ОБРАЗ И ПОШТЕЊЕ

Много се данас променило, ништа није као некад. Приписују то напретку цивилизације. Кажу да је цивилизација напредовала толико да нам је све доступно. Живи се много брже, толико да на крају нећемо ни осетити да смо живели. Сећања ће нам испуњавати само мисао: „ех да сам имао више времена“. Са друге стране човек од свог рада све мање има и све мање може да заради. Сагледавши такву истину, можемо да закључимо да нам све јесте доступно, али да за то немамо ни времена ни новца. Не разумем само у чему је онда разлика да ли нам је нешто доступно или не, када у томе сигурно нећемо уживати. Не желимо ваљда да будемо део таквог света.

Видим и да је Запад страшно „напредовао“ у верско-научном погледу па је тако папа Јован Павле Други још 1996 године за еволуцију изјавио: „то није само хипотеза већ доказана чињеница“. У томе га данас подржава и Папа Фрања, који данас Велики прасак и еволуцију спаја са Богом и изјављује : „оне захтевају једна другу“. А затим наставља своју изјаву коментаром : „Када читамо о стварању човека у „Књизи постања“ замишљамо Бога као мађионичара са чаробним штапићем, који може да уради шта год пожели, али није тако“. Дакле они сада имају и нека нова схватања Бога.

Не кажем да неко мора да верује у Бога, јер то једноставно мора да се осети. Мада је то било за очекивати бар од оних који се приказују као верски поглавари. Без обзира на то сигурно је да нико не може да на основу својих произвољних фантазија мења хришћанство. Наравно да ме то од папе није зачудило. Ово је само доказ да су, оног момента када су се одвојиле од извора, од православља, папе суштински и престале да верују.

Док се све то догађа у ЕУ, Америци, Енглеској или било где другде, нама може да буде жао, можемо да покушамо и саветом да им помогнемо – али оно што не смемо је да постанемо део тог накарадног света. Сигуран сам да прави светосавац много више воли људе него новац, сигуран сам да Србинову душу испуњавају пријатељи, породица, вера. Не може Србин бити срећан у свету без емоција, пријатеља, истине и поштења. Нема среће за Србе у свету искључивог интереса. Србин је много пута страдао управо због интереса тих истих који сада сматрају да су толико моћни да и Богу могу да додељују улогу.

Нажалост, неки који су се Србима звали заразили су се том модерном болешћу. Њима образ и поштење више нису вредности које треба чувати. Запад их је разним преварама, притисцима и новцем довео на власт. Они су своју захвалност исказали продајући душу том истом Западу. Онда када су продали своју душу постало им је много лакше да продају и оно што није њихово. Сада много мирније продају земљу и народ. Човек који прегази преко себе, који поништи све што су му преци оставили, сасвим природно изгуби и образ и поштење. Такав више не може усправно да хода, пузање му постаје део свакодневице. Тада ни пузање пред нечовеком и злотвором какав је Тони Блер више није страно. Да би употпунили своју несталу личност која је изгубила свако достојанство, истим тим убицама Срба обећавају продају стратешких фирми, попут Телекома и ЕПС-а. Заборавили су они и своје речи које су не тако давно изговарали. Говорили су тада да онај ко жели да прода Телеком и ЕПС ради директно против интереса српског народа.

Усвојивши нове моралне кодексе постало им је сасвим нормално да лажу. Важно им је само да им та лаж доноси корист. Наравно, када је болест узела маха и вера је у њима потпуно утихнула, слично већ поменутим папама. Грех који чине покушавајући да на несрећи свог народа профитирају више и не примећују. Образ и поштење су појмови које још једино користе покушавајући да обману сопствени народ. Неопростив грех издаје свете српске земље као да желе да забораве, константно правдајући неким само њима знаним разлозима. Сигурно је само да за издају нема оправдања, а колики је то грех можда ћемо најбоље схватити ако се замислимо над речима нашег Патријарха Павла:

„Грех није велик онда када га починиш, већ онда када покушаваш да га оправдаш“.

У готово свим данашњим медијима Србин практично једино може да чита или слуша хвалоспеве властима. Оно што он реално осећа је да више не може да издржи. Нема посла. Нема новца, нема перспективе – али, сва срећа, нису сви Срби заражени болестима Запада. Они чиста срца имају веру, вера улива наду у будућност а оно у шта Србин верује душом својом увек на крају и оствари. Зато светосавац, још увек хришћански надајући се да за властодршце има наде за спас, истима поручује да се уразуме. Да стану на ноге и престану да пузе пред непријатељем српским. Поручује им народ српски да, ако већ неће да чувају свој образ и поштење својих предака – сачувају образ и поштење Србије. А ако још увек не разумеју и не схватају шта би требало да је њихова улога, јер су изгубили појмове образа и поштења, можда ће им бити много јасније ако прочитају песму Алексе Шантића:

НЕ ЧУВА СЕ ТАКО ОБРАЗ И ПОШТЕЊЕ
Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Зар ти што до јуче бјеше орô смјели,
Ти у ког је вјера заложена била,
Зар блатом да сада каљаш своја крила?
Пред тираном нашим да поклекнеш, је ли?

Не чува се тако образ и поштење!
Ко хоће да народ и води и брани,
Тај у души вјечно мушки понос храни, –
Он не пузи, он се уз Голготу пење.

Немојмо гледати у властодршце: нека они сами размишљају како да спасу своју душу. Време им постаје оптерећујући фактор. Наше је било да им пружимо шансу, али не и да бесконачно слушамо лажи. Не смемо дозволити да се чује вапај – „устајте мртви да легнемо живи“! То нису мисли са којима ће Србин да живи. Светосавац зна да су му уснули преци оставили и образ и поштење, као и правило да је изгубљено једино оно чега се сам одрекне. Док Србин живи он не губи веру, док верује он се и бори. Само такав је прави потомак уснулих предака својих. Наравно да ми овакви какви смо данас не би били ни свици у односу на звезде које су сијале на поносном српском небу, које и данас пуним сјајем обасјава Сунце наше Свети Сава. Али и такви, ако се пробудимо, могли би полако да стварамо неке нове звезде на нашем небеском своду. Немамо права да сами себи одузимамо срећу, немамо права да потомство остављамо без земље, наде, образа и поштења.

Ако знамо шта је исправно, то морамо испунити. Само би кукавица стао. Само би издајник пузао. Не смемо заборавити колико су се наши најмилији радовали нашим првим, још несигурним корацима. Колико смо им осмеха и среће донели када смо усправно стали на ноге, када смо се од пузања одвојили. Не желимо ваљда да их разочарамо, да им душу растужимо и да чврст корак заменимо бедним пузањем. То нам ђедови никад не би опростили, а своје потомке би тиме понизили. Зато ће српски народ издржати и ово наизглед немогуће време. Неће се одрећи Србин слободе, вере, образа и поштења као што није ни своје славе крсне. А онда када здружене снаге Запада и издајника помисле да су успеле, морају да сазнају да ће српски народ поново да васкрсне.

Ненад Благојевић – ФСК