Кад ја тамо, а оно црквена егзекуција

Јоханезбург – „Kosovo is the heart of Serbia“, стајао je годинама натпис слогана изнад улаза једине српске светиње на афричком континенту, цркве светог апостола Томе у Јоханесбургу.

Старешина цркве, Чачанин: Архимандрит Пантелејмон, након једанаест година бављења мисионарским позивом на „црном континенту“, декретом патријарха српског Иринеја бива „тихо“ уклоњен са те дужности.

„Ваша Светости, три године се води интезивна и наручена клеветничка кампања против моје маленкости. Једини мотив мог писма је тај, што извесно време већ примећујем и осећам, као Ваш духовни син и представник СПЦ у Јужној Африци, да више пажње и поверења поклањате тој нечувеној и небивалој кампањи. Ваша Светости, зар треба да поверујемо шта се све у појединим кафанским медијима и на интернету пише о Вама? Зар су то мерила? Ви најбоље знате која су у Цркви мерила. Пре једанаест година је направљен преседан и као монах сам послат у Африку јер су биле исцрпљене све дуге опције. Свештеници су се мeњали сваких неколико месеци. Нису могли да опстану и издрже. Јужно Афричка парохија је била озлоглашена и у самој Патријаршији запослени су се склањали на сам помен Јоханесбурга (о овоме могу да посведоче о. Момир Лечић, о. Стеван Рапајић …)“[1].

Ово су почетне речи последњег писма оца Пантелејмона упућеног Српском патријарху Иринеју. Но, мисионарска је судбина оца Пантелејмона била запечаћена, након овог писма он се морао повући са мисионарске парохије коју је опслуживао једанаест година.

Ако бисмо питали обичног, нашег човека, просечног Србина, досељеника у Африку да нам нешто објасни о овом континенту, он ће вам без размишљања изрецитовати: Уколико вам се укаже шанса – немојте је ни случајно пропустити. Африка је дефинитивно нешто друго, дивље и дивно. Мистично и чаробно. Оно што Африка може да понуди је јединствено и фасцинантно, на другим местима то једноставно не постоји.

Иначе Јужна Африка ме доста подсећа на СФРЈ. У њој живи 11 (конститутивних) народа (који међусобно не скривају нетрпељивост) и има 11 званичних језика. Чак се и на различитим апоенима металних новчића име земље пише на различитим језицима. И имена градова и провинција су почели да мењају, да их африканизују. Трансвал је сада Гаутенг, Еаст Трансвал је постао Мпумаланга а нове власти се труде да и Јохансебург прекрсте у Еголи, а Преторију у Тсвана! Чак су и државну химну и заставу променили, а ни регистарске теблице се нису провукле, свака провинција има другачије табеле. Мислим тотално другачије дизајниране а не само рaзличите ознаке.

Јоханесбург је централна тачка, тачка где се сусрећу све културе и народи који живе у земљи. Чак се и једина српска црква на афричком континенту, посвећена светом Томи налази у Јоханесбургу. Сазидали су је припадници српскe емиграције који су после 1945. године дошли у Јужну Африку.

Наша емиграција се дели на два дела. Старија емиграција је дошла после рата и прилично је јака, држи готово целокупну индустрију меса у земљи. Нико није заборавио свој језик и своје порекло.

Други талас исељеника је у Јужну Африку дошао почетком деведесетих и они су познати као изузетни информатичари. Чини ми се да не постоји ни једна фирма у Јоханесбургу која поседује више од 10 компјутера а да нема бар једног нашег човека.

Јужна Африка је такође веома специфична са становишта емиграције, зато што нема класичних гастарбајтера. Не постоји могућност да нађете нашег човека да ради на пумпи или као чистач и то је заоставштина из времена апартхејда. Бели човек није смео да ради такве послове. Чак ни народњаци немају прођу и не долазе да „увесељавају“ носталгичне Србе, тезгаре рокери. Бајага, Бора Ђорђевић, Ју група. Постоји и чувена прича да је Нада Обрић покушала да пробије лед и да отвори ново место за народњачко тезгарење али се завршило дебаклом – две продате карте! После тог догађаја народњаци у широком луку избегавају Јужну Африку.

