О БУДУЋОЈ СРЕЋНОЈ ОТАЏБИНИ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
О БУДУЋОЈ СРЕЋНОЈ ОТАЏБИНИ

Одбаците смешну шалу, да ће један човек сазидати будућу срећну Србију. Држите се збиље, а збиља је, да ви сви морате у жељену грађевину уложити по једну добру циглу. Јер сви сте ви зидари ваше народне будућности.

Народу мојему чине силу деца, и жене су им господари.
Народе мој, који те воде, заводе те, и кваре пут хода твојега.
Узећу вас из народа, и покупићу вас из свих земаља, и довешћу вас у вашу земљу.
И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела ваших
(Прор. Исаија, 3, 12; Прор. Језек. 36, 24-26).

Људи више живе оним што немају, драга браћо, него оним што имају. Људи више живе жељама него стварношћу, и будућношћу више него садашњошћу. Данашњи дан је нешто што јуче нисмо имали, данашњи дан је јучошња жеља и јучошња будућност. Јуче смо живели у мисли о данашњем дану и у жељи за данашњим даном. Кад је јутрошњи дан освануо, наше мисли и наше жеље већ су се преселиле на сутра. И тако су наше мисли и наше жеље брже од времена и крилатије од дана, који мимо нас јуре. Ми претичемо време и јуримо све напред и напред. Као што пливач баца свој поглед преда се у даљину одгурујући равнодушно воду, која му је под рукама, тако и ми претурамо равнодушно преко себе таласе времена, који нас сад запљускују и радознало провирујемо кроз њих на пучину онога времена, које нам из даљине иде у сусрет. Ретки су часови у животу, у којима ми заборавимо на време, и у којима говоримо: нека ови часови буду вечност! Ретко се кад време прокрада мимо нас као лопов кога ми не опажамо; обично срља оно поред нас као прашљив путник, који нам се у даљини, кад га погледамо, чини као сјајни витез. Постепено нам се приближује тај сјајни витез из даљине, и што нам се већма приближује, то већма и свој сјај губи, тако да кад он мимо нас пролази, ми видимо једног обичног прашљивог путника, каквог смо видели и јуче и прекјуче. Такви су сви дани наши овде на земљи. Док су у даљини сви нам се они чине као сјајни витезови, који на белим златогривим коњима јуре по црвеном сомоту нама у сусрет, хитајући к нама, да се код нас одморе и обаспу нас неслућеним даровима среће. Кад нам се пак они приближе ми увиђамо, да је витез у даљини био само једна илузија, и да је стварност један стари прашљив путник. Само једним летимичним погледом удостојавамо ми тога старога путника, и одмах опет жудно тражимо очима у даљини илузорне сјајне витезове. И тако се ми целог живота задржавамо више на ономе што је далеко но на ономе што је близу, и више живимо оним што видимо својим умом и срцем но оним што гледамо својим очима, и више се занимамо и надахњавамо оним што немамо но оним што имамо. Отуда је увек само мањи део наше среће у нашим рукама, у садашњости, док је већи део у даљини, у будућности, у облику наших жеља и жудњи, у облику сјајних витезова, који се из даљине смеју на нас. Наша је срећа увек делимична, увек половна и испод-половна.

Како ми појединци, тако и цео народ српски, више живи данас оним што нема но оним што има. Оно што народ српски данас има од вредности представља далеко више жеље но стварност. Жеље српског народа превазилазе жеље многих великих и културних народа. Јер оно што један народ може највећма желети састоји се у томе, да буде велики и културан. Је ли један народ већ постигао ту своју жељу, је ли постао велики и културан, онда му остаје мало да жели, и шта год је он већи и културнији, то је и глад и жеђ његова засићенија. Народ српски још није ни велики ни културан, какви су многи други народи, зато жеље његове превазилазе жеље тих народа.

Постоје у историји народа периоди глади и периоди засићености. У периодима глади народи виде у даљини, пред собом, сјајне витезове среће, који им се приближују, у периодима засићености народи се обзиру за се и посматрају те витезове, који су мимо њих пројурили у виду прашљивих путника: посматрају их за собом у даљини, у прошлости, где се они све већма од њих удаљују, и удаљујући се све већма, се из прашљивих путника обраћају се опет у сјајне витезове.

