У Новорусији се боримо против фашизма, надам се да ће Бог опростити српској власти срамоту

Иако „дечачког“ надимка и лика, Деки је показао величину часним и одважним односом према животу. Разговарали смо са њим о Новорусији, мотивима да тамо ратује, како је то бити снајпериста, догађајима са бојног поља, народу и власти који чине и воде Србију.

Српски добровољци у Новорусији понели су улогу човека који као да је у Србији изумро. Човека који не прави пактове ни компромисе са нечастивима, човека коме је част да погине у борби против неправде. Оног човека који је одржао нацију храбром и очувао српску особеност вековима не увлачећи мач у корице прво у епским песмама а онда и на бојном пољу. Дејан Берић, српски добровољац у Новорусији, веоратно зато што то није никада ни желео, водећи своју борбу повео је борбу свих нас и постао један од таквих људи.

У тренуцима одмора….

Откуда Ви у Новорусији? Шта вас је мотивисало да одете у неки крај света, који уопштено готово да нисмо познавали до скоро, и тамо ризикујете живот? Како и због чега?

– Откуд ја у Новорусији, већ сам рекао много пута. Тако да ћу сад укратко. Дошао сам помоћи прво православној браћи, и борити се против злочинаца НАТО пакта који су бомбардовали нашу земљу, пошто су они највише звецкали оружјем и претили како ће напасти Крим. Заборавио сам једну чињеницу тада НАТО, и земље које га подржавају, су најобичније кукавице. Они могу само да уђу у конфликт тамо где постоји могућност бомбардовати из даљине по могућности деведесет посто по цивилним циљевима како би сејали страх и панику. Тако да директно и нису учествовали али се овде јасно види њихов утицај. Такође неколико Америчких официра је рањено овде. Нису били у боју, они дођу мало даље од линије фронта и објасне им колико је важно да се уништавају цивилни циљеви. То нисам чуо од једног заробљеног украјинског војниика, већ је више њих поновило исту причу.

Како данас видите догађаје у бившој Украјини? Да сте чекали до ових дана, да ли би Ваша одлука данас била иста као и тада – да одете у Новорусију?

Ситуација у Украјини је више него ужасна. Да не постоји толико страшна медијска цензура у Србији могли би да видите све ужасе једног грађанског рата. И то што се прикаже је у више од педесет посто лаж.

Ја то могу разумети из једноставног разлога, објективне су новине у Србији које нису купили странци. А таквих нема, јер оне које нису они купили контролишу преко власти која више није српска и гура Србију у потпуну пропаст. Волео бих да грешим али нисам сигуран. Да нисам дошао на почетку, дошао бих после првих слика побијене деце по улицама, школама…

У свакога је свест другачија. Ја никад нисам заборавио шта су радили у Србији злочинци НАТО-а. То ћу увек понављати, не да би се знало да ја нисам заборавио, већ да подсетим оне који су заборавили. Тако да просто не могу да замислим себе да седим у топлој соби, играм игрице на рачунару док се повампирени фашизам буди у свом најгорем облику.

Иако су његове речи од велике користи и постоји потреба да се чују, он се вешто „крио“ од тамошњих и других медија. Једног дана пошао је у акцију са групом бораца Новорусије да би помогао у извршењу једног изузетно важног задатка. Није ни слутио да ће се ствари спонтано поставити на нови колосек када је у питању његова појава у јавности.

За Вас је најшира српска јавност сазнала када је објављено да сте пушком запалили оклопно возило украјинске наци-хунте. Да ли је то и за вас лично био један од важнијих догађаја током рата у бившој Украјини?

Ја сам се вешто крио од јавности док нисмо ишли на помоћ Моторолиној групи када се правио коридор Сњежно – степановка – мариновка. Они увек уз себе имају камермана који малом камером снима шта раде. Замолио ме за интервју, рекао да је за њих, међутим сутра је видео освануо на Јутјубу.

Обишао сам све реоне где се воде битке. Од Срба сам срео, у борбеним дејствима, само једног човека то је Славиша из Београда. Нажалост, он није више са нама овде сада се одмара пошто им је авион погодио кућу где су били и добио је гелер у стомак. Сад је са њим све у реду али још увек није за теже послове.