Иначе у Јоханесбургу се нема бог зна шта видети, наравно уколико не тражите модерне шопинг центре попут Сандтон или крест, све остало је доста оронуло. Центар града (downtown) је некада личио на Менхетн. Солитери, стакло, челик. Данас је ђубриште. Све је руинирано и пропало. Нeкадашње велелепне пословне зграде можете купити буд зашта. Центар је постао царство криминала и безнађа, а бизнис и раскош се преселио у северна предграђа, ка прелепој Преторији. Преторију треба посетити у Новембру, када процветају Џакаранде. Тада је цео град љубичаст од џакарандиног цвета. Милина. За Разлику од Јоханесбурга, Преторија је прави град са све централним тргом и пешачком зоном. Најлепши украси Преторије су Унион Буилдинг који доминира градом и фантастичан зоо врт, један од највећих и најлепших на свету … [3].

Упркос лепих речи и пластичног описа, заједница Срба у Јужној Африци је одувек имала проблемe са свештеницима. После неколико неуспелих покушаја, епископ Дионисије 31. августа 1951. године извештава Удружење бораца ЈКВ да је за свештеника у Јоханесбургу поставио јеромонаха Саву (Гњатовића), дотадашњег пароха при храму Светог Георгија у Мејсентауну у Пенсилванији, Сједињене Државе Америке. Овим се коначно жеља Срба из Јужне Африке испунила. Поводом овог срећног догађаја за Србе у Јужној Африци, председник и секретар Удружења бораца ЈКВ пишу епископу Дионисију: „Није потребно да Вам нарочито истичемо колико су наша хришћанска срца испуњена радошћу што ћe ce међу нама наћи наш духовни пастир и што његов долазак пада баш у дане Велике Недеље, у дане мучења и страдања Бого-човека.“[4]

Али већ 1953. године, из Јоханесбурга због неслагања са црквеном управом, одлази из Јужне Африке, први српски свештеник Савa (Гњатовић), а одобрењем епископа српског Дионисија и Синода Руске заграничне цркве из Њујорка, духовно старање о православним Србима је обављао руски свештеник.

Тек 1977. године црквена општина је успела да од добровољних прилога у Санингхил Парку, у општини Сандтон, у предграђу Јоханесбурга, купи имање од 20.000 квадратних метара. Миле Стојаковић је финансирао подизање новог храма на том имању и тако је постао његов ктитор. Једина жеља ктитора Стојаковића је била да храм у Јоханесбургу буде посвећен светом апостолу Томи, с обзиром да је св. апостол Тома крсна слава ктиторова и да буде копија храма у Босанском Грахову, где је био рођен његов ктитор.

Поред храма, према замисли црквене општине, био је предвиђен црквени центар са црквеном двораном и парохијским домом. За градњу црквеног центра, сале и парохијске куће, свој велики допринос је дало и Удружење бораца краљевске југословенске војске. Они су продали своју кућу, која је служила за њихове потребе, и средства од 17.000 ранда су уступили за црквени центар. Темеље храма и црквеног центра осветио је Епископ аустралијско-новозеландски Николај (Мрђа) 21. маја 1978. године.

