МИХАЛКОВ: Мушкарац Путин нема на Западу са ким да разговара – тамо нема мушкараца

ЈЕДИНИ МУШКАРАЦ НА ЗАПАДУ САДА ЈЕ МЕРКЕЛОВА
– У РУСИЈИ ПОЧЕЛО ПРИКАЗИВАЊЕ НОВОГ ФИЛМА НИКИТЕ МИХАЛКОВА

• Запад је лукав, али не може он баш свиме да управља – на пример, генетиком. Данас мушкарац Путин нема с ким да разговара на Западу – тамо нема мушкараца
• Њих нема бар због тога што мушкарац који дозвољава истополне бракове (као што су то учинили, на пример, Обама и Оланд) – више није мушкарац. Он је нешто, оно. У томе је Путинова невоља
• Западу се не допада власт која Русију води путем који за њих није користан. Не знам зашто до сада није званично проглашено да је 1991. године према Русији извршен злочин и да је следећих скоро десет година трајало разарање земље, да је била изложена руглу и злостављању  од стране свих оних који подржавају позицију М. Олбрајт која је једном рекла да је неправедно да Сибир припада само једној земљи
• Сигуран сам да ће доста људи који се куну у верност Путину у неком тренутку а који, не дај Боже да до тога дође, може учинити оно исто што је урадило окружење Николаја Другог
• Бирајући између насиља Татара, њиховог убирања данка и покровитељства које су му нудили Латини, Александар Невски је пророчки размишљајући да ће му се то покровитељство вратити само тиме што треба постати католик, отишао код кана и пристао да плати данак. Он је управо тиме руском народу сачувао велико право да буде православни. То је био поступак! А могао је да каже – па, свеједно, Бог је један…
• Данас не сме да буде сажаљења према непријатељу, према клеветнику

ПРЕМИЈЕРА новог филма Никите Михалкова, „Сунчаница“, одржана је у уторак у Москви. Филм је снимљен према истоименој Буњиновој приповетки и пишчевом дневнику(„Проклети дани“), који је писао 1920. године на југу Русије.

Светска премијера одржана је 3. октобра у Београду, а руска – 4. и 5. октобра на Криму, у Симферопољу и Севастопољу. Москва је видела филм 7. октобра, а од 9. октобра филм је почео да се приказује по читавој Русији.

Уочи премијере Михалков је дао интервју листу ВЗГЉАД.

ВЗГЉАД: Никита Сергејевичу, ви наглашавате да је „Сунчаница“ филм-упозорење. Упозорење на то да, ако својим рукама не чинимо оно што треба, оно што сматрамо да је правилно, онда ће то уместо нас чинити други, они који ће разорити наш свет и створити свој, по својим правилима. У филму је то показано на догађајима са почетка прошлог века кроз покушај главног јунака, белог официра, да схвати „како се то десило“ – са њим самим и са земљом. То је исто тако актуелно и за наше време – у којем проживљавамо преломни тренутак наше историје и из којег излазак може да буде како успешан, тако и поразан, тим пре, у светлу стогодишњице светског рата и приближавања сто година од 1917. г. Међутим, ви нисте стварали филм намерно за годишњицу?

Михалков: Нисам ни помишљао да ускладим филм према том датуму. Само, изгледа, постоји неки циклус у уметничком стваралаштву који претиче време. Филм „Дванаест“ почео је да се цитира три године после појављивања, „Варљиво сунце – 2“ појавило се осам година раније. Исто тако смо и „Сунчаницу“ пре две године снимали у Одеси, у дивном граду на југу, на посебној планети – а шта се сад тамо дешава? Сто људи је спаљено, тек тако! Али, у томе нема неког провиђења – једноставно, коришћење животног, генетског и историјског искуства у односу на оно што се дешава у садашње време омогућава да се предвиди, у ствари, да се претекне време, како се то понекад дешава у уметничком стваралаштву.

