико у Србији икада запитао каквеће последице донети „иновације у привреди“? Током 25 година од рушења Берлинског зида ми смо у Србији славили научне и политичке иновације, технолошку револуцију, глобално тржиште, уједињење Немачке, једном речју пропаст социјалистичке утопије. Али, после толиких прослава, да ли има некога ко сме да тврди да је ситуација сада боља него раније? Запосленост је велики проблем, стално радно место сада је већ мит из прошлости, и сви смо дакле само привремени. Коме су користиле све те иновације? Одговор нам дају цифре: у последњих 20 година добит од капитала је упетостручена, док је добит од рада смањена.

Можда је то неизбежна судбина Србије и можда је професионално усмерење економије на такозвани менаџмент само лоша наследна навика војске и цркве, што је духовит начин да се каже да газде на овом свету, па тако и у Србији, којој год да врсти припадају, увек теже да повећају своју моћ и добит. Јер, од пада социјализма, на снази је аксиом да је све оно што се опредељује и одлучује за капитализам добро, пошто је капитализам изашао као победник из сукоба. Иако, поштено говорећи, социјализам није толико побеђен, колико је сам себе уништио.

Флексибилност и глобализам годинама су речи које означавају наш улазак у царство опште среће, а не у царство опште стрепње за посао који се може изгубити преко ноћи, за плату која се може нагло смањити.

Напредак? Да ли се он састоји од права и дужности капитала да се пресели тамо где му више одговара? Од света који је претворен у лудачку вртешку на којој су људска бића немоћно изложена олуји прилива и одлива капитала?

Тешко ми је рећи ко је уништио садашњост „14. октобра“. Распад СФРЈ, слободно тржиште као пропагандни изум буржоаског века који у пракси никада није ни постојао, јер је увек постојало само тржиште условљено разним монополима, посебно војним. Које је помагало и подстицало оне који се већ јаки. Чињеница је да је и то боље од непостојећег тржишта.А многи су се у Србији годинама баш својски трудили да „14 октобар“ избаце са тржишта.

У монтажној хали „14. октобра“ мирује најновији производ те фабрике и Војнотехничког института из Београда, „Модуларна ракетна вишецевна артиљерија“, или систем „Морава“.На камиону ФАП-1118 налазе се контејнери са ракетама „пламен“ од 128 мм, „град“ од 122 мм и „огањ“ од 128 мм. Лансирни контејнери прозведени су у фирми „Кол-Н“ из Београда и у „Инхрому“ изЧачка. Технологија лансирних цеви је дело стручњака ВТИ и по свему је јединствена у свету, јер цеви су с олученим жлебовима. Систем „Морава“ је потпуно аутоматизован, домети су у зависности од ракете која се лансира, од осам до 40 км.

То је будућност ракетне технологије Србије, то је систем који може да повуче војну индустрију ове земље, то је и будућност „14. октобра“. Да хале опет оживе. А Берлински зид? Нека га славе други…

(Политика)