Секретар црквене општине, Дренка Павловић, 1980. године је путовала у Београд да од Патријарха замоли да им додели свештеника за њихову парохију. У томе је и успела. Ђакон Драган Велеушић, службеник канцеларије Управног одбора српске Патријаршије, одазвао се молби и прихватио изазов да као свештенопастир послужи православним Србима у Јоханесбургу. Пошто је средио свој канонски статус и рукоположио се у чин презвитера, по благослову Патријарха српског Германа, 29. новембра 1980. дошао je y Јоханесбург, од када преузима духовну бригу над својом паством. Иако није дуго остао на парохији, својим радом допринео је да парохија и црквена општина стану на чврсте ноге и сакупе ону снагу која ћe бити стални подстицај даљим њеним успесима. Практично, тек његовим доласком, може се слободно рећи, црквена општина и парохија у Јоханесбургу је отпочела свој прави црквени живот. Најпре је основао црквену школу. Увео је веронауку за децу и одрасле, као и часове српског језика и историје српског народа и Цркве. Организовао је црквени хор, успоставио редован црквени богослужбени живот. Нарочиту пажњу је посветио развоју социјалног и друштвеног живота који је благотворно деловао на окупљање наших људи. Целокупан живот се одвијао под сводовима црквеног центра.

После шест година, 1987. године, отац Драган је из објективних разлога морао напустити парохију у Јоханесбургу. За свештеника је дошао Симо Шумар. У почетку свог рада на црквеном пољу отац Сима је био веома успешан. Нажалост, убрзо је дошло до размимоилажења са црквеном управом у погледу неких начелних питања, што је временом довело до ескалације проблема и изазвало велике немире и деобе. Из неспоразума и сукоба две стране, оца Симе и црквене управе, створена су три губитника: отац Симо, који je пo налогу епископа смењен са парохијске дужности, црквена управа, и црквена заједница, чија је паства била још једном подељена.

На Видовдан, 1996. године за свештеника при храму Светог апостола Томе постављен је протојереј-ставрофор Мирко Скробоња. Црквени живот у парохији Српске цркве у Јоханесбургу, у време доласка оца Мирка, био је уздрман многим трзавицама створеним на релацији између свештеника и црквене управе.

Брзо је то уочио отац Мирко и за кратко време својом пастирском љубављу успео да надиђе све проблеме и поврати поверење парохијана према свештенику. Увео је редовна богослужења свете литургије у недељне и празничне дане, као и вечерња богослужења уочи недеље и празника. Покренуо је двомесечни часопис Парохијски весник, који је слао на 500 адреса бесплатно. Створио расположење и утицао на формирање, за црквени живот значајне организације Кола српских сестара, чија је прва председница била Мира Михаљевић. Успоставио је добре односе са суседним грчким свештеником Николасом Јамуридисом и председником црквене општине Јоанисом Зиодопулосом из места Фадербелпарака, оближњег парохијског подручја Грчке цркве.

Својим вредним радом и пастирском ревношћу, отац Мирко је убрзо основао и парохију у Габорону, Боцуана, где је живело око 90 српских породица. У њему је био формиран грађевински одбор за подизање храма Светог Николе. Пре тога, у Кејптауну, протојереј Милорад Лончар из Аустралије, основао је мисионарску парохију, коју је сачињавало 40 породица.
Започети свестрани напредак црквеног живота у црквеној општини и парохији Српске цркве у Јоханесбургу, Јужна Африка, као и мисионарским парохијама у Кејптауну и Габорону, Боцуана, заустављен је током 1998. и наредних година због постављања питања црквене јурисдикције над црквеном заједницом Српске цркве у Јужној Африци од стране Александријске патријаршије.

Док је Српскa црквa и српски народ страдао у време ратне ескалације проузроковане од стране Америке и НАТО, савезника, када је српски народ широм Србије, а нарочито на Косову и Метохији, био засипан најмоћнијим и најразорнијим, па чак и нуклеарним оружјем, Грци, односно, Александријскa патријаршијa је журила са успостављањем своје јурисдикције над заједницом Српске цркве у Јужној Африци, а то је најбоље осетио протојереј-ставрофор Мирко Скробоња који је најпре, без икакве канонске и моралне кривице, био рашчињен од стране Александријске патријаршије. Једини грех му је био, гледано са те стране, што је био свештеник Српске цркве и што се повиновао јерархијској власти своје Цркве, како су то од њега и захтевали црквени прописи.