Наш јунак који се налази на крају – и своје отаџбине и свог живота, све време се пита: „Како се то десило?“. Како то да је само пре 13 година, 1907. гогине, пловио Волгом, десила му се сунчаница, доживео је узбудљив дан у малом граду и све је било тако тужно и сетно, десила се романса – а сада је у хладном логору за заробљенике и одсеца еполете. Зашто ми? – пита други јунак нашег филма, козачки капетан. Ради чега све ово, ради чега руска књижевност, зашто смо учили француски ако је све дошло до оваквог стања? Чини ми се да је данас то питање веома актуелно.

Читав филм је преточен у одговоре на питање „Како се то десило?“ -дечак те пита о Дарвину, а ти избегаваш одговор, шалиш се, љупка собарица украла шал, фотограф преварио и тако даље. Наизглед, глупо је говорити да се због тога десила револуција, али се она такође и због тога десила.

ВЗГЉАД: Почели сте да радите на филму 2011.-2012. када је био актуелан Болотни трг и када је покушавано да се у земљи вештачки створи револуционарна ситуација, а премијера се дешава после Крима, после „руског пролећа“. Ако наставимо паралеле са догађајима од пре сто година, онда сте ви почели 1905. када је беснела прва руска револуција, а завршили 1908. када је Столипин успео не само да угаси њене варнице него и да започне креативну политику. Међутим, тада Русији није пошло за руком да изађе из замке – Столипин је убијен, почео је светски рат, десила се унутрашња завера у владајућим круговима, а Русија се стропоштала у револуцију. Сада ми такође ратујемо – углавном економски – да ли ћемо овога пута успети да не дозволимо понављање грешака и злочина од пре сто година?

Михалков: Промена оријентације која се десила последњих година управо и показује да ако радимо својим рукама онда може да се избегне оно што је покушано да се уради 2011.-2012. И то што се филм појавио баш сада – то је за друштво, за здраво друштво, значајно упозорење на могуће последице деловања деструктивних снага „пете колоне“ која је увек постојала и вероватно ће увек постојати. Ако се према томе озбиљно не односимо, онда се „пета колона“ из 1905. претвара у крвопролиће из 1917.

Опозиција треба да постоји, она треба да отрежњује власт, да јој пружа могућност да се замисли где греши, где политика власти може да доведе до урушавања. Међутим, када задатак опозиције није помоћ власти – путем разумног односа према њеном деловању и сопственог мишљења, него свргавање власти због тога да би сама заузела њено место, онда то на просторима као што је Русија може да доведе до светске катастрофе.

ВЗГЉАД: Главни захтеви екстремне либералне опозиције чак се не односе на власт, већ на то што земља жели да иде својим цивилизацијским путем. Као и 1917., они желе не само да промене власт, него да промене вектор кретања…

Михалков: Њима се не допада власт која Русију води путем који за њих није користан. Не знам зашто до сада није званично проглашено да је 1991. године у односу на земљу извршен злочин (а да је 1993. утемељен) и да је следећих скоро десет година трајало разарање земље, да је била изложена руглу и злостављању  од стране свих оних који подржавају позицију М. Олбрајт која је једном рекла да је неправедно да Сибир припада само једној земљи. Наравно, они сада не могу да се смире, утолико пре што је сва та скупина код нас у земљи директно повезана са међународним, наднационалним бизнисом и директно спојена са закулисом. Они од њих озбиљно зависе и раде за њих. Као одговор на ове моје речи они ће, наравно, говорити да је то лов на вештице, али то су за сваког очигледне ствари.

Исто тако, ако почнемо да говоримо о меморандуму Алена Далеса (послератни програмски документ администрације САД који описује план рушења СССР-а изнутра) одмах ће се као одговор чути – то је фалсификат, престаните, то је давно доказано. Ја сам чак спреман да се сложим с тим – само уз једну ограду: све што је у њему написано већ је учињено. А ако је то фалсификат који је урадио КГБ, значи да је читав апарат КГБ радио против совјетске власти – што, чини ми се, није могло бити.

ВЗГЉАД: Да ли се слажете са мишљењем да је Запад у односу на Русију почео политику блокаде не толико, чак ни због враћања Крима, колико због тога што је видео да је наша земља прешла на чврсту одбрану својих националних интереса и почела да се понаша као апсолутно независна и посебна сила?