Историја једнога народа, од његове пастирске идиле, до његове културне блазираности, није друго до један низ разног гладовања, и један низ постепеног засићивања. Наша српска историја није више на ступњу пастирске идиле, нити је још на ступњу културне блазираности. Ми се не налазимо сад на ступњу највеће глади нити пак на ступњу потпуне културне засићености. Понеку и понеку своју глад ми смо успели у историји нашој да утолимо или потпуно или делимично.

Наша глад за племенском осветом, која нас је растрзала у средњем веку, засићена је потпуно. Ако се и данас нађе неко ко још пати од те глади, то треба приписати појединачном атавизму, а не целој нацији.

Засићена је потпуно и наша глад за партијским осветама и партијским случајним и сујетним тријумфима, глад, која је новијег датума код нас од глади за племенском осветом, мада је слична овој. Ако има још неко међу нама ко пати од ове глади више но од какве друге, идеалније глади, тај је заостао човек, ма колико се он правио савремен и напредан. Такав ће моћи наћи вере и другова у глади само међу заосталијим од себе.

Засићена је наша глад за политичким пертурбацијама у земљи. Наши скори преци, и ми сами, полагали смо много на ову глад. Ми смо гладовали за што чешћим променама у уређењу и управи земљом. Ми смо били халапљиви у засићењу ове глади, признајемо! Гле, безмало све облике владавинске, од патријархалног до апсолутистичког, и од трговачко-олигархијског до будоарског и преторијанског и од полудемократског до потпуно демократског, ми смо стигли за једно цигло столеће да васпоставимо и преживимо.

Засићена је, даље, и наша глад за полукултуром културне Европе. Полукултура је лажна култура, или наличје или сен културе, или неизоставни мрак, који прати светлост културе. Изишавши из једног униженог, ропског положаја, ми смо гладовали за културом и жудно смо пружали руке и отварали душу своју, да би је примили од Европе. Но ми смо били још исувише млади, исувише неупућени и необазриви, да би смо могли схватити и примити бољи део културе. Полукултура била је за нас примамљивија и лакша. Кад се роб пусти у слободу он прво окуси злоупотребљену, извраћену слободу. И ми, кад смо се ослободили некултурног господарства, жудно смо полетели култури, и окусили смо је прво злоупотребљену; окусили смо прво њену разорну, нездраву страну. Нашој омладини, која се школовала на страни, најлакше су ишле у главу најразорније теорије, како оне, које се тичу политике и вере и уметности, тако и оне, које се тичу националног и породичног живота. Кад су ти наши омладинци постајали министри у Србији, они су се обично трезнили од своје прве, либертинске занетости, но, на жалост, најчешће су падали у другу крајност, у другу супротну злоупотребу културе.

Данас Србија не осећа глад за полукултуром, но за правом, истинском културом, за оном културом, која не чини унижење но достојанство и понос човечанства.

Засићена је, даље, и наша глад за људском правдом. Столећима били смо ми гладни и жедни људске правде но наша глад и жеђ није била утољена. Ми смо је утолили онда, кад смо се уверили, да правду не треба чекати, но да се за њу треба борити овде на земљи, с вером, да она долази с неба, и с надом у Бога.

Засићена је и многа друга наша глад, па ипак ми ни из далека још нисмо сити. Ми смо гладнији данас пунога, слободнога и културнога живота од свих осталих народа око нас. Ми смо само једним делом осетили слободу и окусили културу, но још не целу и још не целим националним телом. Замислите гладна човека, коме би се пунила уста јелом, које би остајало у устима и не би могло пролазити у стомак. Сиромах човек осећао би, истина, сласт на језику, но залуд, кад би му се стомак кидао од глади. Ако сте замислили таквога човека, онда сте замислили српски народ. Кроз уста Србије осећа српски народ сласт слободе и културе, но он не може да гута, јер му је грло везано, те између уста и осталих органа тела нема комуникације. Како да буде здрав један организам у таквом стању? Како да буде срећан један народ у таквом положају?

