„Амерички и европски лидери нису успели претворити Украјину у бастион Запада на границама Русије…“

Од овог месеца мењају се кључне фигуре у “врховима” ЕУ. На место Високог представника за спољну политику и безбедност ЕУ већ је 1. новембра ступила Италијанка Федерика Могерини. За разлику од своје претходнице, британске баронесе Кетрин Ештон, она има искуство у руковођењу спољнополитичким ресором сопствене земље. Због тога се од Могерини може очекивати више избалансиран и одмерен курс – посебно по питању узајамних веза са Русијом, као и по питању Балкана и других актуелних регионалних проблема. Разуме се, уз услов макар и релативног дистанционирања од указа са друге стране океана.

Федерика Могерини већ је прогласила као свој “главни домаћи задатак” изградњу дијалога између Русије и Украјине. Према сопственом признању, кључни приоритет у њеним залагањима на новом положају представљаће регулисање кризе око Украјине – у том смислу и регулисање међусобних односа у троуглу “Брисел – Кијев – Москва”. Она је већ обећала да ће “подржати напоре” за “успостављање” дијалога између Русије и Украјине. “Италија је на себе преузела такву обавезу” и “то ће бити и мој основни лични задатак” – подвукла је госпођа Могерини.[1]

Благо речено, није нимало лако решити овај задатак. Последњих месеци се на украјинску кризу “наслојило” мноштво других проблема. Један од тих проблема остаје и “рат санкцијама”. Као што је познато, санкције је лакше увести, него укинути – због тога је ЕУ данас постала таоц својих сопствених исхитрених и необјективних одлука које су увелико биле диктиране од стране Вашингтона. Политичка и економска контрапродуктивност санкција очигледна је посебно у оним земљама које су традиционално развијале узајамно угодне односе са Русијом – укључујући и Италију. Та земља у овом моменту председава ЕУ, и управо је руководство Италије последњих недеља предузело одређене напоре у циљу превазилажења узајамних односа Русије и ЕУ и превазилажења санкцијског ћорсокака. Матео Ренци, премијер Италије током самита који је одржан прошле недеље, директно је поставио питање о директном ублажавању антируских санкција.[2] Међутим, “против” су иступиле Пољска, Шведска и прибалтичке земље и чини се да одлука која се наметала, није донета.

Колике су шансе да Италија и њени истомишљеници у ЕУ преодоле противљење антируских снага? Одговор на ово питање зависи од утицаја овог блока. Према информацијама извора из Брисела, у њега поред Италије улазе Финска, Аустрија, Бугарска, Словачка, Грчка, Кипар, Луксембург. Овде треба додати и Мађарску, а можда и још неке државе. Говорећи о позицији тих земаља унутар ЕУ треба узимати у обзир не само политички утицај, него и њихову економску моћ. То се односи на способност једне или друге државе да не само спроводи активнију или независнију спољну политику, него и да одлучније штити сопствене економске интересе.

Формално, уведене антируске санкције од стране ЕУ трају до 15. марта 2015. године. Да би их укинули или бар ослабили, потребно је да ЕУ преиспита сопствене интересе. А овде су политика и економија максимално испреплетане. ЕУ бизнис је реално заинтересован за продубљивање узајамних односа са Русијом, али истовремено му је потребна подршка од стране политичара.

А о томе да се санкције могу уклањати јако дуго, сведочи изјава коју је ових дана обелоданила сама ЕУ – о укидању санкција уведених против покојног председника Србије и Југославије Слободана Милошевића.[3] Милошевић је био одстрањен са власти 2000. године и скончао је у притворској ћелији Хашког трибунала 2006. године. И ето, све санкције уведене против њега, биле су на снази све касније године. Шта рећи – до апсурда снажна инерција у ходницима ЕУ у Бриселу. Једино што због те њене инерције реалну цену социјално-економских губитака плаћају конкретне земље, и без тога измрцварене економском кризом – увезеном, узгред, са друге стране тог истог океана…

Истовремено, европски политичари су присиљени да делују у условима спорог, али неумољивог погоршања финансијско-економске ситуације у својим земљама. Нова економска прогноза за ЕУ изнета 4. октобра још једном је погоршала перпсективе. Сада се привредни раст по резултатима 2014. године очекује за 0,8% за разлику од 1,2% прогнозираног у пролеће. Корекција раста у гору страну још је упечатљивија за еврозону – са 1,7” на 1,1%, а то се тиче већ следеће 2015. године. Ситуација у зони евра остаје и даље “прилично крхка” – признала је с тим у вези немачка канцеларка Ангела Меркел. А Рик Снупер, виши аналитичар компаније СМС Marketsу Сиднеју сматра да ће “погоршање прогноза за еврозону” са своје стране негативно утицати на глобалне економске тенденције.[4]

Занимљиво да у самим САД веома ауторитативне фигуре у овим околностима директно изјављују о погрешности и опасности антируског курса који спроводи администрација Барака Обаме, као и опасности наметања од стране Беле куће, тог курса Европској Унији. Украјинска криза показује да је “реална политика” као и раније актуелна и да је “ризично њено игнорисање” – уверен је Џон Миршајмер, један од водећих америчких стручњака у области геополитике. Он истиче да “амерички и европски лидери нису успели претворити Украјину у бастион Запада на границама Русије. Сада, кад су очигледне последице те непромишљене политике, њено продужавање ће бити још већа грешка”.[5]

Једна од последица садашњих геополитичких процеса у ЕУ може бити раст популарности других интеграционих процеса на евроазијском пространству – у том смислу и оних у којима Србија, Турска и друге државе које се налазе на дугој “листи чекања” за ЕУ, могу узети активно учешће. Осман Ата, стручњак турског издања DUNYAистиче “брзи раст Шангајске организације за сарадњу” који се сада примећује, подсећајући на изјаве које је у јануару текуће године обелоданио тадашњи премијер, а данашњи председник Реџеп Таип Ердоган. Турски лидер је рекао да његова земља може одустати од жеље да уђе у ЕУ зарад присаједињења “Шангајској петорци”.[6] А то са своје стране може створити кардинално нову ситуацију у свету – у којој се за ЕУ можда већ неће наћи достојно место.

Петар Искендеров – ФСК