„Нови светски поредак: нова правила или игра без правила“

Валдајски говор Владимира Путина, председника Русије, за међународну заједницу значио је прекретницу. Као после безбедносне конференције у Минхену (2007 године), тако је међународни дебатни клуб у Валдају показао спремност Руске Федерације да не одступа ни корак назад пред изазовима које најављује помахнитала потреба корпоративне Америке за одржавањем униполарног света. Или класичног типа диктатуре. Оне исте која је целокупну међународну заједницу с почетка 21. века увела у повампирени нео-фашизам и исламски радикализам:

„Унилатерални диктат и наметање нечијег модела производи супротне резултате. Уместо решења конфликата, довели су до њихове ескалације, уместо суверених и стабилних држава имамо прилике да видимо растуће ширење хаоса, и уместо демократије имамо врло сумњиву јавну подршку која иде од нео-фашиста до исламских радикала.

Зашто они подржавају такве људе? Они то раде јер су одлучили да их употребе као инструменте у остваривању својих циљева, а онда опеку прсте (…) нисам никад престајао да се запањујем начином на који наши патнери (…) увек наново чине исте грешке. Некада су спонзорисали исламске ектремистичке покрете за борбу против Совјетског Савеза. Ове групе задобиле су своје ратно искуство у Авганистану, и касније су породиле Талибане и Ал-Каиду. Запад, уколико их није подржавао, у најмању руку затварао је очи и рекао бих давао информације, политичку и финансијску подршку међународној терористичкој инвазији Русије (ми то нисмо заборавили) и земаља Централно-азијског региона. Тек, пошто су почињени ужасни терористички напади на америчком тлу, САД је пробудила заједничка претња од тероризма.

Само да вас подсетим да смо ми били прва земља која је тада подржала амерички народ, прва која је реаговала као пријатељ и партнер у ужасној трагедији која се десила 11. септембра,“[1] рекао је први човек Русије.

И Русија је реаговала увек и свуда с почетка 21. века када су међународни мир, сигурност и безбедност били у питању. Управо смо на овом месту пре извесног времена и дали ретроспективу свих упозорења које је Руска Федерација упутила Западу а тицала су се унилатералне војне интервенције. Па, зар Русија није упозорила на време и у случају Сирије, Украјине и свих осталих кризних жаришта да ће војне интервенције радикализовати и довести на власт…Кога? Управо џихадисте и нео-фашисте!

Данас смо сведоци да је ИСИЛ претходно подржаван, војно и финансијски ојачан од стране САД, озбиљна светска претња. Таква да, некада спонзори и ментори ИСИЛ-а, данас траже подршку међу својим НАТО сателитима у рату против (у ствари) своје творевине. Али, када? Тек онда када су припадници ИСИЛ-а заузели нафтна поља, почели да производе и продају нафту. Опет, коме? Земљама којима управљају корпорације и које спрам своје похлепе не схватају да у ствари потпомажу међународни тероризам који када ескалира више и не бира своје жртве! Наравно у свеопштем лудилу и анархији, само је питање времена када ће цео тај део света у чије су свакодневне животе „западњаци“ увели пакао, да легитимизују мету. И ту једначину са више непознатих нико више неће моћи да (раз)реши.

Зато су сада, више него икада потребна правила, јер „шта нас чека ако не будемо хтели да живимо по правилима“ упитао је у Валдају први човек Русије. Ништа друго осим анархије, био је његов одговор. Наглашавајући, притом,  да је такав сценарио „сасвим реалан и не смемо га одбацити, посебно узимајући у обзир тензије на глобалном нивоу. Многе предикције се сада могу правити, уколико се рачунају садашња кретања, и нажалост мало места има за оптимизам. Уколико не створимо јасан систем међусобних обавеза и споразума, уколико не изградимо механизме којима ћемо решавати и управљати кризним ситуацијама, симптоми глобалне анархије неминовно ће расти,“[2] био је изричит председник Русије.

Та глобална анархија, што је најгоре, не може да избегне директне или индиректне интервенције светских сила, како је подсетио Владимр Путин: „И фактори ризика укључују не само традиционалне мултинационалне сукобе, већ и унутрашње нестабилности у разним државама, посебно оних које се налазе на путевима главних геополитичких интереса моћних држава“ поново је упозорио лидер Руске Федерације. Илуструјући Украјином као примером поремећаја у равнотежи односа међу силама и предикујући да ова земља (нажалост) неће бити последњи такав случај.

Геополитичка судбина Србије (Балкана)-или да ли нам се спрема јак земљотрес:Да је Србија фактор стабилности на Балкану, не треба пуно доказивати. Да је такође, Србија традиционално везана за судбину Русије и то је (ваљда) јасно. Управо због ова два разлога, очи корпоративног Запада упрте су у малу Србију на раскрсници геополитичких интереса великих и моћних. То „упрте“ значи да је Србији кичма поломљена умногоме из „превентивних“ разлога да јој на памет не падне да се (опет) приближи нарастајућој гравитационој моћи Руске Федерације.

Тако смо данас савременици унтрашње кризе и спољнополитичких „изазова“ за које би политичка елита требало да буде спремна-а није! Само последњи догађаји (великоалбанска застава која је пролебдела на дрону у сред Београда, блокирано правосуђе, инцидент на Лондонској школи за економију) делови су мозаика који бисмо могли кратко али довољно јасно да опишемо као „опасно мешање карата“. Да ли све време упозоравамо баш овде, на овом месту, да полако клизимо на минско поље а да притом, појма немамо где се која мина налази? Да!

