Смрт у Хагу по правилу проналази скривене путеве само у ћелије са српским осуђеницима

Смрт у Хагу има чудну навику. По правилу, проналази скривене путеве уласка само у ћелије са српским осуђеницима.

Војислав Шешељ је, свом срећом, избегао такву судбину, вративши се после 12 година кући без пресуде, иако је његово суђење било без икаквог правног резоне и логике, а лечење праћено многим контроверзама.

И однос затворске управе према Воји био је нечовечан, јер су дозволили да рак метастазира. Тек тада је, под притиском јавности, војвода коначно пуштен.

Хоће ли генерал Владимир Лазаревић доживети исту судбину? Тешко је оболео и његови адвокати с правом сматрају да је дошло време да некадашњи командант Приштинског корпуса и Треће армије буде пуштен на слободу.

Али, хашки часовник нешто другачије откуцава време од сата Лазаревићевих адвоката који траже да генерал напусти тамницу до краја године. У трибуналу не дозвољавају да се то догоди до средине септембра следеће године.

Чак и када Шешељеви политички противници цинично кажу како је део хашке правде и то да се идеолог српског национализма враћа у Србију као највећа политичка страна инвестиција ове године, те би могао бити укључен и у бруто домаћи производ, Воја је опет са својом породицом, са својим четницима и осталим присталицама.

Али, генерал Лазаревић није последња велика политичка звезда тешке категорије из српске политичке праисторије, попут Воје, чије је пуштање била светска вест.

Иако се за генерала Лазаревића тврдило да је био кључни мозак војних операција на Косову, тихи генерал је сву војничку славу препуштао Небојши Павковићу. Лазаревић се, такође, клонио сваке врсте политике. Како од слобизма, тако и од досизма.

Када је требало да буде патриота, ратовао је против НАТО-а. Када је Србија била условљена испоруком хашких оптуженика, како би се, барем на милиметар, приближила ЕУ, Лазаревић је поново био на првој линији – на београдском аеродрому.

Без помпе, трубача, шампита и суза, мирно је прихватио нови задатак, назван добровољна предаја! То је био Коштуничин модел да се, уместо стављања врећа на главу оптуженицима, они сами, уз другачији вид државне асистенције, чекирају за Хаг.

Такав хашки државни интервенционизам подразумевао је финансијско збрињавање њихових породица.

Чак и када је осуђен, мало ко је веровао у истинску генералову кривицу, осим, можда, неколико невладиних активисткиња. И, сада мало ко, осим његове породице, брине када ће Лазаревић доћи кући.

Ако се врати, мало ко ће га дочекати као хероја. То је усуд људи попут генерала. Није унапређен у војводу!