Најновије антируске лажи и проклете лажи

И тако је сад Радослав Шикорски, бивши пољски министар спољних послова а садашњи председник пољског парламента, приморан да повуче речи које је изговорио пре само који дан, а које су биле окидач за безброј бомбастичних наслова и оштрих коментара у западним мас-медијима, да не говоримо о реакцијама одређених „скандализованих“ западних политичара. Дакле, испоставља се да Шикорски заправо није својим ушима чуо „непристојну понуду“ руског председника Владимира Путина упућену тадашњем пољском премијеру (и наследнику Хермана ван Ромпеја на челу Европског савета) Доналду Таску током његове посете Москви 2008. године – да Пољска и Русија поделе Украјину. Ни својим, а ни туђим – ма колико да је желео.

Наводно, Путин је пре шест година у Москви Таску „пријатељски“ предочио да је Украјина „вештачка земља“, а Љвов „пољски град“ – па, сходно томе, што не би Русија и Пољска једноставно „братски“ поделиле ту несрећну земљу? Пољска би, према понуди наводног Путиновог емисара Жириновског, једноставно послала војску у пет западноукрајинских покрајина, а Русији би, претпоставља се, припало остало.

Али „зли агресор“ Путин није могао ни претпоставити с каквим моралним громадама има посла. Јер су Пољаци „веома, веома јасно ставили до знања да неће да имају ништа с тим“. Тако је бар све то испричао Шикорски америчком политичком часопису Politico, што је и објављено 19.10.2014.[i] Успут је, наравно – јер се такве прилике једноставно не пропуштају – за потребе раскошне интелигенције и историјске образованости америчких читалаца, направио паралелу по којој је Путин „после Крима“ био исто што и Наполеон после Аустерлица, односно Хитлер после капитулације Париза.[ii] Односно, сходно асоцијацијама која би та имена требало да буде – агресор, злочинац, империјално чудовиште, а може бити и прикривени нациста, наоштрен на покоравање целокупног поштеног и мирољубивог човечанства.

Но, сад се испоставља да је Шикорског „издало памћење“, јер, „после провере, испоставља се да никаквог билатералног сусрета између Путина и Таска није ни било“.[iii]

Поставља се питање шта је то уопште, и где, и с ким Шикорски „проверавао“ ако се већ ослањао на сопствено сећање? Можда је посреди било „мешање чињеница са фантазијама“, по речима критички настројеног лидера пољске политичке странке Алијансе демократске левице, Лешека Милера?[iv] Или је, пак, реч о томе да је амерички часопис речи Шикорског „предубоко протумачио“, како је то изјавио у своју одбрану сам Шикорски, на запрепашћење америчког новинара који га је интервјуисао, који је констатовао да „није сигуран“ шта тај појам „предубоког тумачења“ уопште значи.

Ипак, биће да је реч о томе да је Шикорски једноставно лагао, и то свесно, да би још мало подигао улог у општем информативном рату који Запад води против Русије и Путина. Шикорски је, као бивши новинар, савршено упознат са једним од основних правила савремених медија: деманти не вреди ни стоти део првобитне изјаве. Дакле, било је битно усадити у свест просечног гледаоца или читаоца још један ситан детаљ који ће додатно употпунити слику која се медијски агресивно ствара о Путину и Русији, поготово после у времену Еуро-мајдана и западно-инспирисаног украјинског грађанског рата.

А додатни аргумент у прилог тога да је лагао дао је сам Шикорски. Наиме, суочен већ следећег дана са оштрим демантијима руске стране, Шикорски је, током две конференције за штампу одржане у уторак 20.10.2014, прво одбио да пружи додатне појединости о свом „историјском сведочењу“, да би затим покушао да се извуче кроз тврдњу да Путинова „непристојна понуда“ није дата у Москви, већ нешто касније те године, на НАТО самиту у Букурешту. Међутим, Раша тудеј је већ после неколико сати утврдила да, према званичном НАТО распореду са букурештанског самита 2008. године, руски председник и пољски премијер нису одржали никакав билатерални састанак.[v] Шикорски више није имао снаге и за трећу прес конференцију у једном дану.

Срећом по Пољску, она има живу опозицију, па су политички противници Шикорског одмах искористили прилику да га прозову и тако бар делимично спасу част земље. Пољска премијерка Ева Копач се извинила новинарима у име свог председника парламента, уз опаску да „неће толерисати такве стандарде понашања“, а и премијерка и лидер највеће опозиционе партије Качински су констатовали да је Шикорски морао о таквом нечему, ако је то стварно чуо, одмах да информише председника Пољске.[vi]

Када уз овај испад Шикорског додамо и најновију „информацију“ лансирану, посредством часописа Der Spiegel, из наводних немачких обавештајних извора, по којој су проруске снаге срушиле путнички авион МХ17 над источном Украјином у јулу – за коју (наравно) нису понуђени никакви докази,[vii] онда се само још једном подсећамо на то какав то тип људи и организација води данашњи, још увек „млаки“ рат против Русије. И није само реч о томе да су, према исповести доскорашњег уредника Frankfurter Allgemeine Zeitung-а, главни немачки медијски посленици плаћени од стране ЦИА да „спинују“ свој медијски рад у корист амерички интереса, а главни немачки медији суштински пи-ар инструменти америчке политике.[viii]

Не, реч је о томе да имамо посла са циничним лажовима, спремним на најниже подлости ради остварења својих циљева. Исти они који су својим лажима лансирали грађански рат у бившој Југославији и оклеветали и клевећу Србију, сада потпирују рат у Украјини, с циљем да га пренесу с оне стране границе са оклеветаном Русијом. И шта су за њих лажи и проклете лажи, зарад постизања тако „светлих“ циљева?

То је суштина онога што нам се нуди са Запада, увијено у целофанска шарена паковања и слатке, шупље речи о демократији, људским правима, владавини права и бољем (мало) сутра. И све то знају они који читају овакве и сличне текстове. Али ипак, док се не пружи прилика за активни одговор – важно је не огуглати. Непоменик је посебно опасан када делује банализовано.

Александар Павић – ФСК