Михалков: То је за Запад пораз пошто морају да признају да су милијарде узалуд потрошене – оно што је активирано у Грузији и ради у Украјини, не функционише у Русији. Запад је лукав, али не може он баш свиме да управља – на пример, генетиком. Данас мушкарац Путин нема с ким да разговара на Западу – тамо нема мушкараца. Њих нема бар због тога што мушкарац који дозвољава истополне бракове (као што су то учинили, на пример, Обама и Оланд) – више није мушкарац. Он је нешто, оно. У томе је Путинова невоља.

Кад је био Берлускони, могао је да буде шта хоћете, хулиган, женскарош – али, био је човек од речи. Да – то је да, не – значи, не. Такав је био и Шредер. Они су конкретни људи. Зато ја, например, више верујем Јарошу него читавом том украјинском врзином колу – он је конкретан. Са конкретним човеком може се договорити. Све остало је – некакав вулкан који „бљује вату“. Једини мушкарац на Западу сада је А. Меркел, барем у склопу руководилаца земаља Европе и САД.

ВЗГЉАД: Били смо заједно у Београду на гробу руских људи међу којима су два Михаила: Родзјанко, који је био на челу Државне думе која је преузела власт 1917., и генерал Алексејев, начелник штаба Врховне команде. Они нису били пета колона или револуционари – за разлику, на пример, од једне од јунакиња вашег филма, припаднице бољшевика, Розалије Земљачке. Родзјанко и Алексејев су мислили да приморавајући цара на одрицање од престола самим тим спасавају земљу од раздора, али су управо они, који су у суштини издали свог монарха, и гурнули Русију у амбис грађанског рата.

Русија сада поново ратује – за сада још економски. Санкције су довеле до уједињења народа и спољашњег јединства елите. Али, део елите шкргуће зубима и нервира се покушавајући да сакрије своје отворено незадовољство Путиновом самосталношћу и тиме што је кренуо у сукоб са Западом. У елити опет сазрева незадовољство главнокомандујућим – неће ли то временом довести до завере, налик на ону која је 1917. била створена против Николаја Другог, када је мали али енергичан део његовог окружења уз прећутно одобравање већине елите свргнуо императора? Има ли довољно људи око Путина који ни у ком случају неће бити издајници?

Сцена из филма

Михалков: Није искључено, скоро сам сигуран да таквих људи има.

Наш филм говори о томе да нема ничег што је неважно. Умеће да се одвоји зрно од кукоља – јесте велико умеће, али да би се одвојило треба пажљиво загледати, зато што се често једно представља за друго. Сигуран сам да ће доста људи који се куну у верност Путину у неком тренутку а који, не дај Боже да до тога дође, може учинити оно исто што је урадило окружење Николаја Другог.

Пошто се суочио са завером, Император је абдицирао мислећи да ће тако бити боље за земљу. Стрељали су грађанина Романова, а не цара – зато што у свести руског народа чак и убиство цара психолошки изгледа другачије. Одустајање од деловања – је његова трагедија, иако су цар и његова породица проглашени за мученике, он је до краја покорно подносио све што се на њега обрушило.

Бирајући између насиља Татара, њиховог убирања данка и покровитељства које су му нудили Латини, Александар Невски је пророчки размишљајући да ће му се то покровитељство вратити само тиме што треба постати католик, отишао код кана и пристао да плати данак. Он је управо тиме руском народу сачувао велико право да буде православни. То је био поступак! А могао је да каже, – па, свеједно, Бог је један, и тамо и тамо је причешће, неће бити патријарх него папа који ће кнезу даровати краљевску круну (као што се и десило са Данилом Галицким који је изабрао Запад). Данас је апсолутно таква ситуација. Добре намере без одлучности су – ништа, како је рекао Серафим Саровски. У неким тренуцима управо одлучност одређује исход битке.

