“Коча и Пеко“ против Драже

Совјетски Савез је у међувремену нестао, а Руси су почели да воде руску политику, која поред осталог подразумева и одбрану српског Косова и Метохије. Међутим, ствар је у томе што се нису променили српски комунисти, или, прецизније речено, комунисти српског порекла. Они и даље не воде српску политику, већ су совјетску Москву само заменили глобалистичким Бриселом и Вашингтоном. Другим речима, у духу својих предака, они и даље потписују споразуме – бриселске и друге – којима се Косово и Метохија чупају из састава српске државе. При томе, природно, имају подршку светских глобалиста, али, неприродно, и подршку обновљене Русије. Тако је дошло до парадокса да Русија брани Косово и Метохију, а да истовремено подржава београдске (нео)комунисте који предају Косово и Метохију. Зато се намеће питање: да ли Русија подржава Србе или (и даље) комунисте?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Осамнаести септембар 2014. године – црни дан у историји Србије. У Вишем суду у Београду поново је одложен процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића, док је Скупштина града Београда доделила улице двојици главних комунистичких команданата, Кочи Поповићу и Пеки Дапчевићу. Прецизније, други је добио булевар, и то “Булевар команданта Пеке Дапчевића“.

Рехабилитација ђенерала Драже одлаже се већ годинама, а с друге стране у Србији и данас постоји на стотине, а можда и на хиљаде улица са комунистичким називима. Штавише, владајући (нео)комунисти одавно су зауставили процес дебољшевизације назица улица и опет почели по старом. Отишли су тако далеко да су прошле или претпрошле године Улицу Ђенерала Павла Јуришића Штурма у Београду преименовали према једном од својих “хероја“, Вељку Лукићу Курјаку. Међутим, до сада су они то радили далеко од очију јавности, у некој врсти илегале, у коју су се вратили из тактичких разлога, док су за враћање “Коче и Пека“ са, како би они рекли, “буњишта историје“, уз истовремено ново одлагање процеса Дражине рехабилитације – сазнали сви. С једне стране, то су ствари које и не могу тако лако да се сакрију, али, с друге стране, више им и није стало до скривања. Наиме, ово је тек почетак новог таласа комунистичке пропаганде, који ће доживети ескалацију 20. октобра, на седамдесету годишњицу окупације Београда од стране комуниста, односно, како они кажу, на седамдесету годишњицу “ослобођења“.

Такође као и некада, комунисти користе српско русофилство, грубом заменом теза и фалсификовањем историјских података. Пре свега, они користе термин “Русија“ у контексту догађаја из 1944. године, а Русије тада није било на мапи света, већ је постојао Савез Совјетских Социјалистичких Република. Та комунистичка творевина била је највећи непријатељ управо Русији и Русима. Убила је неизбројене милионе Руса, исецкала им је и смањила територију, уз деобу народа кроз измишљање нових нација. По природи ствари, СССР је био непријатељ и српском народу, па је и на нашем тлу радио исто што и у Русији. Тако је Совјетски Савез, преко Комунистичке Интернационале – Коминтерне, поред свега осталог, на међународном плану први изнео паролу о отцепљењу Косова и Метохије од Србије. Управо су совјетски агенти, на челу са доминирајућим хрватским комунистима у Комунистичкој партији Југославије, довели јужну српску покрајину до ситуације у којој се данас налази.

Наравно, Совјетски Савез је у међувремену нестао, а Руси су почели да воде руску политику, која поред осталог подразумева и одбрану српског Косова и Метохије. Међутим, ствар је у томе што се нису променили српски комунисти, или, прецизније речено, комунисти српског порекла. Они и даље не воде српску политику, већ су совјетску Москву само заменили глобалистичким Бриселом и Вашингтоном. Другим речима, у духу својих предака, они и даље потписују споразуме – бриселске и друге – којима се Косово и Метохија чупају из састава српске државе. При томе, природно, имају подршку светских глобалиста, али, неприродно, и подршку обновљене Русије. Тако је дошло до парадокса да Русија брани Косово и Метохију, а да истовремено подржава београдске (нео)комунисте који предају Косово и Метохију. Зато се намеће питање: да ли Русија подржава Србе или (и даље) комунисте?

Ми бисмо наравно желели да је по среди ово прво, али на жалост исувише много чињеница упућује на други закључак.

