„Па, они мисле да су мене везали, да могу везати моју бесмртну душу, ха,ха,ха!“

Када је 8. новембра 2007. године др Војислав Шешељ у својој уводној речи пред МКСЈ дефинисао међународну хајку против њега, врло вероватно већински део оних који су пратили суђење лидеру српских радикала није до краја прихватио истину тако једноставно изговорену као чињенично стање које описује све наше појединачне судбине. Подједнако као и колективна стања нација које чине међународну заједницу.

Шта је Војислав Шешељ, у ствари рекао, тог, не тако давног, осмог новембра 2007. године?

„Ја сам се наживео, али хоћу идеологију да учиним бесмртном. Бесмртном сам је учинио тако што је она логички чврста, што је чврсто утемељена на историјским чињеницама, што је антиглобалистичка. Тиме што сам отворени противник планетарне хегемоније и доминације Сједињених Америчких Држава. Што сам непомирљиви противник Европске уније и што сам велики непријатељ Северноатлантског пакта. Због тога се мени суди и добро је да ми се суди.“[i]

И, већина која је из разних разлога, помно пратила ток суђења, прешла је преко ове сурове али једине истине која је Шешеља „сместила“ у Хаг, протерала с политичке позорнице Србије и систематски уништавала током рекордног броја притворских година у Хагу.

Тада.

Данас, када је та иста западна корпоративна идеологија закуцала на врата сваке куће у Србији и добром делу Старог континента, све чешће имамо прилике да сведочимо изјавама које суштински потврђују поставку одбране Војислава Шешеља. Па, зар о томе данас не говоре Владимир Путин, председник Руске Федерације, латиноамерички лидери, високи руководиоци НР Кине, све бројнији ЕУро скептици унутар саме ЕУ сфере. Зар доказе америчке хегемоније и доминације нису дали, рецимо Викиликс, Сноуден, Менинг; Зар „Марш милион маски“ широм 400 светских градова управо не сведочи о томе? Наравно, да да!

Западно америчко царство се полако урушава због трулежи која је кренула да метастазира од језгра према рубовима и ми смо данас савременици историјске репетиције нестанка једног и настанка потпуно новог светског уређења. Као и увек, тај процес прате крв и сузе бројних невиних жртава најчешће сопствених илузија, с једне стране.

С друге, ту су и херојска дела појединаца који преокрену ток догађаја и упишу се великим словима у утемељиваче новог доба. Једноставно речено, постоје људи који су резистентни на вирус који свака диктатура емитује а то је онај добро познати, лепљиви вирус страха. За њих је противприродни чин прећутати грозоте које генерише ауторитарни међународни политички систем америчког типа. И зато они говоре знајући да подједнако како је страх заразна болест и храброст има ту одлику-само је треба подстакнути.

Управо због тога је Војислав Шешељ у својој уводној речи подсетио, не само српску, већ целокупну међународну заједницу на историјске примере цитирајући руског класика Толстоја и његовог јунака (из романа „Рат и мир“) грофа Пјера Безухова кога су, заједно са групом Руса наполеонови војници по хапшењу водили на стрељање и који им је пркосно узвратио: „Па, они мисле да су мене везали, да могу везати моју бесмртну душу, ха,ха,ха!“[ii]

Можда тај чин у Хагу може многима,који се увек и свуда позивају једино и само на разум, да изгледа метафизично. Међутим, управо та метафизика чини праву алхемију свесловенског света који западна хемисфера није способна да разуме: а јесте борба за још једино што је данашњем човеку (пре)остало (а што се ипак једино и броји) а јесте душа…а јесте дух. Уосталом, да дух нема тако јако место небисе велики филозофски умови бавили искључиво том темом.