ВЗГЉАД: Главни јунак вашег филма по изгледу некако личи на Стрелкова. Године 1920. он покушава да разуме како је све дошло до краха – и схвата да он сам није учинио оно што је био дужан да учини. И сад се већ ништа не може исправити – тријумфовао је деструктивни програм таквих као што је комесар Розалија Земљачка која ће убрзо постати његов џелат. А сада гледамо Стрелкова који је изненада оставио по страни „историјске реконструкције“ и сам почео да ради оно што треба, а руска историја почела је да се пред нашим очима ствара. Испоставља се да обични руски људи сада чине све својим рукама, не одлажући, не пребацујући на неког другог… 

Михалков: Руски човек споро упреже, али брзо иде. Нажалост, у тако огромној земљи као што је Русија, краткорочни експерименти претварају се у дугу и мучну трагедију. Земља је изузетно велика. Ако умете да возите „Мерцедес“ или „Ладу“ то не значи да ћете моћи да управљате КамАЗом са три приколице, иако је и овде и тамо све веома слично – волан, папучице, мењач. Али, ако скрећете КамАЗом као што сте радили „Ладом“ можете срушити стајалиште и људе убити. Наша интелигенција се у „очекивању новог“ често бави лакомисленом игром – без икакве одговорности за то ново.

Отопљавање 60.-их, затим ентузијазам перестројке – како смо само аплаудирали Горбачову који је могао да говори без папира – затим еуфорија 1991., ево, то је слобода, ура! Ми смо се повели за „порцуланским осмехом“ Запада, али то је само манир комуникације, иза њега нема ничега. А ми смо се повели – и након пола године два спрата владе заузели су амерички консултанти, а наша индустрија почела је нагло и системски да се урушава – у фабрикама у којима су изграђиване ракете почели су да производе шерпе.

Ја сам захвалан Богу што сам свих ових двадесет година са лудачком глупошћу настављао да следим свој пут и потпуно неочекивано он се подударио са магистралним.

У нашем телевизијском филму „Туђа земља“, који је снимљен пре две године, постављено је питање – а шта ћемо јести ако се посвађамо са Западом? Све је речено – треба само слушати и чути. Можда ћу урадити „Бесогон“ (редовна ТВ – емисија Н. М., прим. прев.)  о БАМ-у -општи увид у оно чиме располажемо. Само да покажемо шта имамо на путу БАМ-а – јер се код нас о томе и не зна, а Запад то схвата и зна.

Столипин је расељавао земљу не само да би смањио опасност од револуције, него и да би дуж ове магистрале земље на истоку населио људима који говоре истим језиком. Била је отворена земљорадничка банка која је давала бескаматне кредите. Људи који су расељавани у Сибир добијали су окућнице, почињали да раде и обрађују земљу, брзо је повећаван наталитет, за три милиона људи годишње. А њега је прогонила думска либерална нитковштина – страшна сила која нема ни име ни презиме, хидра која обухвати, прогута, а онда испљуне. Међутим, када је Столипин који је као стена стајао и био сам, позвао Родичева на двобој због увредљивих речи о „столипинском оковратнику“, овај је попустио схвативши да је то веома озбиљно.

Че Гевара је некад говорио: „Ја сам авантуриста, али ја ризикујем мојом кожом, а не туђом“. Нажалост, наши либерали, ризикују само туђом, а не својом кожом. Они имају где да оду. Али чим се на прагу појаве секунданти они моле да им сутра поново телефонирате. Руска „гапоновштина“ је жива.

И данас томе треба веома озбиљно приступати, озбиљно и одговорно. Рекао бих чак и немилосрдно. Треба разликовати саосећање од жаљења. Саосећање значи – ставити себе на место онога који страда, а жаљење – посматрати га са тужним осмехом. Данас не сме да буде сажаљења према непријатељу, према клеветнику. Не може се снисходљиво смешкати и слушати очигледна лаж и слегати раменима, тобоже, шта да им замеримо?! То, у Украјини познато „паонисудеца“, они зомбирани и недорасли што поскакују у истом месту – видимо до чега је довело.

Разговарао: Петар Акопов

Превела: Ксенија Трајковић

Факти.орг