Да ли све време (раз)откривамо план и програм корпоративног Запада који преко међународних финансијских институција драстичним мерама штедње уводи Србију у зону озбиљног социјалног потреса? Да!

Да ли може да се „деси“ критична маса обесправљених, гладних и осиромашених грађана Србије? Да! Да ли ће сви ти људи моћи да се подведу под „дестабилизујући фактор“ државног уређења гарантованог Уставом? Не! Али, да ли ће они који деле и мешају карте искористити иницирано незадовољство нације? Хоће, сигурно! И, шта сад да се ради? Или, како је могуће да политичке „елите“ у сличним историјским тренуцима УВЕК чине исте грешке?! У Србији.

Заиста је сада тешко и скоро немогуће вратити ствари у нормално стање. Околности су се толико закомпликовале, да тренутно можемо констатовати да живимо једначнину са више опасних непознаница проистеклу из погрешних политичких одлука. Требало је размишљати пре бриселског споразума и одредити се према приликама на државно одговоран начин. Или, заштити државу па тако и нацију уставним овлашћењима. Баш онако како се уочи Ђурђевдана 2012 и предизборно обећавало. Али не! Уместо тога, направио се „дил“ који је политичкој елити убрзо постао живо блато у које смо сада увучени сви без остатка. Врло вероватно су изостале обећане (па тако и очекиване) финансијске и „инвестиционе“ подршке посрнулој српској привреди и буџету, као награда за „пружање руке“ и настављању бриселске аутодеструктивне мантре. Све остало што је уследило, само је логичан след догађаја.

Од декларативних реформи, јачања институција, уређења државе данас су остале „реформе“ али на расходној страни буџета па тако и нарастајући талас свеопште кризе коју генерише заправо урушен социоекономски статус грађана Србије. Кад се још томе дода а како то иначе бива, кад Србију (по ко зна који пут) превари Запад окреће се Истоку и, наравно, сеизмолошки потреси следствена су појава. Притом, није згорег за подсетити да и тај Запад у својим интересима није јединствен. Напротив! Свака од западних јаких држава има своје протагонисте с директно супростављеним појединачним интересима и ето, џубуса на самом врху.

Све последње написано, управо је потпис озбиљне унутрашње кризе за коју сада сви само са зебњом можемо да претпоставимо како ће се даље развијати. Како ствари стоје простора за рационално решавање „кризе“ све је мање. Власт у Србији надаље, може се суочити (као и многе пре ње) с превидима које „мајстори мимиркије“ управо испуштају у атмосферу толико загађењу тензијама, полуистинама и спиновима, да неке будуће политичке одлуке могу бити кобно погрешне.

Зато је сада, више него икада, потребно да се „лопта“ спусти, добро промисли и уђе у отворен дијалог са свим потенцијално угроженим категоријама друштва. Опет све у циљу економске, друштвене, политичке и безбедносне (о)сигураности нације и државе. Нас овде и увек само и једино то интересује и зато је апел на одговорност и мудрост да нам се, не дај Боже, не би поновила нека блиска прошлост неопходан. Управо из тог разлога актуална власт мора да се врати демократски утврђеним процедурама и да грађане Србије уведе у дијалог унутар институција гарантованим највишим законадавним актом-Уставом. Водећи, притом, рачуна о добробити нације коју представља а на коју је у (сада евидентан) сукоб „гурају“ корпоративни мешетари.

Ово је тај моменат, разрешења спољнополитичких „изазова“ и смиривања унутрашњих тензија. У супротном, одговорност за „преузимање“ енергије незадовољних од стране оних који су од Србије направили развалину (а све су прилике хоће опет) биће само на кратковидости и неспособности „надлежних“.

Уосталом, садашњи политички актери на турбулентној позорници Србије бораве довољно дуго да се јако добро сећају грешака претходних и колику смо цену платили хватајући погрешно скретање. Колико је и да ли уопште више мудрост станује у званичној Србији, најтеже је питање садашњег тренутка. Свакако Србија мора да одлучи подједнако како је и Русија одлучила:

„Колеге, Русија је донела свој избор. Наши приоритети су даље унапређење наших демократских институција, отворене привреде, убрзање унутрашњег развоја, узимајући у обзир све светске позитивне модерне трендове и консолидовање друштва заснованог на традиционалним вредностима и патриотизму. Наша је агенда усмерена ка интеграцијама и миру; активно радимо са нашим колегама из Евроазијске економске уније, организације Шангајске сарадње, БРИКС-а и осталим партнерима. Ова агенда усмерена је ка јачању веза између влада, а не ка разилажењу. Ми не планирамо да стварамо међусобне некакве блокове“[3] дефинисао је политичку трајекторију Руске Федерације Владимир Путин. Поручивши врло јасно из Валдаја, да Русија неће застати ни корак више.

Уколико Србија заиста себе види у свету уређеном на давно освојеним и крвљу хероја отаџбинских ратова плаћеним принципима: попут активне мирољубиве коегзистенције суверених држава и нација-онда и спољнополитичка разрешења наметнутних „изазова“ могу имати само један правац, зар не? Он неће проћи без земљотреса, и нимало лако! Зато је дијалог с народом, отворен и искрен с изузетном пажњом да се не наруши достојанство угрожено урушавањем стандарда и вредносног система, сада неопходан. Једино тако имамо шансе да се сачувамо од догађаја који нам традиционални „мешетари“ на овим просторима озбиљно припремају.

Коначно, остаје питање: да ли ће бити мудрости? Надамо се да (и) овај пут одговор неће створити горак укус у устима…

Марина Рагуш – ФСК