Истовремено је на другом имању подигао Српски манастир, у њему служио и у њему сахрањен, архимандрит Никодим – Назарије, родом Далматинац, а питомац Манастира Крке, који је шездесетих и седамдесетих година 20 века, био прави духовни расадник, који је изнедрио и ову духовну величину. Господин Милан Лакић, који је водио дневник, снимаo о његовом животу и уопште био поред њега, као верно чедо свог духовног оца до последњих дана његовог земаљског живота, испричао нам је ово: „отац Назарије се до последњег даха борио да очува Православље на овом континенту, па је о свом трошку и манастир подигао. Али, после његовог упокојења, то су преузели Грци“, како нам рече господин Милан, мислећи на Александријску патријаршију „и сада је тешко дa то опет вратимо у наш посед, иако су ту гробови сахрањених не само оца Назарија, већ и доста виђених Срба из ове државе“.

Али верници, махом Јужноафриканци су после упокојења оца Назарија, прешли у парохију Светог апостола Томе код aрхимандритa оца Пантелејмона, који је после тих догађања, на позив патријарха Павла, стигао на „црни континент“ у Јоханесбург и цркву Светог Томе [5].

О томе, како га је у Африку послао блаженопочивши патријарх Павле, отац Пантелејмон каже:

„Стање у јужноафричкој парохији није било задовољавајуће јер су сви свештеници који су службовали овде веома мало издржали због бројних проблема па су се често мењали. Од 2000. до 2002. године, пет или шест свештеника је боравило по неколико месеци у Јоханесбургу покушавајући да успоставе црквени живот, али нажалост, безуспешно. Због тог је патријарх Павле одлучио да пошаље монаха, јер су монаси по природи ствари решени породичних брига, самим тим отпорнији и издржљивији, навикнути су на самоћу и организацију живота у складу са тим“ [6].

Отпочела је мукотрпна мисионарска и апостолска служба оца Пантелејмона.

На Црквену Славу Светог апостола Томе, сваке године би долазио један епископ Србин. Митрополит Амфилохије, заједно са Александријским је освештао Цркву и антиминс, на коме ће се по благослову епископа приносити бескрвна Христова жртва – Литургија.

За једанaест година предане мисионарске делатности у Јужној Африци, отац Пантелејмон је пуно тог урадио, покренуо, основао и када би ма и покушали овде све приказати јавности, требало би нам бар десетак оваквих написа, али и тада не би све били у стању побележити и рећи.

Памтимо најупечатљивији догађај, када је на дан светог Кирила Јерусалимског 31/18. марта 2012. године, у Тембиси, предграђу Јоханесбурга, у парохији Чудотворне иконе Пресвете Богородице манастира Кикос (Кипар), извршено саборно крштење тридесет пет чланова локалне афричке заједнице, већином из племена Суту и Зулу [7].

Тада смо се мало шалили говорећи: „наша црнчад, сад су српчад“!

Да не говоримо о школи „Свети Сава“ у Јоханесбургу и сиротишту Свети Сава Српски.

И док Српски патријарх Иринеј дели Ордење Светог Саве шаком и капом, „Кусти и Секули“ [8] (Емиру Кустурици и Радошу Бајићу) [9], отац Пантелејмон у исто време „попио“ је другу „награду“ – прогон за успешно започето изграђивање мисионарског живота и парохије у Јужној Африци – Јоханесбургу! (?)

Тако је старешина цркве, Чачанин: Архимандрит Пантелејмон, након једанаест година бављења мисионарским позивом на „црном континенту“, декретом патријарха српског Иринеја „тихо“ уклоњен са те дужности.

Данас је оцу Пантелејмону на његов мобилни телефон пристигла ова порука:

„Помаже Бог Оче!

Само да вам се захвалим пошто сте се јавили емаилом и одговорили на моју поруку.

