„Обојена револуција“ у Републици Српској – условни биланс

Математички исход избора у Републици Српској заказаних за 12. октобар биће познат тек дан касније. Али без обзира на то, извесно је да ће покушај изазивања „обојене револуције“ у РС, који траје већ око годину дана, ући у анале овог процеса, чак можда и као прекретница. Први пут, нациљана држава је деловала информисано и проактивно када се суочила са оваквом врстом субверзивног напада. Снаге сврстане иза обојеног пуча – непосредни актери и, што је најважније, стратешки концепт удара – били су раскринкани и жигосани унапред. Њихови шаблонски и предвидљиви потези стављени су под лупу јавности, најчешће пре него што су били повучени. Као рефлектор уперен у гнездо бубашваба, присилна транспарентност је несуђене превратнике обезглавила и паралисала.

Робови матрице већ кориштене у неколико десетина земаља, упркос издашној финансијској и логистичкој подршци страних спонзора локални петоколонаши у Републици Српској нису успели да се снађу. У Републици Српској, оштрица „обојене револуције“ – технологије до танчина разрађене и до сада успешно примењиване у многим унесрећеним земљама, од којих је Украјина само последњи пример – најзад је отупљена. Одговор на питање „како“ се то догодило једноставан је, као и сам „рецепт“ за успешно извођење. Ако успех преваре зависи од тоталне обмане, прикривања праве агенде и лукаве злоупотребе и демагошког преусмеравања друштвеног незадовољства, механизам за блокирање тог процеса своди се на подједнако просту рецептуру. Довољно је објаснити јавности праву природу опсене. Од тог тренутка, без обзира на то колико је милиона долара и сати обуке у њу уложено, чаролија моментално губи очекивано дејство.

Од сада, угрожене државе ће пажљиво анализирати бродолом „обојене револуције“ у Републици Српској, као што су браниоци Републике помно проучили узроке њених ранијих успеха, да би заверу на време разоткрили и потопили.

На крају, идејно сиромаштво преплаћене пете колоне исказало се у писању по зидовима инфантилних, потрошених парола („Готов је!“ у извођењу ненадареног лидера лажне НВО „Слободна Република,“ Николе Дроњка, и његове лење дружине) и пласирањем неозбиљних и лако оповргнутих комичних дезинформација о убацивању прерушених страних обавештајаца и специјалаца, за које се испоставило да су гостујући уметници из Руске Федерације (несумњиво из торбе прљавих политичких трикова главног империјалног играча из сенке, бившег председника РС Драгана Чавића). Када би амерички порески обвезници сазнали за учинак обојених кловнова које су њихове службе ангажовале у Републици Српској, са оправданом индигнацијом захтевали би од УСАИД-а и НЕД-а да од трапавих локалних пиона неодложно затраже повраћај њиховог тешко зарађеног новца.

Резултат избора још увек је непознаница, али независно од тога покушај примене стандардне технологије „обојене револуције“ да би се ванинституционално утицало на исход, у Републици Српској је доживео морални и политички крах. Видљиво реуматични последњи дани Џина Шарпа, гуруа технологије „обојене револуције,“ која привлачи пажњу од успешно изведеног пуча у Србији 2000. године, биће загорчани поразом у суседној Републици Српској. Неко ће старом професору морати да саопшти непријатну вест. Срби, народ који је 2000. године епохално преварио, после четрнаест година разрадили су ефикасан програм мера за одбрану права грађана да информисано одлучују, и њихових држава да се бране од Шарпове перфидне субверзије.

Обојена револуција у Републици Српској одвијала се паралелно са широком империјалном офанзивом за промену неподобних „режима“ широм света, од Украјине до Венецуеле и, тренутно, у Хонгконгу. У свакој од тих средина, сценаристи су користили различит „окидач“ и коначни резултати за сада су још увек нејасни. Али све те ситуације, чак и да се заврше неповољно по организаторе, карактерише стављање нациљане власти у дефанзиван положај од самог почетка, што превратницима омогућава огромну тактичку предност. Једино у Републици Српској неопходни „окидач“ је затајио, до омасовљења субверзивне операције није дошло, комуникација између упућенијих грађана забринутих за судбину земље и неинформисаних широких слојева друштва била је задовољавајућа, од настанка кризе представници државе предодређене за рушење понашали су се самоуверено и без колебања или правдања прихватили су изазов. Независно од политичког исхода избора 12. октобра, на психолошком плану покушај је сузбијен, и до недавно застрашујући modus operandi за „промену режима“ у Републици Српској је отказао. Превратничка екипа, склепана од лажних „невладиних организација,“ купљених медија и корумпираних политичара претрпела је од самог почетка операције пораз од кога се никада није опоравила.