Сличан парадокс постојао је и у почетној фази Другог светског рата, уочи напада Немачке на Совјетски Савез. Тада је западним земљама лутало хиљаде комуниста одбеглих из Шпаније, после пораза у тамошњем грађанском рату, и практично сви су им пружали подршку. Око њих су се отимали Немци, који су их прикупљали и обучавали у логору “Грас“ у Француској, после окупације ове земље, затим Британци, који су их прикупљали и обучавали у логору “Икс“ у Канади, а наравно и Совјетски Савез, чији су они агенти изворно били. Комунисти су свима били привлачни, јер су сви знали да су они лишени патриотских осећаја и да ће урадити било шта, ако им се то исплати.

Тако и данас београдски комнуисти раде било шта против интереса државе и народа, само под условом да се то њима лично исплати, а итекако им се исплати. Разуме се, при поређењу ова два парадокса, ондашњег и данашњег, нешто “не штима“ са улогом Русије. То што “не штима“ нарочито погађа малобројне и скрајнуте српске патриотске партије и удружења. Њихова реторика је изразито антиглобалистичка и проруска, док их представници Русије систематски игноришу, упорно форсирајући контакте са тзв. Субнором, Социјалистичком партијом Србије и њеним коалиционим партнерима. Како српске патриоте по природи ствари игноришу и представници западних сила, они су осуђени на маргинализацију, док с друге стране (нео)комунисти “две сисе сисају“ – и западну и источну.

Конкретно о Кочи Поповићу и Пеки Дапчевићу не треба трошити много речи. Коча Поповић је крајем зиме 1942. године у Борикама, југоисточно од Сарајева, лично наредио ликвидацију око 60 официра и других родољуба, који су пошли у помоћ српском народу у западним крајевима, у борби против усташа. Ови људи се нису склањали од партизана, јер ту тада још није био почео грађански рат. Месец дана касније, Поповићева Прва и Дапчевићева Друга пролетерска бригада у Источној Босни ступају у сарадњу са усташком Црном легијом, у борби против четника који су штитили српске цивиле. Како су са севера четнике напали и Немци, све три њихове линије одбране прелаза на реци Дрини су сломљене и дошло је до масовних убистава Срба од стране усташа. Према немачким документима, усташе и партизани борили су се “раме уз раме“ против четника. Такође, Немци пишу да су усташе снабдевале партизане муницијом месец дана, тј. до краја операција у Источној Босни.

Процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је формало одложен из два разлога: тога дана био је штрајк адвоката, а и да није био, процес је преузео нови судија, који тражи још најмање два месеца за проучавање предмета. Суштински је и даље реч о томе да комунистима не пада на памет да рехабилитују свог главног ратног непријатеља. Логика је једноставна: док су они на власти, генерал Михаиловић неће бити рехабилитован, односно, посматрано са друге стране, кад генерал Михаиловић буде судски рехабилитован, то може бити знак да су комунисти сишли са грбаче српског народа (може, али не мора, јер су они зарад очувања привилегија свакако спремни и да привремено петокраке замене кокардама).

Према информацијама из редова подносилаца захтева за рехабилитацију, процес ће бити настављен враћањем на “случај Вранић“. То је село код Београда у коме су 19. децембра 1943. године комунисти на спавању заклали 11 четничких рањеника, после чега је локални командант наредио одмазду над цивилима у чијим кућама су рањеници ликвидирани. Према извештају полиције, убијено је 40 цивила и то је био највећи злочин које су четници починили у тзв. Недићевој Србији. Касније су комунисти број убијених повећали на 72, а на процесу генералу Михаиловићу 1946. године тврдили су да је он лично наредио ликвидације, за што, наравно, нису имали доказа.

После Вранића, на ред ће доћи “случај Друговац“. То је село код Смедерева у коме су априла 1944. године комунисти прогласили “совјетску републику“. Та њихова група – Космајски партизански одред – већ је била ликвидирала око 300 цивила, па су је четници опколили и разбили. У борби је погинуло десетак партизана, а неколико десетина заробљених и ухапшених преки суд је осудио на смрт. Комунисти су касније број ликвидираних такође повећали на 72, потпуно су окренули контекст и на процесу генералу Михаиловићу 1946. године тврдили да је он лично наредио ликвидације, за што, опет, нису имали доказа. Међутим, њих докази нису занимали, како онда, тако ни сада.

Слобода, Чикаго, 25. септембар 2014.

Погледи.рс