Такође да вам се захвалим на спремности да заједно покушамо да спасемо ову нашу једину светињу на Афричком континенту. Већ сам причао са неким људима и у кратком периоду ћемо вам доставити једно кратко писмо са конкретним стварима и сликама о ситуацији овде. Људи су разочарани, а највише деца која имају неку одбојност према o. Исајлу (нови свештеник ког је патријарх Иринеј поставио место оца Пантелејмона), а исто тако се није сетио да ту исту дечицу позове и придобије њихову љубав. Видећете и уверићете се са слика какво је тренутно стање на црквеном имању, а све то је допринело зато што је o. Исајло истерао Седрика поштеног и вредног човека (баштована, црнца, ког је предходно покрстио у својству кума). Он је ипак сaкупио мало снаге и покренуо судски поступак против o. Исајлa, о чему ћемо вам доставити конкретан доказ када буду позвани на суд.

Толико за сада, велики поздрав од Вељка из Јужне Африке“ [10].

Постаје донекле јаснија Нушићева порука српској младежи овековечена стиховима:

Српска децо што множити знате
Из овога поуку имате:
У Србији прилике су таке
Бабе славе, презиру јунаке
Зато и ви не мучите се џабе
Српска децо постаните бабе.

Славиша Лекић / Васељенска ТВ

_____________________

[1]. Одломак писма оца Пантелејмона Патријарху Српском из Јоханесбурга 1. јануара 2014 године …Његовој Светости У Јоханесбургу

Архиепископу пећком 1. јануара 2014. године

Митрополиту Београдско-карловачком Јужна Африка

и Патријарху Српском Господину Иринеју

Ваша Светости,

Три године се води интензивна и наручена клеветничка кампања против моје маленкости. Једини мотив овог мог писма је тај што већ извесно време примећујем и осећам, као Ваш духовни син и представник СПЦ у Африци, да више пажње и поверења поклањате тој нечувеној и небивалој кампањи. Ваша Светости, зар треба да поверујемо шта све у појединим кафанским медијима и на интернету пише о Вама? Зар су то мерила? Ви најбоље знате која су у Цркви мерила. Пре 11 година је направљен преседан и као монах сам послат у Африку јер су биле исцрпљене све друге опције. Свештеници су се мењали сваких неколико месеци. Нису могли да опстану и издрже. Јужноафричка парохија је била озлоглашена и у самој Патријаршији запослени су се склањали на сам помен Јоханесбурга (о овоме могу да посведоче о. Момир Лечић, о. Стеван Рапајић….).

И на Светом Сабору је било познато само о великим проблемима из Јоханесбурга (сукоб са Александријском Црквом, рашчињења, суђења, дугови….). Света Црква ме послала овде скоро без икакве припреме (знају Стеван Рапајић, Радич Радичевић…). Приклонио сам се благослову и уз Божију помоћ кренуо у обнову ове удаљене светиње. Затекао сам црквено имање екстремно запуштено тако да су приговарали људи који живе у комшилуку и чија вредност имања опада због тога што се налазе у непосредној близини нашег црквеног имања које је изгледало сабласно (поседујем фотографије које сам забележио по доласку). О духовном животу да и не говоримо. Од тада до данас, уз много тешкоћа које сам претрпео (али радосно јер сам имао подршку блаженоупокојеног Патријарха Павла), све је потпуно промењено на боље. Сведоци су народ који долази у нашу светињу и помаже, 11 српских епископа који су нас посетили, Александријски Патријарх два Архиепископа и многобројни црквени, штампани, електронски и тв медији који су снимали и писали о васкрсењу наше светиње у Африци.