Ја не замишљам срећу једног народа као презасићеност, ни чулну ни духовну, но као унутрашњу моћ и спољашњу могућност за слободну културну делатност. Унутрашња моћ је нешто што, на првом месту, природа даје и што, на другом месту, сам народ својим трудом развија. Спољашња могућност је нешто, што зависи од много којечега и ван нас. Оно, чега смо ми Срби највише гладни, то је ова спољашња могућност, која нам је неопходна, да би показали нашу унутрашњу моћ. Јер пре него што на слободи покажемо ту своју унутрашњу моћ, не можемо ни ми сами, нити може свет знати нашу вредност. На једној утакмици у трчању, где се тркачи слободно надмећу, не може се рећи за једнога човека, који крај пута седи, везаних ногу и руку, какав би он био у трчању: да ли би заостао или би претекао. Нама Србима је један део нашег тела слободан, а други је везан. Како да се крећемо? Како да се надмећемо са онима, који у слободи поред нас јуре?

Никако. Никако ми везани не можемо да се крећемо и никако да се надмећемо. Но наш садашњи циљ националног живота и није надметање са онима који су слободни и културни, и који би сад могли славити хиљадугодишњицу своје слободе и културе, но припремање за то надметање. Можда ће још сутра бити наше народно тело одрешено од спољних веза, које га вековима држе приковано за једно место. А ако је сутра дан надметања, данас је последњи дан припремања. Да ли смо припремљени, шта мислите? Да ли смо припремљени?

Да ли ме разумете, драга браћо? Да будем јаснији. Кад у пролеће гране сунце и земља се загреје, једна биљка одмах цвета и улиста, ако је била у стању да сачува или сабере у себи довољно сока, потребног за цвет и за лист. Но узалуд ће пролећње сунце призивати једну биљку цветању и листању, ако она нема унутрашње снаге за цветање и листање. Тако је и с нама. Ми се налазимо још у једном зимском стадијуму наше историје, покривени сенком и хладом. Но сутра може нашем народу гранути сунце, које ће растерати ту зимску сенку и хладноћу. Ако будемо сад, у овом зимском стадијуму прибирали снаге, ми ћемо лако процветати, кад нас пролећња светлост обасја и загреје. Будемо ли сад пренебрегли то прибирање снаге, узалуд ће пролећње сунце трудити се око нас. Ми га нећемо осетити ни кад дође ни кад прође, као што то сува биљка не осећа.

У времену у коме ми живимо, драга браћо, ми понављамо сваки дан један смртни грех. Тај смртни грех и састоји се баш у томе, што ми не припремамо унутрашњу моћ нашу за дан надметања, који нам иде у сусрет, но полажемо све само на спољашње околности. Ми седимо украј пута везани и чекамо, да везе наше споља ослабе и попуцају, не бринући се о томе, да се можемо кретати онда, кад се одрешимо. Ми спавамо под сенком и хладом зимским и чекамо пасивно, да нас сунце пролећње разбуди и оживи, не мислећи много о томе, да ли ће сунце имати шта у нама да разбуди и оживи.

Ми смо ставили нашу националну будућност у искључиву зависност од нашег министарства спољних послова. Ми смо се већ саживели с мишљу, да будућа срећна Србија зависи искључиво од веште дипломатске игре, коју наши ефемерни руководиоци спољном политиком заплићу и расплићу. Ми смо престали да верујемо, да будућа срећна Србија зависи једним делом од свакога од нас посебно, те и не учинивши оно што од нас зависи, ми упиремо очи у једнога човека, у министра спољних послова, и очекујемо од њега оно, што мала деца очекују од једнога мађионичара . Ми верујемо само у вешту шахматну игру светске политике. Ми очекујемо, као месију, једнога вештога министра спољних послова, који ће на дасци дипломатског коцкања срећно помаћи фигуру и добити. Једном речју: ми смо ставили нашу срећу на коцку, и чекамо, – само чекамо. Много је вучења било и много помицања, но наша коцка још није добила. Зато смо притиснути тим смртним грехом понављамо сваки дан: ништа од нас не може бити!

