Споменик у Прешеву: мали инцидент са великим последицама

У Србији, на коју се данас навалило толико тешко решивих проблема, појавио се још један, рекло би се, мали инцидент. У граду Прешеву на југу Србије (у региону са већинским албанским становништвом) пред здградом Скупштине општине у новембру прошле године био је постављен споменик погинулим борцима Ослободилачке армије Прешева, Медвеђе и Бујановца. Споменик члановима албанске терористичке групације, која себе назива армијом, коштао је општину 35,8 хиљада долара и био је приређен поводом стогодишњице формирања албанске државе.

Устанак Албанаца против законодавне власти 2000-2001. гоидне Београд је квалификовао као терористичку акцију. Албанци сматрају своју борбу ослободилачком, а борце чија су имена уклесана на споменику – борцима за слободу. Власт је наравно у акцијама Албанаца видела провокацију. Из Београда у Прешево су полетели строги укази премијера Ивице Дачића да је неопходно уклонити споменик, тим пре што његово постављање није прошло никакве законите процедуре, чак локалне власти нису издавале дозволу за постављање споменика. Као одговор, терористи амнестирани 2002. године, учесници тих догађаја, изразили су спремност да бране споменик чак са оружјем у рукама, поново обукавши војну униформу. Ситуација се усијала. Листови су се шаренели од чланака и аналитичких прогноза.

Прво су медији разматрали питање неиспоштоване процедуре приликом постављања споменика, затим демократичности могућих одлука власти, а затим питање одлучних дејстава и једне и друге стране.

Београд и Прешево су се два месеца препуцавали. Нико није уступао, али директне сукобе су избегавали. Премијер је поставио властима Прешева ултиматум да уклоне споменик до 17. јануара. Председник општине Прешево и лидер Демократске странке Албанаца Мустафа Рагми је истакао да је притисак неумесан, да јавност споменик прихвата врло озбиљно. Локално становништво је нашло да је одлука премијера непосредна претња Албанцима и узбуркало се. Мустафа Рагми је изјавио да ће споменик бранити сви Албанци. Његовог чувања латили су се бивши терористи Ослободилачке армије Прешева, Медвеђе и Бујановца, који су стално дежурали на тргу.

Представници косовских странка – Деморактске странке Косова Хашима Тачија и опозиционог покрета Самоопредељење – изјавили су да може доћи до оружаног сукоба, ако се усуде да сруше споменик, да су косовски Албанци спремни да бране Албанце Прешевске долине. Реџеп Селими (посланик покрета Самоопредељење) изразили су се конкретније: може да започне рат.

Чинило би се, појавило се питање које није превише значајно у свим балканским перипетијама, али оно даје основе за озбиљна размишљања. Пре свега, треба га разматрати у ширем контексту догађаја последње деценије. Као прво, постављање очигледно антисрпског споменика је провокација која је требало да открије степен реакције српских власти и међународних снага. Као друго, појава проблема за време озбиљних преговора између Београда и Приштине требало је да изврши одређени притисак на српске валсти и да подсети на могућности новог/старог жаришта напетости на територији непосредно Србије. Као треће, била је примента координација дејстава Албанаца на територији Косова, Македоније и југа Србије.

Да подсетимо да у складу са Кумановским споразумом (јун 1999. године) између НАТО-а и југословенског Генераштаба формирана је петокилометарска демилитаризована зона безбендости око Косова, али на територији југа Србије. Српској полицији у тој зони је било дозвољено да користи само службено оружје. Сви војници требало је да напусте зону. У новембру 2000. године албански терористи су се пробили са Косова у Србију, ујединили се са побуњеним Албанцима из Прешевске долине (општине Прешево, Медвеђа и Бујановац) и започели војна дејства против српских цивила, полиције, користећи бацаче граната, минобацаче и друга ватрена средства блиске борбе. Албански сепаратисти су опремили у насељеним местима праве утврђене регионе и прогласили стварање армије – Ослободилачке армије Прешева, Медвеђе и Бујановца са 5000 људи, одржали су параду војске у граду Бујановац. Њена делатност је била олакшана тиме што МУП и армија СР Југославије нису имали могућност да делују у бафер зони. Албански терористи су извршили више од 400 оружаних напада на југословенске полицијске снаге и становништво у зони безбедности, било је погинулих и рањених. У фебруару 2001. године извршен је напад на аутобус Ниш-експреса, седам особа је било убијено, а више од 40 српских цивила рањено. Обратимо пажњу на то да су тада, у фебруару, започели сукоби на македонско-косовској граници, и Албанци у Македониј су такође узели оружје у руке. И у Прешеву, и у Македонији, Албанци су тражили да се у кризне регионе уведу међународне снаге, које би преузеле на себе контролу и одговорност за ову зону…

Данас, када се Косово бори за коначно признање своје независности, немирно је у Македонији, таласа се у Прешеву, Медвеђи и Бујановцу. И сви позивају за посреднике међународне представнике, надајући се да ће они још једном решити питање у њихову корист. У медијима је све чешће почело да се говори о неопходности дијалога, разматрања и компромисног решења уз подршку Европе. Директор Центра за аналитичка истраживања Јелена Милић подсећа да власти треба да делују у оквиру потписаног споразума о примирју и амнестији (2001. године) за оне људе који су учествовали у устанку против законите власти. Она предлаже да се према палим борцима односи као према амнестираним војницима и да се не заборави на кажњавање Србије бомбардовањем 1999. године.

Интернационализација проблема је делимично успела. Почетком јануара дипломатски преставници западних земаља су се умешали у разматрање питања споменика. На заједничком заседању Скупштине три општине 12. јануара предложили су компромисно решење – да се споменик пренесе на друго место (нико из Београда на тако високи скуп није био позван). Скупштина је одбацила захтев Ивице Дачића и усвојила Декларацију против уклањања националних симбола и подржала актуалну локацију споменика палим борцима Ослободилачке армије Прешева, Медвеђе и Бујановца. Посланици су се такође обратили са молбом Тирани да интернационализује проблем Прешевске долине, а Србији Косову да реше питање у Бриселу уз непосредну помоћ Кетрин Ештон.

На обраћање своје браће из Прешева Косово је реаговало моментално. 15. јануара премијер Косова Хашим Тачи састао се са делегацијом албанских лидера из Долине. Хашим Тачи, у чије време су се рушили и настављају да се руше споменици православне културе на Косову, изјавио је новинарима да Србија треба да поштује демократске стандарде и да се брине о очувању споменика културе.

Министарство правде Србије планирало је да делује по закону: Инспекција министарства је дошла до закључка да је споменик постављен на овом месту незаконито и затражила је да се изврши одлука о његовом уклањању. Већ 16. јануара, дан пре истека ултиматума Београда, у Прешеву су се сјатили многобројни западни новинари. Али у граду је било мирно. И тек 19. јануара 200 полицајаца, осигуравајући поредак, одвезло је споменик из центра Прешева.

И тако је Србија постигла своје, али је извршила уступке: споменик неће бити демонтиран, биће постављен на другом месту. За Србију је то поштовање закона, а за Албанаца утврђивање сопствених права. Када на Божић косовске власти нису пустиле у покрајину председника Србије, хтеле су да покажу да Београд нема суверенитет над Косовом. Догађаји у Прешеву такође треба да покажу руководству земље за оно губи суверенитет над својим јужним областима, да су акције Албанаца координисане и да могу да рачунају на подршку Запада.

Јелена Гускова / Глас Русије