Ипак, поред све радости, задовољства, признања и испуњености због свега благословеног што се учинило за време старешинства у овој удаљеној парохији, моје срце је веома жалосно примећујући да Ви Ваша Светости, више пажње поклањате оној мањој групи људи који нити долазе у нашу светињу, нити је помажу, нити се било каквим добром могу сврстати у наше парохијане. Људе од којих добијате наручене клеветничке информације о мојој маленкости, нико овде не виђа никада у цркви. Ти људи желе од светиње да направе кафану. Резултат и плод тих жеља је био очигледан када сам стигао у Јоханесбург: расуло, пропаст, запуштеност – као нека врста проклетства за противљење вољи Божијој да се сви људи спасавају и да свети храм служи за молитву. Други веома жале због тога што је црквено имање припало Српској Патријаршији (на суђењу 1991. године), са тим се не могу помирити до данас и користе све расположиве ресурсе да ова Црквена Општина нема свештеника тако да би могли “мишеви коло да воде где нема мачке”. Били су веома близу реализације тог пројекта док, после неколицине свештеника који су остајали по пар месеци, није дошао монах који је поставио својеврсни рекорд и који сада већ 11 година чврсто стоји на бранику вере и интереса наше свете Цркве и верног народа (зар и сама та чињеница Ваша Светости, Вама као веома искусном човеку не говори пуно о истини).

Та група људи користи сатанске методе прерушавања да би од Вас могли бити што боље прихваћени, па се пред Вама представљају за вернике. Ми који овде дуго живимо, знамо врло добро да ти људи са Црквом у пракси и свакодневном животу немају ништа. Међу њима су они који су изгубили судски спор око црквеног имања, затим бивши амбасадор Србије, неки утицајни бизнисмени одавде, учитељица са школским одбором…. које смо све заједно за све ове године виђали 2-3 пута годишње у светом храму (већину никада), који нису ничим никада помогли нашу светињу и који нису налазили за сходно ни да учествују бар у великим прославама, као када имамо Вашег изасланика сваке године за нашу храмовну славу, нити да се нађу при руци, ни да се заинтересују, ни да учествују у дочеку…. Веома је забрињавајуће и за ову нашу удаљену и вредну светињу веома штетно Ваша Светости, да Ви поклањате више пажње клеветничким и лажним сведочанствима тих људи, него резултатима, истини, чињеницама и сведочанствима људи који су годинама активни чланови наше парохије (на првом месту вредни чланови Црквеног Одбора) и у свему брину и помажу цркви, а што је најважније, долазе и окупљају се на заједничким молитвама у нашем светом храму.

На крају Ваша Светости, послали сте овде у изузетно захтевну и нимало лаку парохију, новог неискусног свештеника коме је ово трећа парохија за годину и по дана и који се од првог дана ставио у службу антицрквених људи (има ту и криминалаца и људи са сумњивом прошлошћу… – само је битно да дају паре), који чини јавну саблазан скоро свакодневно (посебно писмо са чињеницама би могло о томе), ради свим силама против старешине храма и ни у чему не поштује чак ни сам Ваш Акт о постављењу, ни Црквени Одбор…. Овоме се веома радује група која ме пред Вама клевеће, а верни, поштени, добронамерни и породични људи су тужни, збуњени и саблажњени. Богу је познато како се осећам због ових неправди и промовисања и напредовања зла у нашој парохији које на жалост нереаговањем, пасивношћу и поклањањем пажње антицрквеној групи у Јоханесбургу и Ви дајете свој допринос.

Наставићу Ваша Светости да Вам пишем и сведочим истину док год не донесете одлуку и не решите овај чвор сплетки, наручених клевета, интрига и интереса који се плете око мене и прети да се надвије над ову једину нашу светињу коју имамо у Африци са несагледивим последицама, а у најбољем случају прети да ако непоштење, интерес и нецрквеност победе, ситуација у нашој јужноафричкој парохији се врати на оно стање од пре 11 година и да се поништи све вредно и многобројни подвизи и успеси које смо заједно верни народ, Црквени Одбор и моја маленкост учинили уз Божију помоћ и на шта смо веома поносни све до сада. Утеха је да се пред Господом никада не може и неће поништити ни најмање добро дело, а камоли стотине и хиљаде добрих дела учињена у Цркви и за Цркву у Јоханесбургу.