– Ништа од нас не може бити, чује се код нас на све стране, по кућама и улицма београдским. Обично људи, који нису испунили своју дужност према отаџбини, седе у кафанама или шетају по корзоу и говоре: ништа од нас не може бити. Трговци, који не умеју да тргују, и који су због свог неумења настрадали, критикују наше министарство спољних послова и веле: ништа од нас не може бити. Чиновници, који више воле да одсуствују, но да раде, тврде, да је министар спољних послова несрећно помакао нашу фигуру, и да зато од нас – ништа не може бити. Сељаци, чије њиве стоје неискрчене и непооране, уздишу због погрешака наше спољне политике и вичу: ништа од нас не може бити. Жене, које нису васпитале своју децу, налазе, да је спољну политику требало окренути десно а не лево, но како је она фатално окренута лево, то од нас – ништа не може бити. Гимназисти, који се не стиде, да без научене лекције одлазе јутром у школу, доказују један другом, како смо ми били и како од нас ништа више не може бити, наравно не због незнања гимназиста, но због неумешности шефова спољне политике.

– Ништа од нас не може бити! – такву нам прогнозу постављају сви они људи, који немају вере ни у себе ни у свој народ. Овакви људи су се веома намножили код нас у Србији. Они су као беспосленици, који ходе по пијаци, завирују у свачију продавницу, у свачије лице, у свачију робу, и све критикују. Они немају ничега свога да изложе и продају, осим мрзовољне критике, која је уосталом у овој земљи постала врло јевтина.

Они не верују у себе, па следствено не верују ни у друге људе. За њих су сви савремени људи жалосни и дегенерисани малишани, који су дошли на свет, да само помраче славу и смање величину својих предака. Они често говоре:“ кад би ово савремено покољење цело изумрло, можда би се онда подигло какво ново покољење, достојније и способније од овога“. Они воле да понављају фразу о старом и новом Израиљу.

Но, не верујте њиховим речима, драга браћо, јер њихове речи само су празне речи. Једно покољење не дели кинески зид од другога покољења, но свако се покољење прелива у друга покољења, која га окружују. Покољење, које претходи, не даје само тело покољењу, које следује, но и дух, и морал, и навике. Покољење, које следује, неминовно је формирано и упућено и инспирисано више од једне половине покољењем, које му је претходило. Најзад, у једном времену не живи само једно покољење, које има исти рођен-дан и исти дан смрти, но живе неколико покољења заједно, која не могу остати без узајамног утицаја једно на друго. Отуда је неприродно и нелогично мислити, да ће наши потомци бити сасвим здрави, ако смо ми сасвим болесни, и да ће они бити сасвим добри, ако смо ми сасвим зли, и да ће од њих нешто моћи бити, ако од нас не може ништа бити. Ми морамо почети, и то одмах, себе оздрављати, ако хоћемо да имамо једно здраво покољење; ми морамо себе учинити животнијим и достојнијим, ако желимо, да наша нада на једно животније и достојанственије покољење не буде без основа; ми морамо почети веровати у себе, ако смо ради да наша вера у наше потомке не изгледа смешна. У односу према нашем потомству ми стојимо као извор према једној реци. Залуд ћемо ми желети, да река буде бистра, ако је извор стално замућен. Или, ми смо према нашем потомству као корен према стаблу. Зар није лудо надати се, да ће стабло бити здраво, кад је корен, из кога стабло сиса храну, кваран?

Зато: ма какви да смо, ми не смемо гурати наше потомке од нас и викати им, као што су у старо време на Истоку губави викали: нечист! нечист! Не; но ми морамо призивати их к себи и пригрлити их и показати им на себи и здрава и рањава места и учинити, да им омили оно, што је на нама чисто и здраво, и онемили оно, што је нечисто и болесно. Ми се не смемо крити од деце наше, но морамо им се показати онакви какви смо. Она ће нас познати и онда, кад се ми будемо од њих крили, – зато је боље покажимо им се сами. Покажимо им се сами и рецимо им; „ми смо коб ваша и ми смо спас ваш, ако погледате у нас, умрећете, и ако погледате у нас, живећете. Пазите и гледајте у нас с оне стране, са које ћете нас видети као спас и живот“.

