Украјински „шести октобар“: лустрација у служби окупације

Законодавни поступак „по европском укусу”

Централна политичка тема септембарских дана у Кијеву била је доношење тзв. закона о лустрацији („О чишћењу власти”) №4359а, чији је нацрт Врховној Ради (парламент) предложен 24. јула од стране групе посланика фракција „Удар” (лидер В. Кличко), „Слобода” (лидер О. Тјагнибок) и „Отаџбина” (лидер Ј. Тимошенко). Иза предлога закона, као кључни неформални предлагач стајао је самозвани „евромајдановски” лустрациони комитет, на челу са тадашњим новинаром, а сада послаником новог сазива парламента (фракција „Самопомоћ” градоначелника Лавова) – Јегором Собољевим.1)Првобитни нацрт закона претрпео је значајне измене после првог парламентарног читања, а усвојен 16. септембра после другог читања, са танком већином од 231 посланика, од потребних 226 гласова. Већина је обезбеђена тек после два пропала покушаја.2)При томе, по сведочењу самих посланика Раде, али и по признању чланова тзв. лустрационог комитета, народни посланици код другог читања нису у рукама имали у међувремену измењени предлог закона. Гласали су за текст акта који им је био највећим делом непознат, јер је после првог читања било измењено чак 400 одредби из иницијалног предлога.3) Између осталог, у измењеној другој верзији закона дефинисан је круг функционера који су аутоматски, из законом предвиђених разлога, по основу лустрације одстрањивани из извршне и судске власти. Предлагач највећег броја накнадних измена, које су унете између два парламентарна читања, није била ни Влада, нити народни посланици, већ тзв. лустрациони комитет. На овако донети закон П. Порошенко је ставио председнички потпис 9. октобра, да би закон 15. октобра коначно био објављен у „Гласу Украјине”, а на снагу је ступио већ сутрашњег дана.

Да тзв. закон о лустрацији није био творевина уставом овлашћених носиоца законодавне иницијативе, већ једне мале опскурне групе чланова некаквог самозваног лустрационог комитета потврђују и речи једног од њих: „Њих десет је донело закон, по коме ће све сутра отићи у …. Не 1 000, не 10 000, не олигарси, како неко говори, већ ево ових 10 људи је то урадило, у шта нико није веровао. И још на Мајдану није било никаквих милиона, када су почели да пуцају тамо је била сила од 2-3 хиљаде људи. Ето тако се ствара историја”.4)Како се ђаво крије у детаљима, у слици под називом – револуционарни терор мањине над већином – коју је дао члан тзв. лустрационог комитета, недостаје детаљ о лицима која вуку конце над шачицом „евромајдановских” марионета.

Тзв. закон о лустрацији донет је 16. септембра и у потпуно нерегуларним спољним околностима, јер су посланици одлучивали под ултимативном претњом уличног линча у случају да се закон о лустрацији не изгласа. Пред здањем парламента јуришници из „Десног сектора” и чланови тзв. лустрационог комитета су се сукобили са припадницима Националне гарде и том приликом је погинуло троје људи. Ишчекујући доношење закона о лустрацији, хунтина револуционарна руља је тог дана на улици спроводила свој обред лустрирања: у контејнер са смећем бачен је народни посланик „Партије региона”, В. Журавски, док је други посланик, Ј. Мирошниченко био пребијен. Линч над Журавским се одиграо пред полицајцима, који су у почетку немо посматрали отмицу и бацање народног посланика у контејнер. Овим је само настављено вишемесечно улично дивљање над неистомишљеницима из редова народних посланика и руководилаца локалне администрације, али су жртве револуционарног терора били и двојица лекари и један козачки атаман. Контејнери за смеће служили су као жртвеници у које су од Кијева и Черкасија, преко Запорожја и Николајева, па до Тернопоља и Ровна, убацивани они које је револуционарна руља из различитих разлога маркирала као противнике фебруарског преврата.5)Циник би морао да примети вредносну везу између новопромовисаних идеја револуционарне хунте и жртвеника кијевске фебруарске револуције.