Матрици Џина Шарпа и његових ученика из београдског „Отпора“ (данашњег „Канваса“) најзад је супротстављена ефикасна парадигма здруженог асиметричног противотпора легитимне и национално одговорне власти, која правилно процењује опасност што прети држави. Још важније од тога било је самоорганизовање информисаних грађана, одлучних да када треба зазвоне на узбуну и позову на систематско супротстављање издаји и злу.

Неуспех превратничких снага да у Републици Српској, током предизборног периода, наметну своју политичку агенду стварањем моћне социјалне и логистичке мреже помоћу које би утицали на формирање друштвене климе повољне по њихов пројекат, а то је стандардна оперативна претпоставка у оквиру Плана А, већ дуже време је очигледан. Та чињеница доводи у питање саму могућност извођења обојене револуције у Републици Српској, у овом тренутку. Прагматични спонзори, који рационално процењују право стање, зато су још пре неколико месеци имплицитно најавили План Б, којим се донедавни курс из основа мења и прихвата могућност дијалога са влашћу коју, паралелно, њихови пиони покушавају да сруше. Интеракција та два плана нам даје одређене назнаке о томе како ће се развијати ситуација после избора 12. октобра.

Вероватноћа постизборног насиља у Републици Српској је мала, не зато што не постоје воља и мотив него што недостају друштвено расположење и политичка средства. Схватали то локални пиони или не, ићи ће се на сложенији приступ, комбинујући оба колосека. На једном од њих, средствима већ ушанчене пете колоне експлоатисаће се очекивано све неповољнија друштвено-економска ситуација, потенцирајући њене ефекте и прикривајући чињеницу да је то општа појава у западном свету и земљама које се налазе у његовој орбити, а не специфична последица локалне политике. То је наставак Плана А, али више не у функцији избора него са одложеним дејством тихог подривања на годину дана или чак дуже. На другом колосеку, у оквиру Плана Б, уколико Република Српска не добије одговарајућу материјалну подршку пријатељских земаља, одвијаће се интензивно замајавање власти сугестијом да би се контролисани унутрашњи притисак одоздо могао смањивати у оној мери у којој она изрази спремност да кооперативно прихвати неке кључне елементе политике коју би пета колона вољно спроводила, да је само паметније одрадила свој задатак и да јој је пошло за руком да уграби власт.

Манипулисањем постизборних притисака и инсценирањем инцидената, од руководства Републике Српске ће се очекивати прерушена политичка капитулација и мирна предаја свега што, применом стандардне технологије, режисерима преврата и њиховим локалним марионетама није пошло за руком да освоје. Уколико порасте искушење да се пође тим „компромисним“ правцем, начин како су прошли Бурма и, још упечатљивије, Украјина и Либија, чија су се руководства непромишљено упустила у сличну „реалполитичку“ авантуру, требало би у Бањалуци да постане тема за озбиљно размишљање.

Што се тиче локалних марионета, њихова будућност није светла ни у једном сценарију. Јадна судбина потрошеног империјалног „златног дечака“ из Грузије, Михаила Сакашвилија, доведеног на власт помоћу инсцениране „обојене револуције ружа“ 2004. године, требало би да послужи као отрежњујуће упозорење свима у Републици Српској који су се спремали да пођу његовим путем. Пре неки дан, донедавни председник Грузије, кога су посећивали и гостили најистакнутији и најмоћнији великодостојници западних држава, доживео је горко понижење да му буде одбијена молба за издавање дозволе за рад у САД. Одбијеница је значајна зато што је Тафтс универзитет из државе Масачусетс Сакашвилију понудио посао предавача и званично подржао његов захтев. Одобрење апликације за радну визу, поготово када је у некој академској установи већ обезбеђено радно место, у Сједињеним Државама је рутинска ствар. Понижавајуће одбацивање искоришћеног пиона Михаила Сакашвилија, против кога су у Грузији подигнуте многобројне кривичне оптужнице, шаље недвосмислену поруку свима и свуда – укључујући Републику Српску – који за своје услуге рачунају на безусловну империјалну благонаклоност.

Vae victis! древни Римљани би прокоментарисали судбину ових алавих и лакомислених издајника.

Стефан Каргановић – НСПМ