КРВАВИ АРХИВИ ТАЈНИХ СЛУЖБИ – Атентат на Тита у режији Удбе

КАКО је заправо изгледала наша историја? Какво је наличје свих режима који су владали на просторима Југославије и Србије? Ко је и каквим методама спроводио репресију над српским народом?

Ово су само нека од питања на која последњих година, од како се говори о потреби отварања тајних полицијских досијеа и докумената, научници, пре свих историчари, траже одговоре.

– Да би се открила тајна историја српског народа, потребно је истражити сва документа служби краљевске и комунистичке Југославије, али и историјска грађа служби државне безбедности и војних агентура која се налази у Словенији, Хрватској, БиХ и Русији и Немачкој. Србија је вековима била поприште крваве и подмукле политичке борбе за власт, која се манифестовала кроз тајне преговоре и политичке афере, прогоне и ликвидације, масовна, групна и појединачна убиства, преке судове и стрељања, али и као репресија чији су докази и трагови скривани од јавности – каже др Вељко Ђурић, историчар који се бави истраживањем тајних ликвидација српског свештенства и српских патријарха.

Ђурић, који је истраживао судбину патријарха Варнаве, за којег се сумња да је отрован, каже да би на основу тајних докумената из служби државне безбедности могло да се испише потпуно ново поглавље српске историје Савеза комуниста или Српске православне цркве.

– Прво питање на које тајни архиви Озне, Удбе и СДБ могу да одговоре јесте ко је заправо био Јосип Броз Тито, да ли кумровачки шегрт или пољски радник јеврејског порекла? Ко му је дао неограничену власт над Србима у Југославији, да ли Руси или Енглези или можда масони. Зашто је Тито, када је са комунистима освојио власт, политичку репресију према Србима уградио у свој систем диктатуре? Зашто је Броз преговарао са Степинцом, опраштао му усташке злочине над Србима и нудио му високу функцију. Које патријархе је у СПЦ наметнуо и поставио лично Јосип Броз и какву су политику они водили – пита се Вељко Ђурић у нади да одговоре може наћи у документацији одељења за верске заједнице УДБЕ и СДБ или у тајним архивима КОС.

„Удбоусташе”

И сама црква скрива своја документа о стварању Југословенске православне цркве, о тајним преговорима СПЦ са Ватиканом и о патријарсима и владикама који су радили за државну безбедност. Никада нису до краја разјашњене везе усташке емиграције и Удбе. Питање је и зашто је и како тајанствени католички свештеник Крунослав Драгановић, иначе агент ЦИА, којег је Тито ухапсио и помиловао као свог агента у Ватикану, постао прототип “удбоусташа”. Архив Озне може да одговори и на питање да ли је Живан Васиљевић, члан Председништва Савеза комуниста Југославије и председник Скупштине СР Србије, наредио убиство 19 житеља из свог родног села Планиница код Зајечара на крају Другог светског рата.

Када се данас на основу оскудних историјских података на тас ставе сви случајеви Титове политичке репресије види се да су комунисти по броју тајно ухапшених и политички ликвидираних људи, по суровости и терору били најнемилосрднији. У време Краљевине Југославије, на робији је, на пример, било само 14 политичких личности, док их је после рата било око 200. Била је то последица чињенице да су Тито и КПЈ све своје политичке противнике српског порекла прогласили за државне непријатеље које треба тотално уништити.

Тај државни тероризам спровођен је у три велика таласа од 1944. до 1990. године. У првом таласу људи су хапшени, стављани у сабирне центре и логоре централне Србије и Војводине по групама од по 20 и потом стрељани. Само у Лесковцу у новембру 1944. убијено је 82 људи. Потом је, да би се народ заплашио, стрељано у Београду 105 угледних грађана. А до 1953. убијани су јатаци политички неподобних људи и чланова националних снага.

– Маја 1945. издата је наредба да се родбини забрањује да посећује гробља стрељаних, чиме су проглашена тајним и од тада ми историчари говоримо о постојању тајних гробница у Србији. До 1953. године тајна стрељања су спроводили војни судови, који су у смрт послали 5.584 људи. Некима је постхумно суђено да би им се отела имовина или да би се понизили. Шта имају тајни војни архиви о томе – пита се историчар Вељко Ђурић.