Поједини иступи у оквиру парламента потврдили су тог дана да улични терор под прозорима зграде украјинског парламента није представљао, као и све у вези са протестима „евромајдановаца”, некакву спонтану реакцију политички разочараних и годинама пљачканих становника Украјине, већ пажљиво испланирану и координисану политичко-обавештајну радњу организоване групе хулигана. Тако је председник Врховне Раде, А. Турчинов, запретио да ће у службеном гласилу, „Гласу Украјине”, бити објављен списак са именима посланика који се буду усудили да гласају против закона о лустрацији. Служећи се отрцаном, већ стотину пута копираном револуционарном фразом Мирабоа, Турчинов је запретио да се посланици неће разићи све док се не донесе закон о лустрацији.6)С том разликом, што је претња грофа Мирабоа била упућена извршној власти у име народне скупштине, док је у њеној кијевској реплици била упућена народним посланицима; то није случајно, јер је права мета украјинског ино-револуционарног преврата и био народни суверенитет, погажен током фебруарске насилне смене власти. Претња проскрипцијама председника парламента, ојачана је на дан гласања окупљањима разуларених „евромајдановаца” пред породичним домовима народних посланика. Уз то, на интернет-мрежама били су објављени бројеви мобилних телефона појединих посланика Раде.7)

Краткорочна и дугорочна употреба лустрације

Тзв. закон о лустрацији је кључни закон „евромајдановске” диктатуре, којим хунта остварују два политичка циља, један краткорочан и другоразредни и други дугорочан и прворазредни.

Лустрација у служби изборне победе

Доношењем тзв. закона о лустрацији најпре се испуњава најважније обећање којим су пронатовски јакобинци током фебруарског преврата мобилисали престоничке санкиолоте и галицијске нацисте. Први су лустрацију у својој редукованој политичкој свести, која је годинама била предмет планског политичког и економског понижавања, те информативног слуђивања и вредносне деградације, везивали за борбу против корупције. За друге је лустрација била расистичко средство за кадровско, економско, а последично и биолошко чишћење Украјине од њене изворне рускости, не би ли јој се на лице навукла галицијска конвертитска маска.

Свесни да распаљеним револуционарним масама, које по запажању директора руског Института нових држава, А. Мартинова, „очекују крв и циркус”, немају шта да понуде на парламентарним изборима које су расписали, вођи кијевске хунте и њихови западни налогодавци су у предизборну кампању убацили тему доношења закона о лустрацији.8)О томе сведочи други утицајни члан „евромајдановског” лустрационог комитета, израелски и украјински бизнисмен Карл Волох: „Рекао сам му (министру правде Павелу Петренку), сви владини предлози закона су непопуларни, замрзавате плате, пензије, подижете цене енергената. А ја имам најбољи закон на свету и само са тим законом изађите на изборе. Ако до сада нисте схватили да је немогуће добити изборе без подизања заставе лустрације, ја не могу да схватим како мислите да идете даље.” Убрзо после разговора Волоха и минстра правде, Јацењук је изашао са ставом да Влада подржава доношење закона о лустрацији. 9)

Истовремено, избацивање лустрације у врх тема предизборне кампање требало је да повећа подршку овој револуционарној установи. Јер, и у условима насилне смене власти, револуционарног терора једне шовинистичке мањине, грађанског рата и деценијама акумулираног социјалног незадовољства, концепт лустрације као колективне одговорности државних службеника за претпостављену кривицу подржавало је само 30% од укупно 60% грађана, који су подржавали неки од видова чишћења корумпираних државних структура Украјине.10)

Тако је резултат тек завршених избора за Врховну Раду био одређен, не само атмосфером револуционарне страховладе и рата у Новорусији, већ и вештом пропагандном манипулацијом колаборационистичких фракција установом лустрације.Она се уплашеним, дезинформисаним и политички и економски „гладним” бирачима представљала као модеран проевропски правни инструмент за обезбеђивање утицаја грађана на избор лица која врше власт на централном и локалном нивоу. Тако је, примера ради, кандидат Јацењуковог „Народног фронта”, Леонид Јемец, на изборе изашао са предизборним програмом који се заснивао на демагошко-популистичкој пароли: „Донети закон о лустрацији! Дрхтите корупционаши, дошао је час за наплату рачуна!”11)

Лумпенпролетерски револуционарни доживљај лустрације

Да се не ради ни о каквом правном инструменту, већ о револуционарној гиљотини, нису скривали ни поборници лустрације. Утицајни „евромајдановски” аналитичар, Сергеј Кемски, објашњавао је како код лустрације није потребно детаљно законски разрадити поступак њене примене, већ је довољно предвидети у закону широку формулацију „изгубити поверење грађана”, па да се покрене поступак за смену неког функционера.12)Формула губитак поверења грађана неодољиво подсећа на казну губитка грађанских права, неодвојиву од свих револуционарних режима, били они либерално-грађански или комунистички. Ова револуционарна казна служила је као ефикасно средство за узурпацију и монополизацију народне воље и успостављање, у име исте заробљене воље, власти револуционарне мањине над терорисаном већином. Кажњавање у име народа, по принципу колективне одговорности, одузима поступку лустрације формалноправну, процедуралну страну, чиме се он претвара у сумарно политичко суђење у коме се не доказује кривица оптужених, нити се поставља претходно питање компетентности за суђење револуционарних егзорциста. Револуционарни преврат тражи брзину, а правни поредак је као конзервативни феномен највећи непријатељ револуционарне нестрпљивости.