Тако Шешеља не морате разумети; његову идеологију можете презирати; он вам лично може вам бити далек и стран..антипатичан…и шта све не још. Али му не можете одузети, у ствари, највећу победу коју је остварио: он је, сада већ, својим животом платио раскринкавање новог светског поретка, урушавање међународноправног система…коначно, бестијално поробљавање нација и држава у корист (про)америчких корпоративних интереса. А, могао је да бира и онај други пут. Нудили су му, „руку сарадње“ они исти који му свих ових година суде. Да је прихватио, не би био у Хагу-већ здрав и моћан у Србији…региону…ЕУропи.

Могао је, а није!

Само та чињеница требало би да отклони сваку и најмању дилему ко је тај човек и шта он, у ствари, ради у Хагу. И зато плаћа највишом ценом:

„А актуални случај са Шешељом ме подсећа на случајеве са политичким лидерима земаља Латинске Америке који су одједном један за другим почели да обољевају од рака. У сваком случају, на јужноамеричком континенту распрострањена је сумња да је смрт Уга Чавеса од рака везана за нека спољна дејства. Тако да ако се полази од искуства венецуеланског председника, имам осећај да када нису постигли потпуно поткопавање Шешељевог здравља, са њим су извели неке манипуације које су довеле до онколошког обољења,“[iii] рекао је, Вјечеслав Тетекин, руски посланик државне Думе и шеф друштвеног комитета за одбрану др Шешеља у интервјуу за Глас Русије поводом систематског уништавања здравственог стања др Шешеља у Хагу. Заправо, поводом вести која је (не)очекивано одјекнула када су октобра 2013, лидеру српских радикала дијагностиковали канцер дебелог црева.

Дакле, позната архитектура злочина: када нису могли да га придобију, креатори нове судбине Балкана, експедовали су га у притворску јединицу „Политбироа“ новог светског поретка или Трибунал у Хагу. Да подсетимо:  тамо лидер радикала четири године „чека“ почетак суђења, а онда право на правично суђење брани штрајком глађу! Суђење почиње, 2007, године, др Шешељ у процес улази с минорним здравственим проблемима (ринитис и астма), демонтира кафкијанску поставку Процеса с почетка 21 века. И уместо пресуде, једна за другом стижу по живот озбиљне дијагнозе: За Божић 2012, сазнајемо да му је уграђен интерни кардио дефибрилатор који је требало да (по)служи превенцији инфаркта миокарда; 2013, дијагностикован му је канцер дебелог црева; 2014, канцер је метастазирао на јетру. Да ли треба изводити још доказа за „уклањање“ дисидента у (про)америчком поретку ствари у свету?!

Наравно, нама и не мора да се верује на реч. Можда све о чему пишемо звучи претенциозно, и можда би све то били „добри аргументи“ свима који ће искористити давно припремљену формулу „теорија завере“.

Међутим, шта ћемо са свим „писанијима“ оних који су били на високим положајима и то у Тужилаштву Трибунала у Хагу, попут, рецимо Флоранс Артман: па зар у својој књизи „Мир и казна“ није доказала политичку природу Трибунала износећи податке да су „двадесетдва функционера Пентагона и ЦИА са читавом опремом стигла (је) у тужилаштво да му помогну. Војни аналитичари, правници, у ствари, обавештајци, обављали су стратешке послове у Трибуналу све време служећи својим владама!“[iv]