Вашој Светости синовски одан у Господу,

__________________________________________________

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић) – Јужна Африка

[3]. http://blog.b92.net/text/5797/Moja-Afrika-1-deo/ [4]. Архив Митрополије средњезападноамеричке, Удружење бораца КВЈ Дража Михаиловић, бр. 9/25, 24. март 1952 [5]. Борба са Грцима траје до дана данашњег. Познат је грчки етнофилетизам, чак и на Светој Гори и дан данас у Грчким манастирима, њихови се монаси моле да их Господ сачува „Словена варвара“ (Руса и Срба), тј. од нас. То је да би се разумело о чему пишемо. Отуда долази и данашњи екуменизам. Плејада данашњих епископа СПЦ су грчки ђаци, односно, већина њих који сада „владају“ СПЦ-ом, су грчки ђаци и самим тим, гркофили, што ће рећи „фанариоти“, који и Српску цркву вуку тој идеји.

У самој Грчкој, постоје две званичне Цркве: Новокалендарска и Старокалендарска. Иако у међусобном неслагању, сложни су по питању грчког етнофилетизма и духовне хегемоније, првенствено над Србима, па нам у том смислу одузимају дијаспору. У Срспкој јавности је познат декрет, који је владика Бачки Иринеј (Буловић) потписао да Српску дијаспору СПЦ предаје Грцима, илити Васељенској патријаршији. То у пракси СПЦ додуше још није заживело, али су прихватиле црквене заједнице од којих се није очекивало: део Српске заједнице у Аустралији који се отцепио од СПЦ, пришао Грчкој старокалендарској јурисдикцији, која им каже: ви сте Српска заједница, славите српске славе и поштујте обичаје, али сте верници Старокалендарске Грчке цркве.

Ово је последица што у Србији нико духовно не брине о овим људима, а Грци као и увек, користе Српску небригу и присвајају нам људе. Сам потписник овог текста је био у прилици да мисионари на супротној страни света од Јужне Африке, у Централној Америци и Мексику, где ми није било дозвољено од стране Грка, да са нашим Србима и Русима, формирам Српску и Православну заједницу у Централној Америци, Мексику и Карибима и ако сам имао могућности. Чак су припадници ткзв. Српског (издајничког) клира, били на истој страни са Грцима и подржавали Грчки етнофилетизам, чинећи све да ме онемогуће у мисионарској делатности. О чему још говорити? То је само доказ, да ови, свештеници и монаси, салонски патриоти, „не живе за Српство, већ од Српства живе“, стварајући „каријеру“ на „патриотизму“, ког знају добро уновчити, а о вери да и не говоримо!

[6]. http://www.rts.rs/page/rts/sr/Dijaspora/story/1522/Otvorena+tema/949414/Pravoslavlje+na+jugu+Afrike.htm [7]. http://www.spc.rs/sr/saborno_krshtenje_pripadnika_zulu_sutu_plemena_u_johanesburgu [8]. http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/1101072/Patrijarh+odlikovao+Kusturicu.html [9]. http://www.politika.rs/rubrike/kultura-i-zabava/Bajic-Orden-Svetog-Save-velika-cast-i-privilegija.lt.html [10]. Управо смо добили информацију Грчког етнофилетизма, у Александријској патријаршији већ врше припреме, да услед јавашлука и лоших међуљудских односа насталих након одласка оца Пантелејмона, из Јоханесбурга и ЈАР-а, парохију и цркву светог Томе, преузме Александријска патријаршија. Чини нам се, да је акт патријарха Иринеја, о уклањању јединог браника Српске цркве и Српске заједнице у ЈАР-у, aрхимандритa Пантелејмонa, синхрнизаовани договор између СПЦ и Александријског патријархата.