Од Едија, с љубављу

Драги Алекс,

Ево, вратих се жив и здрав, путем кроз будуће уједињене албанске земље у склопу уједињене Европе, само са личном картом, дуж којег ме свуда већ сматрају за свог председника, до моје Тиране, па седох одмах, док су утисци још свежи, да ти напишем ово кратко писмо, у име нашег још бољег будућег разумевања, с озбиром да ћеш сигурно, хтео-не-хтео, још много пута да ме виђаш. Бар колико Ивица Кети и Хашима. Тако је то. Дошао на тебе ред. Трудићу се да будем искрен, онако како сам био и на нашој заједничкој прес конференцији у Београду, вођен оном твојом: ако се то неком, односно теби не допада – баш ме брига. С тим што ја то стварно мислим.

Дакле, ако ти већ најотвореније, благовремено најавим да ти долазим у кућу да бих ти тражио кључеве од исте, да ћу да ти, уз то, отуђим једну повећу просторију без надокнаде, и да ћу још захтевати организовање журке о твом трошку и са гостима по мом избору у суседној, а без твог присуства, а ти ме ипак позовеш – па наравно да ћу претпоставити да за мене током посете нема никаквих ограничења. А зашто и не бих, кад си већ решио да пређеш преко свега тога и укажеш ми то гостопримство којим се толико хвалиш, а које мене ионако носталгично подсећа на гостопримство чифчија према агама.

Успут ћу се и чудити што се толико нервираш, што се уопште нервираш, изненађујеш и саблажњаваш на било који мој потез, кад сам ти све лепо најавио. Чак ћу сматрати да је твоје, а не моје понашање прилично некултурно. Ја сам ти лепо и отворено рекао шта очекујем и шта хоћу. Сматрам да је то поштено. Ти си ме ипак позвао, а онда глумиш некакву увређеност, па ме још и твоја штампа прозива. И то онако грубо, простачки, демагошки. Баш као што су твоји чауши дигли буку на дрон мог брата. А тај дрон је, да те подсетим, без икаквих проблема унет у твоју земљу, па још и испробаван по Београду, усред бела дана, а затим те вечери лепо, натенане лансиран из најближе околине стадиона, без и најмањег узнемиравања или, не дај Боже, распитивања од стране оних силних твојих полицајаца и обезбеђења. Могли смо и председника да вам бомбардујемо из њега да смо били истински злонамерни. Али нисмо. Он нам ионако ништа не смета. А ни теби. У чему је, онда, био проблем? Да је проблема стварно било, па ваљда би већ следећег тренутка твој министар унутрашњих послова летео са функције, а шефови свих безбедносних служби били ражаловани. Колико ми је познато, то се није десило.

Ја сам уствари тај који је требало да буде изненађен и увређен. Поготово што знам колико си некад волео да се позиваш на оног црногорског, не српског, запамти, песника, што је написао оне стихове за које му алал вера – вук на овцу своје право има ка’ тирјанин на слаба човјека. Па реци ми, молим те – зар не радим управо то сад с тобом? Зар ми Албанци управо не поступамо тако, већ деценијама, вековима? Зар нам то није идеологија? Вас је, на пример, по првом турском попису из 1490, у, хвала Богу тада већ бившој области Бранковића, која се поклапа са око 80% данашње територије Косове, било преко 95%, а нас и наших ни пола посто. А сад? Колико нас је? Ми кажемо преко 90%, можда и целих 95% посто. Неки од твојих кажу да је то много мање. Можда чак не више од 80%. Па добро, опет – и то је огромно. И поражавајуће за тебе и твоје. Јер се ми и даље понашамо и понашаћемо се као да нас је 95%, а ви као да вас и нема. Што се онда жалите?

Раније сте се, у твом прошлом животу, ти и твоји јадали како сте ви Срби велики мученици, како сте страдали за Европу, а ето како вам је она враћала и враћа. А ко вас је терао да се жртвујете за Европу? Јел вас Европа терала или је то био ваш избор? Ако вас је терала Европа, онда ту нема никакве ваше заслуге, онда сте само покорно пристали да будете њено топовско месо, уместо да се, као наши и ваши потурчењаци, приклоните јачем, па бисте бар доспели до зидина омраженог Беча. А ако је то био ваш избор – па што се онда жалите? Примите тај мученички венац без роптања, ако је тако диван како вам православна вера – а некад је била и вера мог дома, па знам – налаже. Захвалите се на привилегији што вам је дата прилика да га носите. Ако сте уопште још увек верници. Само немојте више да кукате. Иначе вам џаба и бусање у Лазара.

Добро, знам да си се ти и од њега дискретно дистанцирао, али га и ти и твоји још увек вадите из џепа кад вам затреба. Ваша Црква га и даље слави, а колико видим много се више угледа на реализам Вука Бранковића. Определите се већ једном, уместо да манипулишете сопственим светињама и тонете у још дубље самозаваравање. Себе можда још и можете варати, али нас и наше моћне пријатеље сигурно нећете. Тешко ћете нас убедити да вам је баш толико важан Газиместан, место свесне жртве и погинућа како тврдите, кад нисте спремни да гинете за њега. Или бар ризикујете. Замарате нас више с тим.

На крају, да ти дам и један савет. Може ми се, а ионако се хвалиш да си у стању да истрпиш све зарад срећније будућности свог народа. Некако је непримерено да толико уздишеш и жалиш се на све те, како их називаш, тешке одлуке које наводно мораш да донесеш зарад некаквог бољег сутра. Па ко те то тера да их доносиш? Јел баш мораш да их доносиш? Јел баш мораш да будеш на власти? Да је мени толико тешко као што ти тврдиш да је теби, па ја бих одмах дао оставку на све функције, отишао у пензију, можда чак и у манастир. Или се запослио код брата у фирми, баш као што си и ти најављивао кад си напуштао те твоје радикале.

Ето, толико од мене засад. Очекујем те у Тирани, на баскету ако ништа друго. И, за разлику од тебе, ја ћу ти тачно рећи шта код мене може а шта не. Са овдашњим Србима може разговор, али само уз присуство медија и преводилаца. Ово ти није Прешево. А, ако сам већ јавно рекао да можеш слободно да јавно кажеш да никад нећеш признати да Косова није део Србије – онда ће тако и да буде. Дајем ти бесу да се нећу правити да се љутим, нити дизати тензију. А, искрено да ти кажем, тешко би и било правити тензију у моменту кад се сви ваљају од смеха.

Твој,

Еди

Александар Павић – ФСК