Како да нас побију, а да то и не приметимо?

ПРИЧА КОЈА СЕ ПОНАВЉА, ДО БЕСВЕСТИ

Ову причу сте много пута чули: загађују се земља, ваздух, вода; све је мање фосилних горива, минерала, необновљивих извора енергије; глобално отопљавање, загушење угљен – диоксидом; разарање озонског омотача; сеча шума; уништење рибљих популација; неплодност обрадивог земљишта; ширење пустиња, недостатак воде, ратови и грађански сукоби повезани с борбом за ресурсе.

Решење је…

Ах, решење! Ах,“коначно решење“!

Просто – зарад „одрживог развоја“, побити бар две трећине светског становништва.

Еко – револуција мора бити радикалнија од свих револуција до сада: сексуалност, брак, родитељство, образовање, религије, све се мора подредити депопулацији планете.

А то ће бити могуће ако добијемо ЈЕДИНСТВЕНУ СВЕТСКУ ВЛАДУ. На чијем челу ће стајати „најмудрији, најлепши и највећи од свих“, банкари из Ситија и са Вол Стрита.

Зато је чланак који читате подсећање на чињеницу да се, овде и сада, широм света води рат против становништва, у коме треба побити Русе, Србе, Кинезе, Индусе и друге да би на планети живела срећна „златна милијарда“.

Из чланка ћете схватити да је Хитлер, почетник у пословима глобалне депопулације, био само дечкић у алпским панталоницама и са шеширићем, а да су прави „жестоки момци“ мегабанкари маскирани у мегахуманисте.

МИЛИЈАРДЕРИ ПРОТИВ СТАНОВНИШТВА

У мају 2009, по писању Лондон Тајмса, у Њујорку су се састали милијардери – „хуманитарци“ (сакупио их је Бил Гејтс) да расправљају о томе како смањити прираштај на планети, борећи се „против политичких и религиозних препрека променама“. Закључено је да се популација мора прогласити „потенцијално катастрофалном претњом природној средини, друштву и привреди“. На скупу су, између осталих, били Дејвид Рокфелер Млађи, Ворен Бафет, Мајкл Блумберг, Џорџ Сорош, Тед Тарнер (власник СиЕнЕна, сећате ли се?), па и Опра Винфри. Стејси Палмер, уредник „Хронике филантропије“, истакла је да је овај скуп био крајње необичан, и да ће вероватно бити увод у озбиљне светске догађаје. Иначе, он је одржан у кући П. Нурса, нобеловца из области биохемије, ректора Рокфелеровог универзитета у то време. „Лондон Тајмс“ је истакао: “Очито је да су хтели да причају лицем у лице, богаташ са богаташем, да не би бринули да ли ће нешто од онога што кажу да заврши у новинама, приказујући их као алтернативну светску власт“.

МОРИС СТРОНГ, ЊУ ЕЈЏ МИЛИЈАРДЕР, У БОРБИ ЗА ДЕПОПУЛАЦИЈУ ПЛАНЕТЕ

И тако, наставило се.

У целу причу укључио се и канадски мултимилијардер Морис Стронг, који је био заменик генералног секретара Уједињених нација од 1997. до 2005, а организовао је велике скупове УН о природном окружењу 1972. и 2002. Стронг је следбеник Њу Ејџа, верује да је реинкарнирани тибетски лама и да је 666 број мистичких моћи. У доба њујоршког сусрета милијардера 2009, био је на месту саветника у Влади НР Кине. Себе, иначе, описује као „социјалисту по идеологији, капиталисту по методологији“. Године 2001, објавио је своју аутобиографију под насловом „Куда идемо ми на Земљи“. У једном поглављу овог дела, „футуристички“ пише из године 2031, и каже да ће тада на планети живети 4,5 милијарди људи, много мање него на почетку 21, века, с циљем да се тај број смањи на 1,6 милијарди. То ће бити, каже Стронг, последице смрти и разарања, али, после свега, и зрачак наде  за будућност наше врсте и потенцијал за регенерацију. Стронг је изјавио и да се нада појави „нове духовности“, која ће ујединити све људе. С обзиром да је планирао истребљење три четвртине светског становништва, та духовност је  Молохова, а не Христова.

