НИКИТА МИХАЛКОВ: Зашто се Запад уплашио буђења Русије?

Филм Сунчаница по Буњину о смутним данима руске историје чекали смо са нестрпљењем. О чему се ради у том филму? О трагичним последицама, до којих долази када изостану народно јединство и слога. О томе разговарамо са режисером филма Никитом Михалковим.

Никита Сергејевич, сви знају да се већ одавно не обележава дан Велике октобарске револуције, али зато се помиње 7. новембар. Заборавља се нови назив: Дан националног јединства. Дешава се да се да нисмо сигурни у датум. Ви знате да је празник 4. новембра?— Питајте 15-годишњаке напољу у било ком делу наше земље (Русије; прим. прев.) зашто се славио 7. новембар [1]. Уверавам вас да вам неће одговорити. Заправо вам неће рећи ни за 4. новембар [2]. Али то им не можемо замерити колико старијим генерацијама, које су одрасле уз традиције Револуције. Што се тога тиче, мени је било лакше јер сам довољно рано почео да читам Ивана Шмељева, Ивана Иљина, Василија Розанова и друге мислиоце и писце руске емиграције.

Ви говорите о руским писцима и мислиоцима, штавише, у вашем филму Сунчаница” један од јунака за све окривљује књижевност?

— Као прво, ту мисао су исказивали многи, у које спада и поменути феноменални филозоф Василиј Васиљевич Розанов. Осим тога, требало би да узмете у обзир стање једног од наших јунака, који то изговара. Он је у суштини на самрти и исповеда се свом пријатељу, исовремено кајући се што је индиректно учествовао у рушењу сопствене земље, вођен жељом да се не мења ништа у њој.

Филм сте снимали по Буњину, сад размишљате да снимите филм о Грибоједову. Савремени писци вам нису ни мало занимљиви?

— Зашто одмах тако, ево, на пример, Захар Прилепин је фантастичан писац. Сергеј Шаргунов, по мом мишљењу, је истовремено и озбиљнан мислилац и интресантна личност. Елем, обратите пажњу на то колико Прилепин добро познаје руску књижевност, колико је пажљив према свему томе што помаже да се кроз уметничке слике и карактере самих писаца осети цела дубина руског света, његова парадоксалност, а у исто време и његова јединственост.

Свестан сам ризика да навлачим на себе гнев и иронију, али могу да кажем да ми је сасвим довољно руско сликарство, руска књижевност и руска музика да бих могао да живим пуним плућима на овом свету. Апсолутно. Ту се налази све што је потребно да се разуме човекова природа у целини. То не значи да не треба да знаш за Тицијана, Ел Грека, Веласкеза, Дирера, генијалног Боша, Бетовена, Моцарта или Игоа, Шекспира или Кортасара. Али природно се осећам само поред оних са којима могу директно или индиректно да комуницирам на свом језику. Неописиво ми је интресантна страна књижевност, али у дубини душе највише ме брине оно што се десило овде, где сам се родио. Нигде друго не желим да живим.

Али неки то итекако желе, На пример, писац Акуњин, који је свима рекао да су се у Русији сви „најели бунике”, и, док се народ не отрезни, он ће радије да живи у свој француској кућици. Ви као да сте парафразирали Столипина: „Велики потреси су потребни онима који имају где да оду. А велика Русија треба онима који желе у њој да живе.” Ипак, нема само Акуњин куда да оде – сви они често стављају себе на исти ниво са онима који су бежали из Русије после револуције.

— Смрт је претила људима који су тада одлазили. Били су отерани велики паметни и талентовани руски умови. Да њихова имена нису била светски позната, истребили би их. Зато су радије отишли из Русије „филозофским бродом” [3]. Немогуће је поредити оне који су били принуђени да оду после револуције са онима који тако радо одлазе данас. Буњин није хтео да оде, Шмелов није хтео да оде. Те ствари су неупоредиве.

Да се вратимо Столипину, у совјетско време је, према његовим рецептима, фактички направљена национална привреда. Направљено је оно што није могло за време царевине. Ево, сами сте једном рекли: „Бољшевици су користили све што је било својствено националном карактеру, осим Бога, којег су заменили вођом, због чега је на крају све и пукло.