– Пустите децу к мени! говорио је Христос. И ми сви морамо ово рећи, и у исто време сви овоме позиву следовати. Ми морамо најпре као деца Божја прићи Христу, а потом призвати к себи децу нашу. Но шта нама Србима има данас Христос да каже? питаће они, који су изгубили веру и у себе, и у Христа, и у народ. Ево шта Христос има данас нама да каже:

– Ви Срби спадате у оне народе у свету, који су понижени и уцвељени, а ја сам увек био с пониженим и уцвељеним. Ја сам друг и пријатељ ваш, који броји уздахе и мери сузе ваше. Ја ходим раме уз раме с вама кроз историју вашу и пратим ваша падања и ваша устајања. Ви сте ме често превиђали и избегавали, но ја вам се нисам никад ни наметао, као што се прави пријатељ никад не намеће, и ако га никад не упушта из очију и из срца свога. Други народи су ми подигли раскошне храмове и жртвовали неизмерно сребро и злато, ви то нисте, па ипак ви не стојите даље срцу моме од оних првих. Други народи посветили су мени велики део своје науке и уметности, ви то нисте, па ипак ви ми зато нисте немилији од тих других народа. Други народи посведневно више пале огња пред олтаром мојим и више клече пред ликом мојим, но ви, па ипак сам ја с вама као и с њима. И више сам с вама него с њима, јер је њихов живот, живот засићености, док је ваш живот, живот глади и жеђи, а ја сам увек више друговао са гладним и жедним но са ситим. Историја великих и засићених народа престала је бити мојом историјом, док је ваша историја увек била, и још данас јесте моја историја, тј. историја глади и страдања. Оно, у чему се ви разликујете од мене и разликујете од бољих предака ваших, јесте то, што ваша вера не одговара вашој жељи. Ви желите једну срећну отаџбину, међутим ви не верујете у њу. Чујте мене, што ћу вам рећи:

Одбаците недостојно убеђење, да ће вас ослободити и ојачати један човек. Ослобађајте и јачајте сваки самог себе, и кад сви будете напосе слободни и јаки, онда ће и отаџбина ваша то бити. Гле, спољашња слобода не вреди много без унутрашње слободе, и спољашња моћ без унутрашње моћи. Ви у Србији имате спољашњу слободу, но шта вам она помаже, кад је душа ваша заробљена у сумњу и очајање?

Одбаците смешну шалу, да ће један човек сазидати будућу срећну Србију. Држите се збиље, а збиља је, да ви сви морате у жељену грађевину уложити по једну добру циглу. Јер сви сте ви зидари ваше народне будућности.

Одбаците недостојни песимизам због маленкости и малобројности ваше. Гле, сви велики народи били су у почетку малени. Гле, и Црква моја, која данас броји на стотине милиона чланова, бројала је у почетку једва десет верних. И ових десет победили су свет, – не бројем и не спољашњим средствима, но вером и јачањем и растом изнутра, духом и истином и одушевљењем. Верујте у мене, јер вера у мене значи веру у себе, а вера у себе значи победу. Вама сам ја најбоља храна. Не узимајте пре времена другу храну, јер ћете се отровати. Верујте у мене; гле и ја верујем у вас: ја верујем у вашу будућу срећну отаџбину. Ваша будућа срећна отаџбина део је срећног човечанства, а једно срећно човечанство крајња је жеља моја. –

То би имао Христос, драга браћо, да каже нама Србима у времену, у коме смо. Ако ћемо следовати речима његовим и ако ћемо њега узети за храну своју, онда ми морамо зидати, а не рушити, веровати и надати се, а не очајавати. Ми морамо зидати себе и помагати другима, да се зидају. Наше тело мора бити сазидано јаче и боље него што је; наш дух је оронуо: морамо га презиђивати; наша вера у себе сасвим је порушена: морамо је из основа зидати; наша воља постала је колебљива као трска, која се повија на све стране и клања свима ветровима: морамо је учинити тврђом од гранитних пирамида; наш поглед је постао помућен од мизантропије: морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити; наше уши огрубеле су за херојску песму наше прошлости и за радосну музику наше будућности: морамо штедети уши наше од грубих тонова, који их чине тупим за тонове праве уметности, која живот подржава, а не руши; језик наш постао је сувише брз у сипању клетви на овај живот: морамо га успорити у томе и учинити објављивачем наше вере и наде. Једном речју, ми морамо скренути нашу пажњу са министарства спољних послова на нас саме, помиривши се с мишљу, да будућа срећна отаџбина наша зависи делом од свакога од нас. Ми морамо с тога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела, – полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо своја сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима, и много критикујемо друге, док о себи мало говоримо, и себе ни мало не критикујемо. – Код нас, на жалост нико не говори:ништа од нас не може бити зато, што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато, што су други рђави. Кад би пак сваки од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин, – Србија би се препородила за три дана, и за три године била би срећна, и ми би сви доживели срећу њену, заједно са децом нашом. У њој би се накупило толико снаге, физичке и моралне и духовне, да би све спољашње везе њене попуцале саме од себе, као што пуца затегнута кора на једном дрвету, које бујно расте и шири се изнутра напоље.