ПОЛ Р. ЕРЛИХ И СПАСАВАЊЕ „БРОДА ЗЕМЉА“

Рођен 1932, професор биологије на Стенфордском универзитету, поинир је прчие о тзв. „популационој бомби“, како се зове његова књига објављена 1968. године. Увод у књигу био је апокалиптично – аподиктичан. Елрих је, наиме, тврдио да ће 70-их година 20. века милиони људи умрети од глади, јер је немогуће нахранити „цело човечанство“. Усудио се да предложи решења – „систем награда и казни, али и принуде, ако добровољни методи не би успели“. Људе који се рађају упоредио је са тумором:“Не можемо више трпети симптоме тумора пораста становништва; тумор мора бити одстрањен“.

Ко је тумор и кога треба одстранити? Ево описа из Елриховог дела:“Дуго већ разумски поимам шта значи експлозија популације. Почео сам то да емоционално доживљавам једне смрдљиве летње ноћи у Делхију пре неку годину. Жена, ћерка и ја смо се враћали у хотел у неком препотопском таксију. Седишта су била пуна мува…Док смо милели кроз град, ушли смо у пренасељену четврт бескућника. Температура је била огромна, и ваздух је био прљави облак пун прашине и дима. Улице су, од људи на њима, изгледале као жива бића. Људи су јели, људи су се умивали, људи су спавали. Људи су свраћали једни код других,свађали се, вриштали. Људи су пружали руке кроз прозор таксија, просећи. Вршили су нужду и мокрили. Пентрали су се у аутобусе. Гајили су животиње. Људи,људи,људи,људи. Док смо милели кроз руљу, пружене руке, прашина, бука, врућина, и огњишта на којима се спремала храна, деловали су као пакао. Да ли ћемо икад стићи до хотела? Изгледало је као да свашта може да се деси – али, наравно, није се десило ништа“. Од те ноћи, Елрих је ОСЕТИО пренасељеност, и решио да с њом обрачуна.

Године 2004, овај ветеран покрета за депопулацију био је задовољан: Запад полако изумире. Али, Трећи свет је и даље активан.

Још од 1968, Елрих је инсистирао на томе да САД помоћ у храни  Трећем свету  условљавају борбом против „сувишних људи“. Предлагао је да надлежне службе за становништво и развој  уведу низ нових мера, све до производње средстава за стерилизацију. Такође, требало је да се, развојем пренаталне дијагностике, утврђује пол првог детета – ако је дете мушко, биће лакше смањивати популацију.

Године 1979, Кина је усвојила политику једног детета с нарочитим нагласком на нежељености женске деце. А последице? Већ 2005, у Кини је било 32 милиона мушкараца млађих од 20 година више у односу на број девојака тих година.

Почетком деведесетих година прошлог столећа, Елрих је био задовољан успехом „кинеског чуда“, али је говорио да то није довољно, јер село пружа отпор мерама контроле рађања, па број Кинеза ипак расте.

Шта ће човек? Све му се то већ згадило у Индији.

КАКО СМАЊИВАТИ БРОЈ ОНИХ КОЈИ СЕ ГЛОБАЛИСТИМА ГАДЕ?

Већ поменути Елрих устврдио је, године 1971, да „превише развијене земље“ треба да смање брзину развоја, а да „Свемирски брод Земља“ мора бити вођен као „јединствена целина“ (узгред је поменуо да неразвијенима треба дати мало више шанси). Прерасподела добара и рационално планирање економије се, на Истоку, донедавно, организовало као „петолетка“; очито је да су глобалисти имали шта да науче од комунизма, који је становништво смањивао помоћу ГУЛАГа, представљених као „радно – поправни“логори.

Занимљиво је да је Елрих за штеточински однос према природи оптужио хришћанство, које је, уместо срећног паганског начина живота, донело експлоатацију природних ресурса.

Још једном да подсетимо на Елрихово реторику из 1968:“Морамо да променимо своје покушаје и да, уместо лечења симптома, одсечемо тумор. Операција ће захтевати, споља гледано, многе сурове и грубе одлуке. Али болест је толико узнапредовала да без радикалног хируршког захвата пацијент нема шансе да преживи“.

Кад год је неко у 20. веку био назван „болешћу друштва“,било је то вербално рашчовечење као увод у истребљење непожељних. У „Архипелагу ГУЛАГ“ Солжењицин каже да се у револуционарној Совјетији убијање непожељних звало „друштвеном профилактиком“. Дакле, ако је Земља „свемирски брод“, а људи попут Елриха пилоти (зар би он био професор на Стенфорду да га глобалистичка елита није пустила у своју кабину?) онда се поставља питање:“Зар овај космички брод не лети у пропаст?“

А колико су поуздани лумени људи попут Елриха? У „Популационој бомби“ 1968. он је, на основу „науке“, тврдио да ће ускоро почети масовно умирање људи од глади, јер на планети нема довољно хране. Године 2004, признао је да се то није десило, и да је производња хране порасла. Новинари „Хронике Сан Франциска“ уочили су, још1999, да се и многа друга предвиђања Елрихова нису испунила, али – шта мари? Човек је остао у служби глобалистичке елите.            Важно је да, као и они, мрзи људе и жели да их нестане.

