„Ти си Украјинац и самим тим си најбољи“

Кијев је данас град гротескно офарбан у жуто и плаво. Како изгледа боравак у престоници у којој омладина покушава да говори енглески а Русија се сматра империјом окорелом у злу која представља једину претњу украјинској слози? Какав поглед на историју имају млади Украјинци после 23 године „патриотског образовања“?

Кијев је офарбан у плаво и жуто. Плаво-жуте коване решетке, плаво-жуте ограде око градилишта, плаво-жути зидови, цветне леје, стубови уличних светиљки, поједини киосци (на пример, они са натписом „Украјински квас“), платна којима се покривају зграде приликом реконструкције… Ђаци фарбају ограде у плаво и жуто, а одрасли им дају „за фарбу“. Ту и тамо са прозора висе националне заставе.

„Код нас, у Украјини, није убијена ниједна вештица“

Улазим у двориште цркве св. Софије. Данас је понедељак, овде је све чисто и пусто. Три радника (један на мердевинама) стоје око закржљалог дрвцета и везују за голе гране плаво-жуте траке. „Је ли то припрема за неки празник?“, питам их. „Није“, кажу. „Ово је дрво жеља. Траке се каче да би се испуниле жеље.“

Овде сви имају само једну жељу. Житељи Кијева желе „у Европу“. И та њихова жеља је искрена и дирљива. Све друге могу бити и лажне, али ова жеља је истинска. „Ми смо украјинско-европска нација“ – та тврдња се може чути чак и од образованих Кијевљана. На улицама омладина покушава да говори енглески, чак и у међусобним разговорима.

На видиковцу, са кога се поглед пружа на Замково брдо, жена у улози водича открива туристима тајну:

„Зашто су украјинске девојке најлепше на свету?“

„Мислите словенске?“, тихо упита неко.

„Словенске… украјинске…“, збуњено настави она, али се брзо врати на своју мисао: „То је зато што је у Европи инквизиција убијала све вештице. А код нас, у Украјини, није убијена ниједна вештица. Они су уништили свој генски фонд, а ми смо га сачували. Ето зашто су украјинске девојке најлепше на свету, и то је неоспорна чињеница“, заврши она крајње самоувереним тоном.

Није то бајка полуписменог туристичког водича. У центру града стоји огроман плакат који позива грађане да се свакодневно моле за Украјину у директном преносу.

Ишчекивање руског бомбардовања

Кијев сваког тренутка очекује руско бомбардовање.

„Само без панике!“ – са таквим апелом чак и озбиљна кијевска новинска издања објављују паничне чланке о изградњи приватних склоништа, о курсевима самоодбране уз помоћ аутомата за шеснаестогодишње девојке и о томе да ли ће ваш подрум издржати „исто онакво варварско бомбардовање, какво је било у Доњецку“. Манипулише се представом о Великом отаџбинском рату (и баш тако га зову, а не Други светски рат). Кијев, кажу, није бомбардован још од тог рата, а и тада (то се наглашава) град није рушила немачка, него совјетска војска. Новине су постале мешавина изјава о љубави према отаџбини и спремности да јој се служи и искреног негодовања због тога што отаџбина хвата наивне Украјинце који су се добровољно одазвали на војни позив и дошли у регрутни центар, а затим их шаље на терен, где улогорени проводе и по неколико месеци без разумљивих објашњења, без слободних дана и готово без новца. А ако их пошаље у зону „Антитерористичке операције“ [тако власт у Кијеву назива борбу против проруских добровољаца на истоку земље – прим. ред.] и ако они тамо погину, онда та иста отаџбина не може да их идентификује…

Не треба мислити да су Кијевљани потпуно лишени способности да критички сагледавају стварност. Они су већином скептични према Закону о лустрацији, који нова власт приказује као изузетан успех, и не очекују никакав посебан напредак који би им улио наду. „Не знам шта ми је било“, прича млада жена својим пријатељицама. „Гледала сам на телевизији Мајдан и хтела сам да идем тамо да се бијем, замислите! Шта ћу ја тамо?“ „Мене је брат спречио да идем“, туробно се надовезује друга. „А сада иду по кућама и траже од људи по сто гривни за ‘Антитерористичку операцију’“, упада у реч трећа. „Боље је да продају један Љашков ‘Мерцедес’, и ето ти панцирних прслука за цео батаљон.“ Углавном, све оне се слажу да је боље не гледати телевизор, јер се због тога стално свађају.

Руски као државни језик – распад Украјине

Владимир, коме је надимак Вова, дошао је у Кијев из Черноваца. Има тек нешто више од двадесет година. Завршио је царинску школу, „хтео је да служи отаџбини“. Он не види разлику између запада и истока Украјине. По његовом мишљењу, између становника истока и запада никада није било никаквих неспоразума док се Русија није умешала. Он не види ни проблеме везане за руски језик. Тај језик није забрањен, каже Вова. А што су и у руским школама уџбеници на украјинском језику? Па то је државни језик, схватате? Вова и ја лепо разговарамо све док ја не поменем реч „федерализација“. Не, скаменио се Вова. Не! Федерализација је распад Украјине! Руски као други државни језик – то је распад Украјине! Какве везе имају са тим Белгија и Канада? У Украјини може бити само један државни језик: украјински. Вова не зна историју, али ово за језик он добро зна.