А све остало… Треба прочитати кодекс оснивача комунизма: не убиј, не кради – има све осим Бога. И те исте задруге темеље се на саборности. Затим поштовање које се показује према првом човеку, генералном секретару. То је монархистички менталитет. Да је руководство земље имало довољно мозга и да је вратило Бога – да ли би СССР опстао и сасвим природно функционисао?

— Ја не радим анализу са позиције историчара. Све што говорим – говорим са емоционалног становишта, како то ја замишљам, у великој мери интуитивно, као уметник, а не као стручњак за историју СССР и Русије.

Чини ми се да је Нова економска политика (НЕП) [4], коју је увео Лењин – у тешкој економској ситуацији и општој разрушености, после делиријумских испада приликом одузимања приватне својине, паљења имања, пљачкања фабрика, продавница итд. – била покушај да се поврати неки вид личног власништва, чак и ако се то не односи на средства производње, а оно бар на нивоу домаћинства. То је била неопходна мера која је у принципу могла представљати почетак трансформације револуције у еволуцију.

Смрт Лењина, одустајање од НЕП, затим моћна индустријализација, која је користила, са једне стране, невероватан ентузијазам, а са друге, страх – подизали су националну економију и стварали илузију јединства и благостања. Како је свима познато, ентузијазам је производ који се брзо квари и потребно му је континуирано обнављање и објашњавање.

Други светски рат, за нас Велики отаџбински, у неком смислу био је само обнављање, ма колико то чудно звучало. На рачун тог ентузијазма и успона индустријализације, не осврћући се на невероватне губитке, земља је могла не само да опстане већ и да победи најмоћнију светску војну машинерију тог времена – војну машинерију Вермахта.

Истовремено, дешавају се ствари које индиректно потврђују опрезну корекцију смера кретања друштва – враћа се Патријаршија, отварају се храмови, враћа се војна униформа која је била до револуције, успостављају се ордени Кутузова, Нахимова, Суворова итд. Затим орден Славе, који по статусу у потпуности одговара ордену Георгијевског крста трећег степена – и други додаци који на овај или онај начин носе знак обнове царског карактера земље.

Кад је све наставило да се развија постепено, спокојно и надахнуто после Велике победе, кад је огроман број младих људи, који су искусили славу победе, био спреман да и даље побеђује – све је то давало наду у ново рођење. Тог новог рођења вероватно се уплашио западни свет, како је то већ једном било у време Столипина.

Да, то је врло интересантно.

— На том таласу, насталом на самом крају рата, на том тријумфалном таласу СССР бива хендикепиран у односу на остали свет. Штавише, можемо тврдити да су наши савезници други фронт отворили са великим закашњењем због страха, страха од победом инспирисане Совјетске армије. Други фронт [4] је отворен кад су савезници схватили ко ће победити.

Сад, кад посматрамо те догађаје кроз призму онога што се дешава у свету данас, некад ми се чини да отварање Другог фронта није било против Немаца, него против СССР. Да тај фронт није био отворен – а победа је свеједно била наша – Совјетску армију било би много теже зауставити. Не умањујем достојанство и хероизам наших савезника, али оно што се касније у историји дешава показује нам до чега је то довело – до плана Алена Далса [5], до Хладног рата, баш зато је и саграђен Берлински зид, НАТО, Европа се поделила на источну и западну итд.

После извесног времена, кад се рат привео крају, свет се налазио између две суперсиле: СССР и САД. Али у нашој земљи после смрти Стаљина није било новог Столипина, који би снажном руком и моћном политичком вољом повео иза себе народ путем победе. Неко време земља је трпела последице рата и народ је био консолидован сећањем о њему. Али време је брисало то памћење, јунаци су одлазили, а судбина земље била је у рукама неписмених и неталентованих популиста. Нада да ће Андропов и Косигин нешто променити срушила се одмах после смрти првог. Зато мислим да трагични ланац „периода који убија плодност”, који је настао после Велике победе, довео до тога да, упркос свој спољној моћи земље, унутрашње стање друштва све мање одговара тој моћи. Само тако могу да објасним зашто се све срушило у року од три дана, све што се до тада чинило несрушивим и вечним, само зато што је нестало страха.