Дејан истиче да он није у Новорусији са четницима нити било којом другом групом или борцима осим уз тамошњи народ због кога је и отишао. Једино му је важно да је тамо и да га локално становништво прихвата као свог.

Поносно на беретки поред ознаке извиђача, у облику слепог миша, носим петократку. Некоме се то у Србији не свиђа и пригвовара због тога. Али то је мој избор. Овде су људи поносни због тога.

Не могу да издвојим важнији догађај. Можда у Мариновки када сам успео запалити БТР хицима из снајперске пушке. Користио сам панцирно запаљиву муницију. Није то било неко јуначко дело, како овде приписују, једноставно БТР је ишао на наше положаје и пуцао из оружја великог калибра. Нас је прошао јер смо били поодмакли напред више од планираног. Више од немоћи што немам код себе нешто од противоклопних оружја пуцао сам са стране. Оклоп му је поприлично мекан, не знам шта сам погодио али после пар метака зе запалио.

Влада генерално мишљење како снајперисти у рату нађу неки заклон и одатле „на миру“ пуцају у покретне мете по свом прохтеву. Шта је тачно снајпериста у рату?

То су исто мало погрешне информације. Ја сам обичан војник као и други са аутоматом. Снајпериста сам постао силом прилика. Са фамозног аеродрома у Доњецку један снајпериста је сваки дан убијао по двоје троје цивила. Нису га успели наћи четири дана. Биланс за та четири дана је био дванаест мртвих људи, од тога само један мушкарац, остало жене и деца. Узео зам снајпер и кренуо да га чекам. Размотрио одакле је дејствовао и определио тачку где ћу га чекати. Потрефило се да сам правилно размишљао и видео га после његовог првог хица. И тај више није пуцао. После тога су ме поставили да уништавам снајпере. И то ми је главни задатак, претпостављам. Или се мени барем тако чини, најтежи.

Дејанов свакодневни начин гледања (из његове личне архиве)

Читам понекад коментаре по новинама и један број људи снајперисту види као убицу цивила. То боли кад се прочита али један паметан човек је рекао „није важно шта се каже већ ко је то рекао“. Тако да сам и даље снајпериста у извиђачко диверазантској, сада већ бригади „Режањ“ која носи име по нашем командиру. Били смо извиђачко диверзантска група са једним БТР-ом, сада је то бригада. Са триста људи и солидном техником.

Како народ Новорусије, а како Ви, гледате на реакцију из Србије? Укључујући и народ и власт.

Не желим да причам о томе како народ овде гледа на реакције из Србије. Јер не могу да им објасним поступке српских власти.

Само кажем да није битно шта мисли власт битно је шта мисли нароод. Моралне подршке је много што је јако битно, а власт је поклонила Србију. Како онда може да буде репер у односима? Ми обичан народ, који је увек крварио један за другога, смо мерило односа два народа. Исто као за време, злочиначког бомбардовања Србије кад власт у Русији није представљала народ, Руси су долазили да помогну као добровољци. Многи су се и оженили у Србији, Републици Српској.

Недавно је усвојен закон којим је запрећена затворска казна учесницима у ратовима изван матичне земље Србије. Тај закон се не односи на професионалне српске војнике који у НАТО снагама „чувају мир“ а који такође у те мисије одлазе добровољно и једини им је мотив новац. Они који из Србије тако одлазе на белосветска ратишта кажу да на тај начин, са поносом, представљају своју земљу у свету.

Ви сте у Новорусији са циљем да браните тамошњи народ од фашизма. Да учествујете у очувању православних светиња и земаља и за то не тражите никакав новац. Како ви гледате на тај закон?

Питање вам је на месту. Ја ћу рећи лично моје мишљење и пренети шта кажу неки од бивших војника НАТО злочиначке армије.

У нашу прву интер бригаду дошли су војници који су били пет година по уговору у Француској војсци. Томе има око три месеца. Човек кога су највише поштовали у тој четворочланој групи је био Француз српскога порекла Никола. Он је тренутно командир новоосноване међународне групе. Више нисмо заједно али одржавамо контакт колико је могуће. Да ли треба нешто више рећи о НАТО пакту, ако се саслушају његове речи. „Био сам у тој злочиначкој армији у Авганистану и стидим се тога. Дошао сам овде борити се против фашизма“.