Шта нам остаје друго до да пођемо дакле, од себе, драга браћо? Будимо претече деци нашој у зидању будуће срећне отаџбине. Никад неће доћи спаситељи овој земљи, ако се не буду прво појавиле претече. Будимо ми те претече, ти почетници. Нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране, нека виде бар колико толико утрвену стазу, по којој ће они градити широк пут. Ма им се наш рад чинио шегртски несавршен, не мари, он ће им ипак бити добродошао, јер наше шегртско несавршенство подстаће њих ка савршенству, ка мајсторству. Нека будемо ми у делима деца према деци нашој. Није никакво понижење бити дете. Напротив, то је неопходан услов за улазак у царство Божје, или у сваку обећану, у сваку идеалну земљу, о којој ми маштамо. Христос је рекао: ако не будете као деца, нећете ући у царство Божије. Царство Божије то је наша будућа срећна отаџбина на небу; но царство Божије је и наша будућа срећна отаџбина на земљи. Ни у једну ни у другу ми нећемо ући, ако не будемо као деца. Ако не будемо као деца веровали у могућност немогућег, и не будемо се као деца одушевљавали будућношћу својом, и не будемо као деца пришли Христу и научили се од њега трпљењу и страдању, и у исто време вери у себе и у победу својих идеала, ми ћемо збиља испунити пророштво оних злослутних беспосленика, који беспослени ходе по пијацама и улицама и вичу: ништа од нас не може бити.

Будимо дакле, као деца и призовимо децу своју к себи. Призовимо к себи те наше сјајне витезове будућности. Не одељујмо децу своју од себе, но пустимо их нека приђу к нама. Отресимо што је могуће више праха са себе, кад се приближујемо деци својој, да их не би и сувише упрљали. Нека нам она буду светиња над светињама, пред улазом у коју бришу се ноге и перу се руке. Обришимо се и оперимо се пред децом нашом, па ипак рецимо им, да смо прљави, само да би се они старали, да буду чистији од нас.

„Нека сте благословени, децо наша, рецимо им, нека сте благословени! Наш благослов истина не вреди много, јер ми, преци ваши, нисмо се учинили много заслужним ни пред Богом ни пред људима. Но наш благослов је наша жеља, да се ви учините заслужнијима; – зато отрпите, кад вам кажемо: нека сте благословени!

„Нека сте благословени, децо наша, и нека трње расте по путу вашем, као што је расло и по путу нашем и по путу предака наших. Не руже, но трње, јер пут од ружа води наниже, у долину, а ви морате на висину, уским путем, кроз трње. Ми смо падали уморни на сред нашег трновитог пута, и окрвављени и изнурени окретали се наниже и жудели за долином и за ружама. Но ви морате бити јачи од нас и не обзирати се, но корачати напред преко своје сопствене крви, и преко свог сопственог зноја.

Нека сте благословена, децо наша, и нека је број ваш велики, да би они, који клону и падну, имали замену, и да би једни преко других могли јурити границама оне земље, која треба да буде отаџбина ваша. Нека има што више очију, које ће гледати једну исту мету, и што више ногу, које ће трчати тој мети; нека има што више глава, чије ће се мисли дизати у висине, једном истом Богу, и што више срца, чије ће се племенито куцање сливати уједно. Нека је благословен број ваш децо наша!

„Крвава је ова земља, децо, у којој сте ви рођени, сва је црвена од крви као црвен сомот. Ми вас поздрављамо као сјајне витезове, који на белим коњима ходе по црвеном сомоту. Будите и останите у стварности сјајни витезови, какви сте у машти нашој, у надању нашем. И ми смо били сјајни, па смо погрешком својом потамнели. Потамнела је вера наша и сва нам је душа постала тамна. Вашим сјајем ми се сад осветљавамо и вашим животом живимо. Ходите у загрљај наш, да ми надахнемо вас нашом жељом, а ви нас вашом вером. Не заборавите само да се стресете у загрљају нашем, да се за вас не би ухватила прљава прашина наша. Гле, ми смо прашљиви путници, које је живот упрљао и који су живот упрљали. Чувајте се, да вас не упрљамо. Стресите се у загрљају нашем.