Такво револуционарно схватање лустрације „евромајдановска” хунта је у пракси отворено испољила и пре доношења закона, још у марту месецу, када је у оквиру министарства унутрашњих послова била формирана самозвана кадровска комисија, састављена од три некомпетентна члана – двојице новинара и омбудсмана. Ова комисија је спровела поступак за избор нових начелника обласних управа МУП (МВД) Кијевске, Лавовске, Волињске и Тернопољске области.13)Уместо некадашњих политичких комесара нове револуционарне комитете у обојеним револуцијама, од петооктобарске до кијевске фебруарске, чине представници НВО и „новинари, које код западних центара моћи за тај посао квалификује успешан предреволуционарни рад на припреми свести грађана за насилни преврат.

Зна се да су при дефинисању кијевске верзије лустрације њени креатори из западних служби узели у обзир и стање правне свести грађана Украјине, односно оно што је од ње претекло после комунистичког и транзиционог експеримента. Уосталом искуство са лустрацијом у некадашњим државама источног блока, од Прибалтика до Чешке и Румуније, показује да колективни линч државних функционера у име обећане слободе, код бивших војника партије, преко ноћи преобучних у бираче парламентарног режима, може да се успешно прода као сурогат за утољавање духовне и телесне транзицијске „глади”. У суженом политичком видокругу комунистичког лумпенпролетера, лустрација је личила на добру стару праксу револуционарних чистки, уз помоћ које би се он напокон осветио отуђеној партијској врхушци за све године лажне једнакости и празних обећања. Управо искуство источноевропских земаља са лустрацијом препоручило је Пољакињу, Агнешку Пасецку, из НВО „Отворени дијалог”, да буде главна копча између „евромајдановског” лустрационог комитета и бриселске бирократије, која је ће вршити надзор над еурподобношћу кијевског закона о лустрацији.14)

Лустрација у служби обезбеђења окупације

Револуционарно распљени Кијевљани у лустрацији виде средство за развлашћивање вечитих Антона Антоновича (лик вечитог градоначелника, крупног службеника у Гогољевом „Ревизору”), а галицијски нацисти средство за развлашћивање победника од пре седамдесет година. Насупрот томе, западни креатори кијевског преврата и хунтино званично и незванично вођство у лустрацији виде ефикасно и брзо средство за псеудолегално учвршћивање превратничког, колаборационистичког, а у психолошкој равни и једног ренегатског режима – дубинском противправном променом целокупне вертикале власти у Украјини. Док први лустрацијом краткорочно хране примитивну глад за осветом, други уз помоћ лустрације планирају да у постизборном периоду, под провидним велом једног квазиуправног поступка, наставе са својим дугорочним утврђивањем у лествици власти. Профил овако инсталисане властодржачке групе одређен је њеном наменом – да у западном походу на Исток представља ударну песницу за дестабилизовање Русије. То се најбоље види из садржаја тзв. закона о лустрацији, који представља програмску личну карту кијевске хунте.

Садржај тзв. закона о лустрацији

Закон о чишњењу власти познаје две групе лица која ће се наћи под ударом лустрације.15)