Мрежа шпијуна

У другом таласу репресије суђено је ђенералу Драгољубу Михаиловићу као издајнику, Драгом Јовановићу као западном шпијуну и посебно “ибеовцима”. Тајна досије би сигурно бацила право светло на понашање и историјску улогу Михаиловића, који је водио национални покрет и борбу и био зато стрељан и сахрањен на тајном месту.

У трећем таласу мрачне историје Србије политички су 1966. године страдали Александар Лека Ранковић, Ћећа Стефановић, читав војни, полицијски, па и политички српски врх. А потом су прогоњени дисиденти Бранко Ћопић, Милован Ђилас и Михаило Михаилов, као и Пекићева група младих опозиционара и српски либерали. Од 1973. године политички је у Србији прогоњено и страдало више од 6.000 људи.

– Јавност треба да зна ко су ти људи, зашто су страдали. Да ти угледни Срби нису побијени или политички прогнани у тамнице, Србија би данас сигурно изгледала сасвим другачије, била би напреднија и модернија земља – каже Ђурић.

Политички аналитичар Томислав Кресовић тврди да тајни полицијски досијеи државне безбедности и војне агентуре скривају и “живу мрежу” шпијуна, доушника, сарадника у другим страним државама, посебно републикама бивше Југославије, али и међу српским клубовима и исељеницима.

– Процена је да око 30.000 припадника српске економске и политичке емиграције радило или је било уцењено и сарађивало са СДБ и КОС. Неки од њих су изводили по налогу Удбе терористичке нападе на југословенска представништва, после чега би Тито прогонио комплетну српску, али и хрватску политичку емиграцију. Тајни архиви ДБ скривају и податке о доушничкој и сарадничкој мрежи, у којој су биле угледне личности из СПЦ, САНУ, УКС, Удружења драмских уметника, професори универзитета, спортисти и новинари – тврди Кресовић.

Досијеа политичара

Роман Лељак, истраживач из Словеније који је прегледао 300 докумената словеначке Удбе, открио је, на пример, да је Тито у Аустрији имао 180 својих тајних агената, који су га наговарали да се сретне са Ранковићем у Бечу и да се помире. До тог историјског политичког сусрета није дошло.

– Реч је о документима која говоре о акцији и припремања и спречавања атентата на Тита, док је у Бечу боравио 1967. године поводом потписивања уговора о размени радне снаге. То је било време када је Тито већ раскрстио са Ранковићем, а савезна Удба била расточена на републичке службе. Претпостављам да је намера Удбе била да припремом атентата, за који би оптужила Александра Ранковића, а затим и његовим спречавањем, покаже Титу како су и даље способни да брину о његовој безбедности – објашњава Лељак.

У архивама РДБ, раније СДБ и КОС, има најмање 5.000 досијеа јавних личности које су биле значајне за промене у Србији пре и након 5. октобра 2000 године.

– Слободан Милошевић и Војислав Шешељу су, на пример, имали свој досије у КОС, а Вук Драшковић у Ресору државне безбедности. Како је највећи број данашњих политичара “обрађиван” да би био дискредитован, интересантно би било видети документа тајне полиције о њима. Тајни архиви скривају истину како су Енглези са својим шпијунима организовали демонстрације 27. марта 1941. у Београду, а како је ЦИА са својим српским сарадницима организовала демонстрације 5. октобра 2000. у Србији – каже Томислав Кресовић.

Досијеи скривају и агентурну мрежу страних служби у Србији, имена наших људи на високим положајима који су били страни агенти у периоду 1980.-1995. године и део међународног пројекта разарања СФРЈ и Србије. Држава против њих није водила никакав судски процес већ их је после 5. октобра прихватила као сараднике наших агентура.

Цео додатак „Крвави архиви служби државне безбедности” можете погледати ОВДЕ.

Марко Лопушина – Новости