Или, обелодањеним дипломатским депешама од стране Викиликса: „америчка, британска и француска обавештајна служба су интезивно радиле да моје здравствено стање наруше и ја имам доказ. Доказ ми је понудио мој добри Викиликс и ја сам Вама у једном поднеску то и послао, мисливши да ћете разумети. Али Ви сте брутално одбили мој поднесак и не улазећи у анализу документа. Шестог децембра 2006. године, је одржан, како јавља америчка амбасада у Паризу, састанак представника америчких и француских највиших безбедносних структура. Ту је био подсекретар одбране Министарства одбране САД Ерик Едлман, у пратњи, шифра је ДКП вероватно безбедносни официр Амбасаде и заменик помоћника секретара за одбрану у министарству одбране Данијелом Фатом. То су све, дакле, кључни безбедносни органи Америке. У Јелисејској палати су се 1. децембра, дакле седам дана пре окончања мог штрајка глађу састали са саветником француског председника за питања безбедности Морисом Гордо Монтањом с којим је био Доминик Боче саветник Жака Ширака за Блиски Исток, адмирал Едвард Гулијарде, можда нисам добро прочитао-слабије ми иде француски језик у последње време и саветник за стратешке послове Лоренц Били. На том састанку, како извештава амерички амбасадор, Морис Гордо Монтањ је рекао да „Морамо учинити све што можемо да спречимо лидера српске радикалне странке и оптуженика за ратне злочине Војислава Шешеља да победи на изборима у Србији“. Па то је разлог и зашто је против мене и дигнута оптужница и зашто ме протиправно држите овде девет година већ. Пуних девет година и зашто ми нарушавате систематски здравствено стање.

Колика је чија улога у свему то ви расправите међусобно. Ко је свестан ушао у тај прљави посао, ко несвесно служи тим мрачним силама- то ви, исто тако, расправљајте. Мене то не интересује. Ваша персонална питања мене не интересују. Мене интересује суштина проблема. Након овога имамо још један извештај  америчког амбасадора који јавља Вашингтону у Стејт дипартмент, то је извештај од 27 јуна 2008 године. Амерички амбасадор објашњава Вашу стратегију господине Антонети и каже: „Антонетијева стратегија је била да придобије Шешеља за сарадњу кроз удовољавање већини његових захтева и ласкајући. Ја се баш не сећам да сте Ви мени ласкали али јесте се често похвално изражавали о мојим интелектуалним способностима а овде још стоји док је ово омогућило да суђење напредује остаје неизговорена опасност да Шешељ престане да учествује у поступку као што је учинио током штрајка глађу 2006. године. Дакле, мрачне силе зла су се завериле против мене и ја имам опипљиве материјалне доказе да је ту заиста реч о завери због чега је овај поступак нерегуларан, због чега овај поступак представља злоупотребу процеса…“[v]

Кад све ово знамо, и када схватимо да нам је тај исти корпоративни поредак зашао у све поре онога што зовемо животом…а то ће бити врло брзо: када нам постане јасно да нам је онемогућен приступ правди;  да нам је здравствена заштита све даља; да је приступ образовању исувише далеко-јер не припадамо категорији оних који су се „снашли“ или ушанчили у каналима приступа новцу. Е, тада ће и све претходно написано добити на својој тежини.

Уосталом, скоро су и они од којих то и нисмо баш очекивали врло добро схватили: Да је ђаво однео шалу! И, десило се: први пут у историји постојања (ни мање, ни више него 150 година) осамипохиљада адвоката прешло је Рубикон:

„Престао сам да се плашим оног дана кад сам прешао Рубикон. Ја сам у мисији која каже да је адвокатура у праву и да су грађани у праву, и то ме чини храбрим. Наш заштитник је светац која је као славу наменио адвокатури благопочивши српски патријарх Павле, а то је Свети Јустин Филозоф који носи глосу:

„ Ви нас можете убијати, али нам не можете наудити,“[vi] рекао је у разговору за двонедељник Сведок, председник Адвокатске коморе Србије Драгољуб  Ђорђевић.

Е, зато се аутор ових редова (који је, узгред Рубикон прешао давно) одлучио да „тему“ поједностави до максимума упозоравајући да свет полако али сигурно прелази Рубикон и ускоро ништа више неће бити исто.

Коме у Србији још није јасно да се ствара незаустављива енергија[vii], само нека погледа како је изгледао „Марш милион маски“[viii] широм 400 градова света.

И коме још у Србији није јасно да је дан одлуке врло близу…па, нека победа Републиканаца у САД буде одговор на питање: Колико још до епилога?

Марина Рагуш – ФСК