Једну групу чине функционери извршне и судске власти који се по сили закона, без икакве накнадне провере, одстрањују из обе гране власти на период од 10 година.  Списак ових службених лица у закону заузима неколико страница, али се према разлозима који доводе до губитка службе могу разврстати у четири групе. Прву групу чине сви виши функционери извршне и судске власти који су у периоду другог Јануковичевог председничког мандата (25. 2. 2010-22. 2. 2014.) били на тим положајима дуже од 1 године. Реч је, примера ради, о председнику државе, шефу његове администрације, премијеру, министрима, челницима Народне банке, Антимонополског комитета, руководиоцима царинске и пореске службе, руководиоцима, заменицима и секретарима свих безбедоносних служби, највишим војним командантима, члановима највиших судских тела, члановима Централне изборне комисије у време избора 2004. и 2012. године, губернаторима, руководиоцима локалне администрације. Независно од дужине службе, под удар тзв. закона о лустрацији долазе и сва лица која су током „евромајдановског” насиља, у периоду од 21. 11. 2013. до 22. 2. 2014. године, обављала наведене службе, а на свој захтев нису у наведеном периоду напустила дужност или су као судије, тужиоци, представници органа безбедности, губернатори и руководиоци локалних органа власти учествовали у доношењу решења којима се спречавало окупљање „евромајдановаца”, односно сви који су доносили окривљујућа решења и пресуде у судским поступцима против учесника уличних немира. Трећу групу чине сва лица која су „јавно подстицала сепаратизам” на истоку Украјине, највиши функционери Крима, као и они који су у периоду рата на истоку земље били сарадници страних обавештајних служби. Четврту групу чине сви руководиоци комунистичке партије и комсомола из совјетског периода, све до најнижег регионалног нивоа, као и сви руководиоци и тајни оперативни сарадници совјетских служби безбедности и политички руководиоци у оружаним снагама СССР. Такође, по сили закона по основу лустрације губе државну службу сви они који имају двојно држављанство.

Другу велику групу лица чине они који свој службени положај не губе аутоматски, већ се подвргавају поступку лустрационе провере, коју ће водити комисија у саставу министарства правде. По одредбама закона поступку лустрационе провере у будуће ће бити подвргнути сви кандидати за функције у све три гране власти.

Од лустрације по сили закона, која аутоматски доводи до губитка положаја, изузета су сва бирана лица, која су се у моменту доношења закона налазила на позицији председника државе, народних посланика, локалних одборника и градоначелника, као и судија Уставног суда. Реч је о изменама које су у нацрт закон волшебно унете између првог и другог парламентарног читања, а којима су многи чланови хунтине врхушке себе заштитили од лустрације по сили закона. Тако је, примера ради, Александар Турчинов од 1987-1990. био секретар рејонског комитета комсомола у Дњепропетровску, а прелетач из бивше Јануковичеве „Партије региона”, ондашњи посланик Сергеј Тигипко, потпредседник Владе од 2010-2012. Порошенко је 11 месеци био министар трговине за време другог Јануковичевог мандата.

Осим тога, од аутоматске лустрације биће изузета и сва лица која буду, независно од раније службе, узела учешће у „антитерористичкој операцији” на истоку земље.

Имајући све то у виду, тзв. закон о лустрацији је прављен како по слици оних које лустрацијом треба елиминисати из украјинског државног и уопште јавног живота, тако и према слици оних који су по одобрењу Вашингтона, а према претходним крвавим превратничким заслугама себе изузели од лустрације. Законодавац се није ни трудио да у једном општем правном акту, какав је закон, сатављеном од апстрактних норми, избегне помињање појединих лица по имену. Тако се у првом члану закона, у одредби у којој се дефинише природа лустрације, директно помиње В. Јануковича и то као „узурпатор власти”, који је „подрио безбедност и одбрану Украјине и противправно нарушио права и слободе грађана”.16)Оваква примитивна казуистична и персонализована номотехника својствена је свим револуционарним режимима, који уз то инверзијом кривице за насилно урушавање правног поретка покушавају да накнадно конвалидирају свој положај.

Шта може у колонији а не може у метрополи

Тзв. закон о лустрацији противан је читавом низу основних правних принципа општеприхваћених у савременом праву, Универзалној декларацији о људским правима, као  и многим одредбама украјинског Устава и законика о раду. Лустрацијом се нарушавају принципи индивидуалне одговорности, једнакости грађана пред законом, владавине права, процесноправна претпоставка невиности,  заштита достојанства личности и право на рад. Законом о лустрацији служба судије престаје мимо разлога предвиђених Уставом Украјине – нарушавање судијске заклетве и губитак украјинског држављанства, а противно начелу сталности судијске функције. Уз то, судија може бити опозван са функције само одлуком органа који га је решењем поставио, а то је председник државе, а не одлуком некакве лустрационе комисије. С тога се пленум судија Вишег специјализованог суда Украјине већ обратио Врховном суду са предлогом покретања поступка код Уставног суда Украјине за оцену уставности одредаба закона о лустрацији.17)

Овакво нарушавање права грађана није по свему судећи довољно да покрене механизам надзора бриселске бирократије и тзв. Венецијанске комисије. У одсуству вашингтонског аларма, ЕУ немо посматра кршење индивидуалних људских права на територији која је већ одавно одређена да буде само војни полигон у рату против православне цивилизације, коју данас возглављује руски свет. А на војним полигонима важе неки други закони, чија је примена већ виђена у Гвантанаму. Начин на који незванични аутор закона о лустрацији, Ј. Собољев, коментарише могућност обраћања појединих грађана Украјине органима ЕУ ради оспоровања дискриминаторских одредби тзв. закона о лустрацији, показује увереност једног колаборационисте да ће метропола обезбедити заштиту колонијалном режиму: „То и јесте победа евромајдановаца, када шеф администрације председника Јануковича моли за заштиту код Савета Европе од лустрације украјинских грађана”.18)Уосталом, и није важно да ли ће дискриминисани украјински грађанин евентуално добити спор пред Европским судом за људска права, већ да ли ће својим обраћањима европским институцијама признати неспорним њихов искључиви ауторитет на територији Украјине.