Одупрети се томе могуће је само онда кад, осим страха, постоји још нешто, нешто што надахњује и омогућава развој. То може бити вера, може бити национална идеја коју је народ прихватио и коју апсолутно, строго природним путем, може да оствари. Може бити, на крају крајева, заједнички непријатељ, какав је била фашистичка Немачка. Но општа лаж, формалност и баналност конзервативног система, као и беспомоћност руководства, поставили су темељ инертције у постојању народа, и то је све постепено довело до тога што се догодило у року од три дана, а о чему сам већ говорио. У вези с тим, не могу а да се не сетим речи Грибоједова, које се односе на декабристе: „Колебање умова, ни у шта уверених“. Због тога не треба говорити да се држава распала само зато што су забранили Бога – није само зато, али и због тога такође.

Једном сте рекли да се процват Русије догодио за време цара Александра ИИИ, који је рекао свом наследнику Николају: „Запамти, Ники, Русија нема пријатеље осим руске армије и руске морнарице“. Зар је стварно тако? Сигурно постоје – али да ли ми знамо да негујемо пријатељства? Ево, на пример, ова ужасна, болна трагедија која се догодила шефу француске компаније Тотал. Носили би на рукама човека, а он је погинуо због ко зна кога – да ли због пијаног возача, глупог диспечера или због неког другог. Тужно и увредљиво – био је пријатељ наше земље.

— Стварно мислим да је епоха Александра ИИИбила веома значајна за развој државе, једна од најмоћнијих и најпросперитетнијих епоха. У крајњем случају, то је било време кад је Русија најмање ратовала и кад јој је протицало време у креативном развоју, а не у уништавању. Што се тиче ове фразе Александра ИИИ, она је била актуелна тада, и актуелна је и сада и увек ће бити. И није ствар у томе да је Русија лоша, а сви остали добри, или обрнуто. Она је просто другачија. Руска цивилизација је посебна цивилизација и управо зато мора бити веома моћна. Управо зато мора бити веома заштићена.

Оно што странци именују „тајанственом руском душом“ из њихових уста, по правилу, чује се тако као да се то односи на дивље неразумљиве поступке, који нису блиски Европљанима. Схватање Русије и руског карактера, поимање руске цивилизације – то је веома деликатна ствар, и, да би се то осетило, потребно је утрошити време. Као што је, на пример, потребно је утрошити време да би се схватила лепота пејзажа Левитана или истински се задубити у лирику Пушкина. „Непрекидни руски пејзаж“, рекао је један историчар, формулишући такав диван начин размишљања. То нису планине, ни океани, ни водопади, ни све оно што може одмах да зароби машту човека. То је неометеност руског пејзажа, у ком се крије руска способност опажања узвишене лепоте, која је породила све што се назива руском културом – језик, музику, сликарство, поезију, књижевност, филозофију. Неће баш свако да троши време на схватање суштине.

Начин живота савремене цивилизације, који се одвија по систему монтаже слика, не уклапа се у ту „неометаност“. Чини се да је много једноставније пробати прилагодити руски карактер, руски менталитет, руски свет општеприхваћеном, да тако кажем, интелектуалном Мекдоналдсу, на који су сви навикли. Свет хоће да му будемо разумљиви, а ми хоћемо да нас разумеју.

На први поглед, ова два израза су слична, а у ствари су дијаметрално супротна. Бити разумљив значи прихватити сва правила и законе по којим живи савршено другачији и не увек нама близак свет. Разумети нас значи покушати пажљиво нас посматрати и схватити зашто смо такви, због чега и на који начин можемо постојати сви заједно, поштујући једни друге, а не покушавати преломити преко колена оно што се зове генетски код нације.