То нимало не чуди, јер је Вова плод патриотског васпитања које у Украјини званично постоји од основне школе. Украјинска власт је 23 године гајила такве као што је Вова, са конкретним циљем и без икаквог устручавања, и само у томе је увек била доследна. Само треба читати праве књиге. И уопште, треба што мање читати. Међутим, и поред толиког обиља могућности украјинска власт не би могла да реши ниједан задатак везан за украјинизацију, да јој у томе није помогла Русија.

Како то? Па, руски језик се у Кијеву говори три-четири пута више него украјински. Тако је чак и сада, после свих оних масовних миграција становника западноукрајинских села, које су почеле када је Виктор Јушченко постао председник. Никада раније нисам била у Кијеву, али ми потпуно несувисло делује стопостотна доминација украјинских натписа на радњама и рекламама у граду чији житељи разговарају на руском језику. Моји пријатељи, међутим, који су у Кијеву живели у совјетско доба, не виде у томе ништа необично. Кажу да је то почело још за време совјетске власти. Већ тада су у Кијеву украјинске школе биле уобичајена појава. И спомен-плоче су биле на украјинском језику, чак и ако је на њима писало да су Кијев посетили Пушкин, Васњецов или Ломоносов. Али Украјина то не памти и не цени. Напротив, постоји мишљење да је „принудна русификација“ прекинута тек када је Украјина стекла независност, и само тиме се објашњава толико велики број оних који говоре руски.

У украјинском пасошу нема рубрике „националност“. У свести овдашњег друштва постоји само једно обележје: држављанство. И то држављанство је „Украјинац“. Тиме се Украјина такође упадљиво разликује од Русије, где Руси и грађани Русије [русские и россияне – „русијанци“ – прим. ред.] нису једно исто. Са украјинског гледишта свако ко је рођен у Украјини аутоматски је Украјинац, уколико он сам јасно и недвосмислено не тврди нешто друго. Међутим, тврдити нешто друго није било упутно, тј. није имало смисла, с обзиром да Русија четврт века није на то обраћала пажњу.

У Булгаковљевом музеју у Улици Андрејевски спуск истакнуто је обавештење: лица која подржавају војну окупацију Украјине нису добродошла.

„Ко је ово смислио?“, питам ја.

„Јој, не знам“, окреће главу једна радница.

„Колектив“, одговара ми њена шефица уз осмех. А онда се угризе за језик, па рече: „То је Булгаков смислио! Булгаков је изнад ситуације!“

„Живот у Кијеву је био морално неиздржив“
Наша ћерка Маша има већ седам година и 1. септембра је кренула у школу у граду Љуберци у Московској Области. Све у свему, ми нисмо избеглице, већ пре политички емигранти. Последњих неколико месеци живот у Кијеву је био морално неиздржив. Нисам желео да наша ћерка одраста слушајући о Бандери, Шухевичу, клању „москаља“ и Украјини као колевци светске цивилизације.

Али то није истина. Екскурзија по музеју споља изгледа као да је антиратна, али је вешто осмишљена тако да Москва изгледа као град којим се шета ђаво, а Кијев је богоспасавани град храмова.

Лицемеран став

Украјина је свет у коме се Русија третира као империја окорела у злу. У том свету се Русији не признаје право на империјалистичко наслеђе, и зато се руше споменици Лењину, али се истовремено не доводи у питање право саме Украјине на совјетско наслеђе. То је свет „Украјино-Европљана“ који не схватају зашто уопште враћати Русији дуг за гас (осим ако то буду захтевали „европски партнери“). Тај свет није изгубио оријентире, он се свесно трудио да их заборави. То је свет из бајке, у коме милиони људи одлазе из Донбаса, а у Русији неким чудом има само осамдесет хиљада избеглица. Речи руског министра Лаврова да у Донбасу има много руских добровољаца овде се третирају као званично признање да Украјина ратује против Русије. У медијима се расправља о томе хоће ли Русија повући своје трупе…

„А шта сте ви од њих очекивали?“, пита политички коментатор Владимир Скачко. Он је један од „последњих Мохиканаца“ који су још преостали у Украјини. „За пет и по месеци ‘Антитерористичке операције’ убијено је шеснаест хиљада људи, а пет хиљада је нестало. Не мислите ваљда да ће они признати да им је отпор пружила шачица добровољаца?“ Украјинску подвојеност Скачко назива „когнитивна дисонанца“ и овако је објашњава: „Деца код куће говоре руски. Затим одлазе у школу, а тамо се настава држи на украјинском. Али они који држе наставу ни сами не знају добро украјински. На крају деца не знају добро ни један ни други језик, и не умеју да оперишу сложеним појмовима. Таквим народом је лако управљати. Омладини је 23 године усађивана мисао: ‘Ти си Украјинац и већ самим тим си најбољи’. Душевни вакуум тражи да по сваку цену буде нечим испуњен. И ето, испуњен је том тривијалном идејом.“

Руски текст на порталу lgz.ru.

Татјана Шабајева, Литературна газета

Руска Реч