КРВАВИ АРХИВИ ТАЈНИХ СЛУЖБИ: Уништили архиву и „препливали“ у демократе

И КАДА се буду отворили тајни архиви, велико је питање шта је у њима остало од спорних догађаја из деведесетих година прошлог века. На ово упозоравају многи домаћи стручњаци, који истичу да су људи Слободана Милошевића, свесни шта све скривају досијеа Ресора државне безбедности, одлучили да их униште одмах након 5. октобра 2000. На састанку који је одржан 7. октобра на Институту безбедности и коме је председавао Никола Ћурчић, донета је одлука о уништавању документације за период од 1998. до 2000. године која се односила на криминалне активности државне безбедности и власти.

– Циљ био да се уклони читав концепт незаконитог понашања, тако да је наређено уништавање 15 врста документа. Одређено је и уклањање сведока, како би шефови могли да “препливају” у демократе – каже Зоран Стијовић, бивши саветник шефа РДБ.

Спаљивање

Овај бивши обавештајац, истиче и да је то планирано још у септембру 2000. године, за време Слободана Милошевића, а да су уништавани оригинални докуменати, како они записани на папиру, тако и они који се чувају на микрофилмовима и у електронском облику. Уништавање је почело још током 5. октобра, у поподневни часовима, када су уништена документа из сефа тадашњег шефа РДБ Радета Марковића. У документима су била службена акта о интерним акцијама “Мачва” и “Кактус” и докази о везама криминалаца, људи из власти и привреде. Приликом паљења просторија Милошевићевог СПС на Студентском тргу у Београду, намерно је уништена документација и досијеа са именима доушника из опозиционих странака.

– Спаљивање у РДБ је трајало два сата, од 16 до 18 часова. По договору уништени су документи о регионалној сарадничкој мрежи, о специјалним сарадницима, од којих су неки коришћени и за ликвидације, досије о оперативним обрадама, планови рада, регисти сарадника, документи о прислушкивању. Један део тих докумената, поготово сараднички досијеи, је и преправљан и као “оригинали” су враћени 3. јануара 2001. године. Наравно, ретуширани су и тако постали непоуздани извор информација и доказ рада Државне безбедности – признаје инспектор Зоран Стијовић.

Коминистар полиције после 5. октобра 2000. адвокат Божо Прелевић је, такође, једном приликом признао су у време његовог мандата у МУП Србије стигле информације да су досијеи тајне полиције и царине паљени и уништавани широм Србије све до 20. октобра, док није формирана влада. Да су досијеи уништавани потврдио је и Раде Булатовић, начелник БИА, нове тајне службе.

Неразјашњена убиства

Због прерављених архива, многи сумњају и да ће икада бити откривене позадине убиства моћних људи у Србији током деведесетих година прошлог века. Отуда се само нагађа да су извршиоци тих злочина или плаћеници тајних служби или оперативци странака или мафијаши.

– Државни архиви из истраге тајних служби и јавне безбедности скривају политичку позадину и извршиоце ликвидације Зорана Тодоровића, генералног секретара ЈУЛ, Павла Булатовића, министра одбране, Жике Петровића, директора у ЈАТ, генерала полиције и начелника Ресора јавне безбедности Радована Стојичића, Бошка Бухе, генерала полиције и начелника ГСУП-а и групе полицијских начелника – тврди Томислав Кресовић, политички аналитичар.

Он подсећа да у недостатку доказа и због обустављене истраге јавност само нагађа да су савезног министра одбране Павла Булатовића, у кафани ФК “Рад” на Бањици, 7. фебруара 2000. године и директора ЈАТ Жике Петровића, убијеног у класичној сачекуши ма кућном прагу родитељске куће у срцу Београда, 25. априла 2000. године, ликвидирали мафијаши, јер су наводно учествовали у изношењу милијарди из земље.

Говорило се и да су плаћеници ЦИА одговорни за смрт Зорана Тодоровића (убијен 24. октобра 1997. године испред зграде “Беопетрола” у Новом Београду), Радована Стојичића (10. априла 1997. у београдском ресторану “Мамма миа”) и Бошка Бухе (убијен из аутоматске пушке на паркингу са дунавске стране хотела “Југославија” 10. јуна 2002. године). Они су их наводно ликвидирали јер су били сведоци повезаности ЦИА са српском мафијом, која се бавила шверцом оружја ЈНА, цигарета, наркотика и девиза.

Под неразјашњеним околностима су убијена и три полицијска пуковника: Драган Симић, начелник Одељења унутрашњих послова општине Савски венац (у заседи, 8. јула 1999. у Улици Саве Ковачевића у Београду), Милорад Влаховић, помоћника начелника криминалистичке службе СУП Београд (11. марта 1999. испред Спортског центра “Кошутњак”) и Момир Гавриловић, високи официр РДБ (на Новом Београду 3. августа 2001).

– Треба подсетити да су гласине о мотивима и ликивадаторима ових личности производ тајних служби и оних интересних група, којима одговара да се тајне ових убистава не открију. Отуда и приче да су за све ове злочине криви или “лично Слободан Милошевић” или “ЦИА, која по Србији убија” – каже Кресовић.

Цео додатак „Крвави архиви служби државне безбедности” можете погледати ОВДЕ.

Марко Лопушина – Новости