Зашто Запад награђује албански национализам

У истом стилу у ком је започео посету Србији – провоцирајући домаћине у Београду позивом да „што пре прихвате реалност независности Косова” – албански премијер Еди Рама је и окончао свој боравак у нашој земљи, износећи у Прешеву ставове Тиране о угрожености Албанаца у „прешевској долини” и поруком да ће то бити „суштинско питање на путу приближавања Србије ка ЕУ” . Цинично је зазвучала изјава госта из Албаније да он не би сматрао провокацијом ако би премијер Александар Вучић изнео став Србије о Косову током посете главном граду Албаније. И Рами је свакако јасно да би оно што је он изрекао у Београду могло само да се упореди са евентуалном Вучићевом изјавом у Тирани о српском Скадру.

Упркос томе, Београд ће албанског премијера поново угостити у децембру на самиту кинеског премијера са премијерима 16 земаља централне и источне Европе. И тада, како јуче каже премијер Александар Вучић, неко Рами треба да каже „добар дан” .

Коментаришући свој одговор Рами на конференцији за новинаре, Вучић је рекао како је „Србија показала истинско гостопримство и на унпаред припремљени сценарио реаговала уздржано, поносно и примерено” . Он је поновио да је политика Владе Србије да се разговара и одбацио критике да је требало другачије реаговати на Рамину провокацију.

„Ако неко мисли да би озбиљна политика била да сам узео мотку или ударио Раму, мислим да то није озбиљна политика, а ти који ми држе предавања да је тако нешто требало да урадим и који кажу да би тако нешто урадили, били би мањи од маковог зрна” , каже премијер који се јуче састао са амбасадорима земаља Квинте (коју чине САД, Велика Британија, Француска, Немачка и Италија) тражећи од њих да оцене понашање Београда.

Желео је, како је појаснио, да види шта они мисле, имају ли шта да замере Србији, да ли је Србија можда показала лоше гостопримство, „да ли смо их неком речју увредили, да ли смо неку ружну или тешку реч изрекли коју наши гости нису очекивали или смо само штитили свој интегритет, понос и суверенитет отаџбине” .

Амбасадори Квинте су бесумње били права адреса за разговор о Рамином понашању. Јер, било би наивно веровати да је албански премијер у Београду својим иступом изненадио Вашингтон или Брисел. На овако провокативно понашање Рама се не би усудио без барем прећутне сагласности Вашингтона као главног партнера Албаније. Упитана сматра ли Рамино београдско понашање провокативни, портпаролка Европске уније Маја Коцијанчић могла је само да понови ЕУ мантру да у Бриселу очекују да „вођи две земље искажу нову решеност и политичку одважност, тако да се окрену будућности и поново изграде везе после толико година” . И то је било све што се јуче могло чути као „реакција” Запада на иступ Едија Раме.

Фудбалски меч Србија–Албанија Уефа је убележила као победу Србије, али је питање како се у спољнополитичким оквирима може регистровати резултат политичке утакмице Србија–Албанија. Очигледно је да се сада у Београду води нова политика чији актери сматрају да дијалог нема алтернативу, али је исто тако очигледно и да Албанија већ годинама ужива велику подршку Америке и да то покушава на сваком кораку да обилати користи.

За Живадина Јовановића, председника Форума за свет равноправних, понашање Раме је далеко више од него непоштовање дипломатског протокола. „То је омаловажавање и вређање домаћина, не само српског премијера, него је то увреда за земљу домаћина. Не ваља преувеличавати, а поготово не ваља смањивати карактер увреде. То су само плодови брзања у поправљању или изградњи нормалних односа са Албанијом. Ако 70 година није било посете на том нивоу, онда не треба велико познавања дипломатије да се закључи да се продори у том односима не чине преко ноћи. То ниједна озбиљна држава не може да прихвати као метод” , сматра Јовановић и подсећа да су САД и Кина много пре међусобних државничких посета годинама играле стони тенис и шах.

Чињеница је да је Запад свакако притискао Београд да угости албанског премијера. И док Београд покушава да балансира између Истока и Запада и да се позиционира као фактор стабилности у региону, у Тирани нема таквих дилема и проблема. Албански амерички пут је одавно трасиран. Можда је најсликовитије тај однос на релацији Тирана–Вашингтон описао пре неколико година кубански председник Фидел Кастро: „Једино место где су Бушу пружили љубав била је Албанија тако да му је е пријем у Бугарској, где га је чекало више хиљада људи са америчким заставицама, изгледао хладан” . У Србији јавност топло дочекује само руског председника Владимира Путина, док власт по правилу избегава да излаже високе америчке госте сусрету са обичним светом.

„Ми морамо да учимо и од наших суседа, од Албанаца на пример”, пожалио се лидер СПО-а Вук Драшковић. „Ја сам на молитвеном доручку седео сто до стола за којим је била државни секретар Хилари Клинтон. Али она је била у друштву за столом премијера Албаније, Берише.”

Тај однос са Вашингтоном омогућио је Тирани да несметано промовише свој национализам тако да идеја „велике Албаније” ником на Западу не изгледа тако застрашујуће као Србима или Македонцима. Додуше, и другим народима, Бошњацима, Црногорцима, Хрватима, свима осим Србима, и те како се гледа кроз прсте када пропагирају свој национализам.

Како је у једном тексту написао Оливер Јенс Шмит, професор источноевропске историје на Бечком универзитету: „Важни албански политичари почињу да користе језик којим су до сада говорили само екстремисти, али историјске околности иду на руку албанском национализму. Албанци на Балкану осећају се јачи него икада. Хашим Тачи је то прецизно изразио када је упоредио данашње стање са оним из 1999. године.” .

Како у оваквој ситуацији треба да се постави Београд?

Садашња власт очигледно сматра да је једини рецепт покушај да се позиција Србије ојача кроз њен међународни ангажман. Отуда у Београду у само неколико месеци и председник Русије, и премијер Француске, а ускоро и кинески премијер… Одатле и општи утисак који се може чути и у овдашњим дипломатским круговима да Београд постаје кључно место на Балкану.

Јелена Церовина-Политика