Долазак Путина ће бити преломна тачка – Власт је са обе ноге загазила у врело минско поље!

Мајкл Девенпорт је,поводом објављивања Извештаја о напретку Србије,[1]између осталог нагласио да од Србије очекује „прогресивно усклађивање“ са спољном и безбедносном политиком Брисела. То „прогресивно“ би требало да значи (како је Девенпорт грађанима Србије „превео“) да „не може све да буде на крају, већ да процес усклађивања мора да се одвија све време током приступних преговора“.[2]

Ово се, дакле, односи на поглавље 31 поводом кога су на билатерални скрининг у Бриселу (10. октобра) призвани представници Владе Србије. Од њих ће се очекивати, према изјави шефа мисије ЕУ у Београду, да „представе своје ставове“[3] поводом очигледног услова Брисела да Србија у потпуности прати спољнополитички вектор у односу на сарадњу с Русијом а који одреди заједница ЕУропских земаља.

Није на одмет да апострофирамо да се све ово дешава уочи посете председника Руске Федерације (16.10), војне параде и што је још важније билатералних разговора и потписивања споразума о: реадмисији, затим регулисања интелектуалне својине, преко сарадње културно-информативних центара до војно-техничке сарадње и Меморандума о разумевању о енергетској ефикасности и обновљивим изворима енергије. Споразум који је увео панику у (про)западне центре моћи као што је Споразум о олакшицама, имунитету и привилегијама Српско-руског хуманитарног центра у Нишу отвара потпуно ново поглавље значајних притисака на Србију.

Како медији у Србији извештавају „руски цивили добијају дипломатски имунитет, а САД то види као простор за шпијунажу“[4]. То је она иста званична Америка која је инсистирала и обезбедила себи „über alles“ статус СОФА споразумом?! Према наводима истог таблоидног медија с „добро обавештеним“ изворима: „ Према речима нашег извора из дипломатских кругова, тим споразумом би запослени у Центру имали виши степен заштите, што САД и ЕУ оцењују као потпуну слободу руских шпијуна да „вршљају“ по Србији, али и да раде на угрожавању интереса Запада.“[5]

Овај Споразум требало би да буде потписан 16. октобра и све су прилике да је ужурбана (чак панична) дипломатска активност највиших представника Вашингтона и Брисела управо иницирана овим следственим догађајем. Неки од медијских (у)посленика скорашњи „дуг и пријатељски“ разговор Џозефа Бајдена с премијером Србије стављају у тај контекст. Подједнако, као и „историјске“ гафове америчког амбасадора у Србији. О проблематизовању „прогресивног усклађивање“ спољне политике Србије с налозима из Вашингтона и Брисела, да и не говоримо. Како околности и догађаји најављују Србија ће убрзо морати да бира између два потпуно различита геополитичка блока.

Уосталом, делови Извештаја о напретку Србије  говоре (и) о томе…

Поглавље 31- Закон који успоставља систем праћења примене рестриктивних мера према Русији ускоро у српском Парламенту(?): Уз навођење хронолошког опирања Србије да се прикључи „рестриктивним мерама“ Брисела усмереним против Руске Федерације, у делу 4.31. Извештаја који се бави Поглављем 31, наводи се да је „српска влада дала гаранције да Србија неће искористити предност коју јој је дала ситуација поводом руског увођења ембарга на увоз пољопривредних производа из ЕУ као одговор на рестриктивне мере против Русије“, апострофирајући, притом, да треба усвојити Закон којим би се успоставио систем за праћење примене „рестриктивних мера“.[6]

Овоме, свакако, треба додати да су поједине банке у Србији од својих клијената тражиле сагласност да њихове податке могу проследити министарству финансија САД. Уколико, клијент то одбије, у зависности од случаја до случаја интерпретација мера била је уобичајено маштовита. Да би се пре извесног времена банке оградиле од одговорности уколико средства не стигну на одређену дестинацију а сумња се да клијент обавља трансакције с лицима из Русије која су под „мерама“ САД.

Ово објашњење дошло је после буре у јавности које су изазвале банке ултимативним „захтевом“ о прослеђивању података под изговором „избегавања плаћања пореза у САД“ а према инструкцији Народне банке Србије. После демантија НБС и саопштења Омбудсмана (Р. Шабић) да је реч о незаконитом акту, банке су на крају прибегле решењу тако уобичајеном за поступање на територији Србије: ултимативном и противзаконитом (последње судске пресуде о једностраном и противзаконитом подизању камата на кредите грађана довољно говоре о томе).

Тако ће 16. октобар и све оно што после долази бити увертира у коначно разјашњење спољнополитичке позиције Србије. Иако српски званичници тврде да је она „прецизна и јасна“, у ситуацији све дубљих и оштријих подела унутар два геополитичка блока Истока и Запада, сведочићемо жестоким притисцима који би, у коначном, Србију, из перспективе Запада требало да доведу до окретања леђа Русији; или, мерено према источним векторима, коначног напуштања (по државу и друштво) деструктивног геополитичког опредељења и окретања групи нација које полако али сигурно заузимају водеће позиције на међународној сцени у потпуно новом преуређењу света каквог смо имали прилике да осетимо у његовој неоколонијалној бруталности (посебно с краја прошлог века).

За грађане Србије дилеме нема, и то Запад јако добро зна. Међутим, да ли ће актуална „елита“ препознати шансу …то већ зависи од бројних фактора: смртне повезаности с западним центрима моћи; каријерних амбиција; пословних апетита у (вечито) транзитном Балкану до оних „ситних“, људских какви су интегритет, способност, знање, вештине. Ситних спрам националне одговорности… исувише крупних и значајних, јер најчешће управо они дефинишу реч одлуке.

Какогод, простора за куповину времена (до „чланства“ у ЕУ) више скоро да и нема као ни аргумената да се „одлуке“ доносе на добро грађана Србије који су ових дана више на улицама него у институцијама борећи тако давно изборени ниво основних људских права, (какво је право на живот достојан човека). Када се томе дода и чињеница да на последњим националним изборима половина бирачког тела (и поред смртно агресивне политичке кампање) није изашла да гласа, а да је за (тренутно) најјачу партију од половине бирачког тела гласала тек половина (или четвртина од укупног броја бирача), онда је преслабо рећи да је извршна власт с обе ноге загазила у врело минско поље.

Од тога какав ће одговор дати у дану одлуке зависиће дугорочна политичка, економска и социјална стабилност Србије: или ће се српско руководство „прогресивно усклађивати“ с захтевима већинског дела евроскептичне нације или Брисела. Трећег нема! Истине ради, и једно и друго значе турбуленције али с дијаметрално супротним дестинацијама и резултатима вредним живота сваког појединачног припадника ове, по ко зна који пут, геостратешки значајне нације.