Наравно да западну псеудоимперију не погађа ни чињеница да ће се под удар лустрације наћи ће, по признању самог Јацењука, више од милион различитих државних службеника.19)Око 94% свих руководилаца пореске службе, преко 1 500 службеника тужилаштва, преко 100 виших царинских официра итд. Уколико се закон буде доследно примењивао, произвешће по мишљењу директора украјинског Института глобалних стратегија, В. Карасева, „несташицу кадрова и коначно урушавање државног апарата”.20)Истовремено, лустрација је од поступка за сузбијање корупције постала њен нови извор. Тако руководиоци органа безбедности да би избегли лустрацију, за мито од 5 000 долара добијају од руководилаца наредбу о прекоманди у подручје тзв. антитерористичке операције, где у некој харковској „хладовини” проведу неколико дана. Како саветници не подлежу лустрацији, јер наводно немају статус државних службеника, руководиоци пребацују себе у саветнике, а дојучерашње потчињене постављају на своје положаје.21)

Међутим, псеудоимперија губећи самоконтролу у шаховској игри са путиновском Русијом превиђа да метла лустрације, по речима украјинског политиколога В. Фесенка, може само да повећа „војску контрареволуционара и сепаратистичку базу у рускојезичним регионима”.22)Већ први дани примене тзв. закона о лустрацији показују да ће његова примена бити до психопатолошких граница доследна, те да ће, по речима А. Мартинова, „Украјину претворити у полунацистичку деградирану територију”.23)Тако се украјинска хунта на почетку процеса лустрације „очистила” од услуга чувеног академика Јурија Сергејевича Алексејева, руководиоца државне Космичке агенције. Већ је неко препоручио да полуписмени Љашко, по нацистичким мерилима чистокрвни Украјинац, треба да преузме вођење украјинске космичке агенције.24)

Шта је спремљено за Србију

Садашње стање у Украјини само је резултат дугогодишњег плански изведеног пројекта коруптивног кварења, организационог урушавања и вредносне деградације државних управљачких и судских структура, чији су актери сами украјински службеници, али су стварни режисери овог процеса атлантистички центри моћи. Број од невероватних 387 високошколских установа (међу њима и некакви правни факултети основани при пољопривредним факултетима)25), које издају високошколске правничке дипломе, изникао у процесу транзиције и примене Болоњске декларације (Украјина од 2005. г), најбоља је потврда да је корупција, повезана са вредносном инфлацијом и последичном вредносном девалвацијом – ЕУ-производ намењен источним колонијама.

Таквом стратегијом атлантисти остварују два циља: спречавају правно и економско консолидовање једне државе руског света и истовремено дубоко у територији цивилизацијског непријатеља обезбеђују стални извор друштвене нестабилности и напетости.

Треба имати у виду да је лустрација у периодичној комбинацији са корупцијом моћан инструмент за револуционарну дестабилизацију државе у великом цивилизацијском рату који се води. Радикална револуција у форми лустрације у Украјини је само најављена у „наранџастој револуцији”, од тада је започео процес одбројавања времена извођења украјинског „6. октобра”. Време за револуционарни епилог није било одређено према потребама незадовољног и располућеног украјинског друштва, већ према војно-стратегијским потребама атлантиста.

Следствено, садашња лажна борба против корупције у Србији, чије домете и пропагандни образац формира Брисел, ствара друштвене услове за будући ино-револуционарни преврат – Србијин „6. октобар” по украјинском моделу. Време извођења овог плана зависиће од стања на фронту у рату цивилизација, као и од степена блискости званичних српско-руских односа. Зато је истинска борба против корупције, повезана са изградњом снажне правне државе противно наметнутом еурореформском моделу слабе државе, једини начин да се Србија и њена могућа будућа суверенистичка политика сачува од рушења даљински диригованим „шестооктобарским” уличним превратом.

Зоран Чворовић – ФСК