Херој са Мачковог камена

cetvrti-pesadijski-puk-na-mackovom-kamenu

Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих – командовао је, пред битку на Мачковом камену, потпуковник Душан Пурић, командант Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања“. 

Први светски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима на којима је са Четвртим пуком спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни.

Када су главне снаге Аустроугарске извршиле офанзиву преко Дрине према Љубовији, Ковиљачи, Лозници и Ваљеву, и када су се заоштриле борбе на Гучеву, Јагодњи и Мачковом камену, потпуковник Душан Пурић добија наређење од Врховне команде да усиљеним маршем са целим пуком крене од Шаргана, па да преко Кремне, Ужица, Црнокосе, Косјерића, Ваљева и Пецке стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спречи његово продирање у дубину Србије.

После напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стиже у најтежим тренуцима у непосредну близину Мачковог камена где се сукобљава са 18. аустроугарском дивизијом која је на српску војску отворила ураганску топовску ватру.

Четврти пук је у почетку одолевао притиску вишеструко јачег и боље наоружаног непријатеља. Само је, на пример, Мачков камен 22. септембра четири пута мењао господара. По жестини и обостраним губицима, овај бој је био највећи до тада вођен на Балкану.

У ноћи између 21. и 22. септембра Пурић врши непосредне припреме за јуриш свог славног пука и тада издаје историјску заповест својој јединици:

„Војници, ми смо овде дошли да гинемо за Отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и Отаџбину!“

Душан Пурић је погинуо међу првима у најжешћем судару прса у прса на Мачковом камену. Битку је преживело само 1.000 војника и официра пука „Стеван Немања“, који је, по оцени претпостављених команди, „наређење беспрекорно извршио“.

Погибија команданта тешко је погодила његове борце који нису хтели да га сахране у беспућу Мачковог камена и Соколских планина, па су четири дана и четири ноћи носили у чамовом сандуку свога команданта, из борбе у борбу. Тек четвртог дана по наредби команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се не носи мртав командант по бојиштима, сахрањен је у порти ваљевске цркве.

Душан Пурић је рођен у 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Основну школу је завршио у родном месту, а затим је похађао Гимназију у Београду. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успехом и произведен је у чин артиљеријског потпоручника. Три године је провео у трупи, а затим је 1899. године завршио Вишу војну академију.

Постављен је потом за команданта пољске батерије у Ћуприји, а после годину дана изабран је за приправника генералштабне струке, и унапређен у генералштабног капетана, због чега је отишао на усавршавање у Француску. По повратку из Француске постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пешадијског пука.

Битка на Мачковом камену

Мачков камен је топографски чвор (врх) на планини Јагодња у северозападној Србији, где су вођене тешке борбе између 1. српске и 6. аустроугарске армије током Дринске битке, у периоду од 19. до 22. септембра 1914. године.Српска војска је била принуђена на повлачење а према оцени историчара и војних стручњака, битка на Мачковом камену била је најжешћа и најкрвавија битка која је уопште вођена у Првом светском рату.

На самом Мачковом камену остало је заувек преко 800 српских војника и официра. Погинуло 118 официра, пет команданата пукова, 17 команданата батаљона Дунавске дивизије, па је ова битка прозвана и „официрском битком“.

Очевици су забележили да је Мачков камен буквално био прекривен телима две војске које су у смрти биле измешане.

За време Првог балканског рата 1912. године налазио се на генералштабним пословима Дринске дивизије првог позива. Четврти пук „Стеван Немања“ је освојио Зебрњак, у Кумановској бици. Током Другог балканског рата 1913. године је по сопственој молби постављен за команданта 2. пешадијског пука „Књаз Михаило“, познатијег као „Гвоздени пук„. И у Брегалничкој бици показао се као веома храбар и способан војник и старешина.

Пурић је постхумно унапређен у чин пуковника због успешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине.

Извор: РТС