Крај хашке срамоте

Сећате ли се ко је Дражен Ердемовић? Реч је о једном од првих хашких оптуженика који је признао да је убио скоро сто људи, одглумио кајање, оптужио друге и био осуђен на пет година затвора. Војислав Шешељ није ништа признао – ни суд, ни оптужницу, ни сведоке. У хашком затвору је, без икакве пресуде, провео 11 година, осам месеци и 13 дана. А када су до хашких судија стигле дијагнозе о метастазама на јетри, из Хага је српској влади стигло писмо да у року од два до три сата („данас до 18 часова”) пружи гаранције за Војислава Шешеља. Тако је једна правна срамота дуга 12 година требало да се покрије двочасовним изливом хуманости.

На вест о Шешељевом повратку, један од његових политичких антипода Ненад Чанак рекао је да човек који је отишао, није овај човек који се враћа: „Земља из које је отишао, није земља у коју се враћа. Људи који су га испратили, нису људи који ће га дочекати.” Све се, дакле, у Србији променило. Само је та хашка срамота остала иста. Као што је остао исти онај део политичке интелектуалне елите у Србији који је 12 година гласно ћутао о човеку који је због екстремних ставова или вербалног деликта робијао дуже него читава галерија осведочених злочинаца. Јер, сви добро знамо да нема демократије за непријатеља демократије. А свако ко се усудио да каже како би и радикали, ипак, морали да имају нека људска права, брзо би постајао осумњичено лице, јатак Ратка Младића или хонорарни сарадник разних тајних служби.

Шешељева робија је за разне српске лидере била нека врста западног поклона развоју демократије, јер су били уверени да ће без опасног, виолентног радикалског лидера његова странка увенути, дочим ће Србија брзо бити на вратима Европе. Тако је Шешељ постао нека врста политичке мине заостале из оног рата, коју би требало држати што даље од људи, све док јој не истекне рок трајања.

Првих година се по разним дипломатским пријемима у Београду могло осетити олакшање што њега више нема ту, а лидери политичког и НВО сектора набрајали су које је све погодности за развој демократије већ донео његов одлазак. А онда је, негде када је чак и највећим хашким ентузијастима постало очигледно да је реч о обичној лакрдији, рефрен о Шешељу промењен – шта би све могао да донесе његов повратак.

Чак и када су лекарске дијагнозе говориле да је лидер радикала можда успео да истовремено нанесе непроцењиву штету трибуналу и сопственом здрављу, овдашњи шампиони либералне мисли разматрају како би тешко оболели лидер једне ванпарламентарне странке могао да дестабилизује Србију.

Зато и потписник ових редова није сасвим сигуран шта би повратак једног пораженог лидера из једне поражене земље могао да значи – крај једне епохе или крај једне велике, безобалне хашке бламаже.