„Малена је ова земља, децо, у којој сте ви рођени. Но она и није цела ваша отаџбина, но само један део ваше будуће отаџбине. Она представља само један спрат оне грађевине, чији план ми сви носимо у памети. Непокривен је овај један спрат и изложен ветру и киши: ми смо сви озебли и покисли. Но не стојмо: зидајмо, да би се угрејали! Наши непријатељи стоје око зидова наших и сваки дан чине покушај, да би их проломили и срушили. Ако стојимо и гледамо, ми помажемо непријатељима својим, ми постајемо сами непријатељи своји и постајемо издајници овога крвавог добра, које смо наследили од предака својих.

„Малена је ова земља, децо наша, но будите ви велики; будите велики и надрастите земљу вашу, да би с висине могли погледати далеко преко граница њених и догледати границе будуће наше велике срећне отаџбине.

„Будите велики у вери у Бога, – то је прво – јер та вера пробудиће у душама вашим и веру у себе, која је претеча сваке победе.

„Будите велики у надама својим – то је друго. Ко се мало нада, мало и добије. Нека ваше наде превазилазе садашњост и превазилазе сваку стварност. Поруше ли се једне наде ваше, зидајте одмах друге, веће. Будите велики у надама, јер наде су будућност. Ко нема нада нема будућности.

„Будите велики у љубави – то је треће – будите у том велики. Љубав је огањ, којим гори свет. Прибавите што више овога огња у срца ваша, и бдите да се пламен његов никако не смањи. Љубав је жртва ваша ономе што ви обожавате. Ако имате божанства имаћете и жртава. Чувајте се да не останете без иједног божанства, да се жртвени пламен не би у вама угасио. Будите ревносни свештеници свога олтара, потпаљујте сваки дан жртву Богу и свему ономе, што стављате близу Бога.

„Будите велики у истрајности. Газите трње и пењите се на висину истрајно. Заташкавајте болове ваше песмом о будућој срећној отаџбини. Трпите, но певајте. Нека вам сузе теку од бола, но нека су вам уста отворена вазда не за јаук но за песму. Живите будућношћу и газите садашњост. Измичите само напред и не обзирите се, јер ко се обазре претвориће се у камен. Нека се вашој истрајности задиви и небо и земља, и сви народи, који су на земљи.

„Нека величина ваша постане гласна на све стране; нека се чује као труба јерихонска. И од звука величине ваше попадаће зидови, који нас стежу и све спољне везе, које нам се упијају у тело, и ми ћемо се осетити слободни. И место да седимо украј пута поред утакмице великих и слободних и вајкамо се на судбу своју, ми ћемо и сами, као велики и слободни, стати у ред такмичара. Помолимо се само Богу:

– Боже, чије смо презрење ми тако често изазивали својом малодушношћу, и чије презрење изазива цела наша садашњост, подигни нас пале и охрабри нас обесхрабрене. Код тебе, Боже налази се наша будућа срећна небеска отаџбина, у којој царују љубав и мир. Једино код тебе! Наш свети цар приволео је се томе царству небеском; ми, потомци његови, стојимо уза свог светог цара-мученика. Само кроз мучеништво долази се на небо, – подржи нас, Боже, у мучеништву. Само ће хероји правде видети лице Твоје, – ах, Боже, ти једини можеш удахнути живот у мртве кости и херојство у мале душе! Ми не желимо једну земаљску отаџбину, у којој би благовали, но у којој би робови, браћа наша, имали више слободе, и сужњи, синови Твоји, више светлости. Ти си нам сведок, Боже: ми не чезнемо за једном земљом, у којој тече мед и млеко, ми чезнемо за једном земљом, у којој ће се правда Твоја сјајније показати, и име Твоје достојније славити. Једини Велики Господару, осветли ум и подигни срца слугама својим, да никад не чезну за неправдом и никад не клону у борби за правду. Амин.

Говорена једног обичног несрећног дана