Срби у Албанији – нестајање под безобзирним терором!

Овај прилог део је специјала „Рама у Београду, тама у Албанији“ кога су КМ Новине покренуле поводом доласка албанског премијера Еди Раме у Београд јер, како српске власти тврде – „наши односи су најбољи у последњих 70 година“.

Овај текст посвећујем свим Србима-мученицима којима није било нимало лако кроз историју да живе на простору данашње Албаније. Укратко желим да вам покажем колико су Срби из Албаније претрпели муке кроз историју, терор им је постао свакодневница на коју су се или навикавали или од које су бежали…

 Простор данашње Албаније у средњем веку је био под Српском управом, а Албанци као народ углавном су се бавили стаочарством, али имали су и они своју елиту, витезове… који се нису разликовали од Срба. Падом Српског царства и окупацијом Србије Албанци су убрзо прешли у исламску веру ради повластица и привилегованог статуса који су давали Турци.

До XV века цела средња Албанија је била исламизована, док је северна, на коју је римокатоличка црква имала велики утицај – остала католичка. Срби су у средњем веку насељавали Албанију, али највише их је било у Скадру и његовој околини (зато што је Скадар некадашња Српска престоница – из периода пре Немањића). Такви исламизовани Албанци настојали су да исламизују и протерају све Србе из Албаније, а потом и Србе са КиМ.

Јак талас исламизације почео је у 17 веку, тачније после сеобе Срба 1690. и трајао је све до Блаканских ратова и ослобођења Косова и Метохије. Срби су се први нашли на удару исламизованих албанаца због чега је велики број њих напустио своје огњиште и отишао у окупирану “ужу Србију“ и на КиМ тражећи тамо спаса.

Исламизовани Албанци су под Турском окупацијом буквално могли да раде шта хоће, а да зато нису никоме одговарали! Чак је и патријарх Пећки Василије Бркић у мемоару за грофа Орлова од 29. марта 1771. написао “Од муслиманских Албанаца се прибојавају чак и Турци, јер је албанска порода: жестока, досадителна, грабителна, неспокојна крвопроливателна и високоумна“.

Нимало лак живот 1921. године окренуо се у Српску корист на територији Албаније. У Албанији је у том периоду постојала смена власти, за врло кратко време променило се неколико владара док се Ахмет Зогу највише задржао на власти (који је уз помоћ краље вине СХС дошао на власт 1924.), он је Србима дао сва права јер су им та права била гарантована као националној мањини посебном декларацијом, пошто је Албанија 1921. постала чланица друштва народа. Срби су обновили своје приватне школе 1923/1924. Тада је у Враки у основној школи било 50 ђака, а 1930. – 172. Скадар је имао три основне школе и и забавиште са 37 деце. Ту школу завршио је и најпозатији Српски песник у Албанији Милош Ђорђ Николић. У периоду од 1921. до 1928. Албанија није негирала постојање мањина на својој територији, али су њихова права постојала само у срединама где су Срби и Црногорци били компактно насељени.

Наиме по успостављању монархије у Албанији почиње насилна асимилација мањина, па и Срба и Црногораца. Краљ Ахмет Зогу који је дошао на власт уз помоћ краљевине СХС њој је 1926. званично окренуо леђа потписавши пакт о сарадњи са Италијом. Зогу је изазвао раскол у СПЦ, а Српске школе је затворио.

Зогу је 1939. морао да побегне из Албаније пошто је Италија окупирала Албанију, а његови односи са Југославијом која није хтела ништа да предузима – били су лоши. Треба се напоменути да је постојао план српске врховне команде и краља Александра да Југословенска војска окупира северну и централну Албанију у случају да Италија крене према Албанији (пошто је Италији требало неколико недеља Српска војска је желела да то искористи и прва окупира Албанију).

Убиством краља Александра убијени су и ти планови због чега наша влада није реаговала. Положај Срба у Албанији за време другог светског рата био је јако лош. Албанци су, као и на КиМ, правили етничко чишћење, а Срби и Црногорци су били први на мети.

Завршетком другог светског рата и доласком на власт КП (уз помоћ КП Југославије) у Албанији погоршан је статус националних мањина између којих и Срба и Црногораца. Чланом 55 устава из 1968. Албанија је постала једина атеистичка земља на свету, тај члан изричито забрањује сваку религијску активност као и постојање организација верског карактера. У случају кршења устава предвиђена је казна затвора од 3 до 10 година, а у “тежим“ случајевима и казна стрељањем.Српске православне цркве и манастири су претворени у складишта и магацине, а оронули храмови су порушени до темеља.

Да би још више уништила националне мањине КП Албаније је 1975 донела посебан декрет о промени “неподобних“ имена и презимена.. Те године је и формално почео поступак брисања Словенских имена, па и Српских и Црногорских.

У том декрету је написано “грађани који имају неодговарајућа имена са: политичког, идеолошког и националног становишта су обавезни да га замене“.

На основу ове одлуке бр. 5354 сачињен је и речник народних(Албанских) имена од 3000 речи пожељних са Албанског националног аспекта. У септембру 1975. Албанска влада је донела и декрет 225 којим је наложена и промена географских назива са религијским и идеолошким, односно националним садржајем. Тако је место “свети Никола“ постало “Црвена Звезда“.

Поред такве диктаторске владе велики бол Српском и Албанском народу нанела је Албанска тајна служба Сегурими. Овом приликом објављујем и сведочење једног боксера Camil Ajdina којем је био једини грех што је написао књигу против владара Енвера Хоџе, а о прогањању мањина, расељавању, и покрштавању националних мањина, ту књигу је власт окарактерисала као “лошу“.

“Када сам 1961. био ухваћен на граници имао сам 120 кг, а када сам 1982. побегао 54 кг и дијагнозу да болујем од 9 болести. Годинама сам јео само хлеб, парче од 20 грама са 4 грама уља“. Да би преживео он је морао да боксује у логорима као гладијатор и тако да забавља агенте Сегуримија и чуваре затвора. Он даље каже “у Албанији је за време диктаторског режима Енвера Хоџе нестало 300.000 Грка и 200.000 Срба и Црногораца, муслимана и Македонаца. Сваки житељ ове земље на себи је осетио руку Сегуримија“!

Данас се не зна тачно колико живи Срба у Албанији, јер ако би се узели у обзир и исламизовани Срби, њих би сигурно било неколико стотина хиљада… Према незваничним податцима у Албанији данас има између 10.000 и 40.000 Срба, док попис (ако је тачан) из 1989. каже само 100 Срба и Црногораца.

Аутор: Дејан Ш.