Шта је требало да се деси човеку да напусти добро плаћену, добро организовану војску и да дође да ратује у војсци где нема плате. Што се тиче организације овде, треба још много да се ради. Кад је дошао причао сам му како се овде ратује, није веровао. После неких двадесетак дана, када је отишао за Доњецк, срели смо се. Са осмехом је рекао да је мислио да га плашим али је све тако. Можда многи неће моћи да схвате зашто је то урадио. Ја знам. Видео сам га кад је дошао и недавно поново. Више га нико неће отерати одавде, пробудила се савест у човеку.

То фали да се пробуди у Србији. Све више и више долазе људи који су били у војсци неке од НАТО земаља и који хоће да се коначно боре за исправну ствар.

Наравно, не треба много да би се схватило ко не управља Србијом. Дејан каже да је и тај закон, о  забрани учешћа у ратовимо широм света, донет на иницијативу и по жељи некога изван Србије како би заштитио сопствене интересе.

Србија више није земља својих становника. Нашом лепом земљом управљају странци и имају слепе послушнике у власти. Читао сам тај закон, и мени је он као човеку који зна шта је верност својој држави више је него смешан. Зашто? Не могу сад тачно да цитирам али у њему се наводи да у ратове ван граница Србије могу да иду само регуларне снаге војске Србије. Значи српска војска постаје један од шрафова НАТО машинерије. Српска војска ће да учествује у убијању цивила као што се седамнаест армија иживљавало по Србији.

Дејан је недавно својим снајпером оборио беспилотну летелицу какве је НАТО честио користио за извиђање циљева приликом бомбардовања Србије.

Надам се да ће Бог да опрости нашој власти што је донела један такав срамотни закон. Мени је било ужасно кад сам то прочитао. Нисам желео да се бавим политиком али ме својим поступцима терају… Александар Вучић нас је позвао да се вратимо у Србију и да је више је не срамотимо у свету. Не знам да ли га је било стид својих предака кад је то изјавио??? И један и други деда су се борили против фашизма. Нама је у крви борба против неправде, а они својим поступцима гурају све више људи да дођу овде. Ако сам ја добро схватио, а ви ме исправите ако грешим, ми који смо овде дошли срцем, срамотимо Србију, а они који буду ишли као плаћеници армије која је по нашој лепој земљи бомбардовала породилишта, болнице, школе, зграде медија, возове… Они бране част Србије. Мени нешто ту делује ненормално.

Сетите се великих реци изречених на светој Српској земљи „није важно колико је бројнији непријатељ, важна је светиња која се брани“ тако да ја остајем овде и надам се да ће у Србији доћи на власт неки нормални људи који ће променити закон и да ћу моћи да дођем у своју земљу. Занима ме једно, да ли ће неко донети закон којим се осуђује власт која је својим поступцима довела до тога да људи у Србији извршавају самоубиства јер немају да плате рачуне, јер су им смањили плате које су и онако мале, пензије које су заслужили својим радом.

Власт је директно одговорна за много изгубљених живота у Србији. Коме ће они да одговарају за то? За крај око политике. Господо политичари желим вам дуг и здрав живот, да дочекате и пожените праунуке, и да видите како ће будуће генерације да се стиде онога што сте радили.

После разговора са неким ко идеале брани и живи њима, тешко је притиснутом сужњу у Србији да не романтизује свој поглед на учешће у тамошњем рату против нациста. Недавно сам питао пријатеље – шта мисле о одласку у Новорусију као доборовољци? Након кратке паузе, када је већ много тога прошло кроз главу, један је кратко одговорио тоном који указује да је питање непотребно „а ко не би волео да буде тамо“? Ипак, углавном налазимо више разлога да не одемо него да одемо… Обавезе према породици, послу, животу претвориле су нас у „хероје са недостатком слободног времена“ како сам негде прочитао. Али ето, не баш све нас.

Разговарао: Иван Максимовић