Зато мислим да је апсолутно недопустиво поредити то о чему говоримо са ужасном катастрофом која се догодила на Внукову [6]. Сасвим друга ствар су, нажалост, системски недостаци који резултују на тај начин. Постоје апсолутно општа правила којих се сви морамо придржавати, било да се тичу технологије или општеприхваћених норми система везаних за безбедност. Они морају важити за све. У овом случају срећемо се са лошим странама и особеностима руског карактера, то је оно руско: „…а можда…“ које је много пута спасило руског човека, а много пута га и уништило. Због овога можемо само да жалимо.

Сунчаницу зову и филмом упозорењем, рецептом за избегавање трагичних грешака у будућности. Имате ли рецепт за постизање јединства у друштву?

— Мислим да морамо да научимо да учимо од себе самих. Код мене нема одговора на питања, али мислим да правилно и правовремено постављено питање представља део одговора. У нашем филму такође нема одговора. Са друге стране, ако спојимо све видљиве и скоро невидљиве детаље у поступцима наших хероја, могуће је покушати наћи пут према том одговору. Не желим употребити речи за дешифровање. Хтео бих да емоција која се пробуди у гледаоцу натера њега самог да, анализирајући, увиди и осети смисао тога о чему смо говорили.

На каналу Русија1 4. новембра била је приказана ваша Сунчаница. Истовремено је филм приказиван у биоскопима. Комерцијално гледано, то баш нема неког смисла. Чему таква журба?

— Државна радио телевизија нам се обратила са молбом да 4. новембра, на Дан националног јединства, прикажемо филм на каналу Русија1. И у томе смо нашли логику. Са нашег становишта, основна идеја филма говори о томе до каквих трагичних последица доводи одсуство националног јединства.

Имамо велику жељу да што више људи погледа наш филм. Рачунати само на биоскопе, нажалост, веома је тешко јер велика већина становника наше земље који живе у малим градовима и селима нема могућност да гледа филм на квалитетном екрану уз добар звук. Нажалост, биоскопи у многим градовима немају одговарајућу опрему. Најважније је то што ће филм, захваљујући биоскопским мрежама, бити приказиван још неко време иако је приказан на телевизији. На тај начин сви они који имају могућност, моћи ће да виде ово дело у његовој пуној уметничкој изведби на великом екрану.

Напомене преводиоца:[1] Седми новембар (25. октобар по старом календару) дан је када се обележава Велика октобарска социјалистичка револуција, изведена 1917. године.[2] Четвртог новембра обележава се велики руски национални празник Дан националног јединства. Тог дана 1612. године почео је народни устанак којим су из Москве протеране пољске окупационе снаге, што је представљало крај Смутног времена. Празник је слављен царској Русији све до 1917, кад је замењен обележавањем Октобарске револуције. Поново почиње да се обележава од 2005. године.

[3] „Филозофски брод“ употребљава се као израз са ситуацију у којој су на иницијативу В. И. Лењина интелектуалци противници Октобарске револуције, уместо смртне казне, били прогнани у иностранство или удаљене делове СССР. „Филозофски брод“ означава протеривања која су у лето и јесен 1922. обављена бродом из Одесе и Севастопоља, као и возовима из Москве. Међу стотинама припадника цвета руске интелигенције, на тај начин су напустили СССР Н. Берђајев, И. Иљин, М. Новиков, С.Е. Трубецкој, В.И. Јасински…

[4] Нова економска политика (НЕП) (Новая экономическая политика) био је период у СССР 1921-1928. године, кад је совјетска власт дозвољавала обнову неких елемената капиталистичке привреде са циљем побољшања економских прилика, будући да је привреда после револуције била доведена до колапса.

[4] Мисли се на искрцавање савезничких снага на Нормандију 6. јуна 1944. године.

[5] Ален Далс (1893-1969) био је амерички дипломата и обавештајац, директора ЦИА (1953-1961). О његовом плану почело је да се говори и пише у Русији 90-тих година, тврдећи да се он односи на систематско уништавање православних Словена, у првом реду Руса. Западни извори тврде да је Далсов план фалсификат.

[6] Мисли се на погибију председника и француске нафтне компаније Тотал Кристофа де Маржерија, чији се авион 21. октобра сударио са возилом за чишћење снега на аеродрому Внуково код Москве.

(Разговарали Игор Вирабов и Анастасија Скорондајева, за Стандард.рс превео Петар Минић)