БУДУЋНОСТ ПО ЖАКУ АТАЛИЈУ

Атали је рођен је 1943. у  у Алжиру. Дипломирао је на Институту за политичка истраживања,а затим је похађао Националну школу администрације. Године 1980. основао је организацију „Акција против глади“, за помоћ сиромашнима. Предавао је теорију на војној Високој политехничкој школи у Паризу.Од 1981. саветник је председника Француске, Франсоа Митерана, а 1991. постаје први челник Европске банке за обнову и развој. По часопису Рокфелеровог Савета за иностране односе, „Foreign Policy“, један је од сто најутицајнијих интелектуалаца света. Због тога је почасни доктор неколико светских универзитета, али и члан Универзалне академије културе.

Припадник Билдерберга и биограф Зигмунда Вартбурга, чији је брат Пол био на челу ове организације, писац низа књига, познавалац езотеријских учења,у разговору за србски културолошки часопис „Зенит“2009, Атали о будућности каже:“С једне стране, постојаће привилеговане елите које ће моћи да живе и да се крећу где желе; речју, располагаће средствима покретљивости. Њима ће припадати звезде номадских предузећа. Називам их хиперномади. С друге стране, на дну лествице биће ИНФРАНОМАДИ – који ће бити принуђени да се непрестано крећу како би дошли до хране и крова над главом у подношљивим климатским условима“. Атали најављује да ће, у сукобу између економије, која је глобална, и демократије, која је локална, победити економија, и да ће свет бити организован по законима тржишта.Држава ће, на путевима десуверенизације, губити право штампања новца,утицај на политику одбране, запошљавања, неће господарити пореским системом итд. Атали не сумња :“Многе службе ће у потпуности престати да буду јавне: здравство, образовање, а затим и правосуђе и одбрана биће сегменти приватног сектора“. Медији ће коначно постати оруђа масовне забаве – и информативне емисије биће комбинација забавног и обавештавајућег.

По Аталију,док државе пропадају, нације ће се умножавати, и биће их све више, што отвара путеве сепаратизма и нових ратова. Корпорације ће заменити пропале државе; а то значи следеће:“Као што су најважније централне банке на свету донеле правила примењива на све банке на планети, и многе ће друге професије издати своје норме, стварајући специјализоване организације, преко којих ће надгледати своје чланове, служећи се свим средствима ХИПЕРНАДЗОРА.“

А ШТА КАЖУ РОКФЕЛЕРИ?

А Фондација Рокфелера објавила је 2010. документ „Сценарији за будућност технологије и међународни развој“, у коме су предвиђали, већ за 2012, пандемију која ће побити 20% светске популације, као и терористички напад на Олимпијске игре у Лондону, где ће пасти 13 хиљада жртава. Најавили су разорни земљотрес у Индонезији, цунами који уништава Никарагву, појаву глади у Источној Кини условљену климатским променама. Године 2015, САД се, по овом „извештају из будућности“, због унутрашњих проблема, повлачи из Авганистана, а талибани преузимају власт. Извештај тврди да ће у наредној деценији многа афричка деца умрети због лажних вакцина, а ГМО технологија ће моћи да се реализује чак и у гаражама, што ће донети  изазове традиционалној пољопривреди. Богаташи ће се, до 2030, преселити у тврђаве новог феудализма, а сиротиња ће умирати у гетима. Више се неће разликовати развијене државе и државе у развоју. Само богати ће моћи да путују и добро се хране. Сиромашни неће моћи да путују нигде, јер ће  цене горива бити огромне.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Кад гледате хаос у целом свету и систематско изазивање ратних пожара на планети, знајте да то није случајно, него је, деценијама унапред, смишљано од стране банкстерског олоша маскираног у хуманисте. И знајте да они сад воде рат против Бога Живога и Животворца, а да ће успети само ако се човечанство коначно одрекне свог Оца на небесима и поклони мамону, идолу новца и материјалног богатства. Зато се треба борити и у свету, али, пре свега и изнад свега, у својој души, за победу љубави и милосрђа над похлепом и злом банкстераја. И сада, као и увек, по речима патријарха Павла – Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

Владимир Димитријевић

Објављено у октобарском броју „Геополитике“ 2014.