Диоскор, Степинац и Иринеј

 

Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.“

(Јосиф Вријеније)

Ове горње речи написане су у времену једне велике кризе за Православље, када је и сам Патријарх цариградски примио унију са папом, и руски првосвештеник исто учинио, као и представници других цркава. Било је то крајем 14. века. Слично је и данас.

Ко је Диоскор?

Икона проклетог од Светих Отаца Диодора

Диоскор је био Патријарх александријски који је увео јерес монофизитску. Био је на александријском престолу од  444 до 451. године. Са јеретиком Евтихијем, архимандритом цариградским су у Ефесу организовали свој безакони сабор (449 г.), на коме су неправедно осудили и убили светог Флавијана, патријарха цариградског, заштитника Православља.

У време цара Маркијана и Пулхерије састао се 451. године у Халкидону, предграђу Цариграда, свети Четврти Васеленски Сабор против ова два јеретика, Евтихија и Диоскора, који уче да у Господу Христу постоји једна природа, док Православна Црква учи да у Господу постоје две природе – Он је Бог и човек, Богочовек. На том светом Сабору беше шест стотина и тридесет светих Отаца. Свети Лав, папа римски из времена док су папе били православни био је велики борац против ове јереси.

На том сабору беше између правоверних и јеретика много разлагања, расправљања и неслагања, пошто зловерни никако нису хтели да се сложе са правоверним учењем. Тада свјатјејши Анатолије, патријарх Цариградски, посаветовавши се са осталим светим оцима, предложи јеретицима: „Напишите на свитку исповедање ваше вере, а и ми ћемо написати своје исповедање, па ћемо оба свитка запечаћена положити на чесне мошти свете великомученице Ефимије; онда ћемо постити и саборно се молити Богу, да нам Он преко угоднице Своје открије које је вероисповедање правилно“.

И написаше два свитка: правоверни свој, а зловерни свој, запечатише их својим печатима, отворише светитељкин гроб, положише оба свитка на њене прси, па опет затворише гроб, утврдише царским печатом и стражом, и три дана се постише и молише. А кад наста четврти дан дође цар и сав сабор к чесном гробу светитељке, који се у Халкидону налазио, скинуше царски печат, отворише гроб, и угледаше свитак правоверних у десној руци свете великомученице, а свитак зловерних под њеним ногама. И одмах објавише православну веру као Богом потврђену и чудесно светом великомученицом посведочену, а јеретичко зловерје предадоше проклетству. Тада многи јеретици, видевши такво чудо, обратише се к православљу, а оне који остадоше упорни, лишише чинова и послаше на заточење.

У Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. Њега убише, а на његов престол уседе јеретик Тимотеј Елур, и тако монофизитска јерес настави своје постојање до дана данашњег.

Монофизити, који себе називају „миафизитима“,  називају се још и „Орјенталном православном црквом“, па они који су почетници у Вери их мешају са Православном Црквом.

Монофизити или „миафизити“ су, данас: Јерменска апостолска црква, Коптска црква, Сиријска црква и друге верске организације.

СТЕПИНАЦ И ДИОСКОР

Православна Црква у својим молитвама помиње Диоскора и његове истомишљенике као проклете. Монофизити и данас своје начелнике вере, па и Диоскора називају светитељима. Тако је Диоскор сметња за уједињење између „православних“ екумениста, слична Алојзију Степинцу. И даље постоји питање и тражи решење како да римокатолици и екуменисти заједно у календару ставе св. мученика Вукашина који је страдао у Јасеновцу и „светог“ Алојзија кога папа Фрања и остали римокатолици славе. За нијансу је лакше са несветим (тј. проклетим) а „светим“ Диодором, јер верници данас немају велико теолошко знање, и постоји велика историјска дистанца, па екуменисти могу лако да га подметну православном народу.

Екуменисти из Антиохијске патријаршије и Александријске су већ потписали унију са овом јеретичком организацијом. Паписти су, такође, 1984. потписали декларацију по којој више не постоји разлика у учењу између Орјенталне цркве и папизма. Разлике су свели на разлике у изразима и неразумевању, тако да је, практично, њихово уједињење пред вратима и тријумф јереси релативизма је известан. Ово јеретичко вероисповедање су потписали папа Јован Павле 2. и патријарх Игњатије Зака 1.

Српски јеретик, патријарх Иринеј је, са своје стране, потврдио да исповеда релативистичку религију пре неколико дана у Шведској. Он је тамо, са представницима јеретика орјенталаца, учествовао у заједничком обреду (по сајту информативне куће „Беседа“, и у заједничкој литургији).

Орден светог Саве на грудима Диоскора Бењамина Атаса, представника монофизитске јереси.

Иринеј је примљен у званичној посети у монофизитском храму. Обукао је монофизитски орнат, као и њихово жезло. Служена је доксологија њему у част, или нешто налик на то.  Тамо га је примио монофизитски епископ са именом Диоскор, назван тако по проклетом Диоскору, коме је Иринеј предао и орден за хуманитарне заслуге. Иринеј се помолио у олтару јеретичког храма. Наравно, у сећању нам је и његово паљења свећица на менори за јеврејски празник Ханука, тако да овакав став не зачуђује.

Заступници уједињења православних са монофизитима су ову посету назвали историјском. Срби о „историјској посети“ свога патријарха сазнају тек неколико дана пошто је дошло до ње из информативних кућа на другим језицима – енглеском, грчком, румунском. Разлози зашто екуменисти крију фотографије од свога народа са овог историјског догађаја, нису познати. Или, ипак, можда јесу?

Погледајте такође: ЧУДЕСНО ОБРАЋЕЊЕ У ПРАВОСЛАВЉЕ БИВШЕГ МОНОФИЗИТА

Припремила екипа Фб странице „Православље живот вечни“