Припреме за војну параду

Према неименованим изворима из Владе Србије, предстојећа војна парада поводом 70-годишњице ослобођења Београда је, супротно очекивањима, додатно пољуљала редове власти.

– Брзо, морамо да нађемо бар хиљаду америчких и британских застава до 16-ог!

– Немогуће! Чак ни ми не можемо за тако кратко време да распишемо тендер…

– Какав тендер, бре, пусти сад то. Како ћемо пред Обаму и Камерона без застава?

– Опусти се, бре. Па то да су та двојица позвана на параду је за јавност. То је министар рекао само да би мало смањио притисак.

– Притисак? У тим годинама, а већ проблеми са срцем? Јадан човек…

– Ама, мислим на дипломатски притисак. Па шта мислиш, зашто је нашег напаћеног премијера звао Бајден, да разговарају о времену? Рекао му – има бре да позовеш и мог шефа, кад сте већ звали Путина. Е, сад, пошто премијер није био сигуран на ког шефа мисли, позвао је обојицу. И оног мање и оног више препланулог, како рече онај шмекер Берлускони. Нема Европа, нажалост, више чак ни таквих државника…

– Е, то ти је кад си мека срца, као наш премијер. Он никога не уме да одбије.

– Осим оних некултурних Срба са северног Косова. Њима неће у инат да попусти. Има бре да слушају Тачија, ако је то цена Београда на води! Зна он и да лупи шаком о сто, кад ти кажем!

– Али то је тако ретко. По правилу је болећив. И није само реч о Обами и Камерону. Ево, откад је објављено да су и они позвани на параду, телефон не мирује. Испада сад да сви очекују позив на ту војну параду, ко је измисли…

– Хе, хе, ето, баш као што је премијер и рекао – још један доказ растућег међународног угледа Србије. Ни Тито нам неће бити раван!

– Пусти Тита. Сад треба да размишљамо о томе шта да кажемо Немцима, Хрватима, Норвежанима…

– Чекај, откуд они сад у тој причи? Ово је парада посвећена ослобођењу од нациста, а ови су сви били, знаш већ…

– Ћути, немој наглас, иначе ће ти неко пребацити да си оптерећен прошлошћу уместо да гледамо у будућност.

– Нисам, мајке ми. Али, ипак то делује помало уврнуто…

– Кажу – ако су Немце могли ове године да позову у Француску, на прославу 70-годишњице савезничког искрцавања у Нормандији, онда зашто не и у Београд? Поготово што и сами говоримо да нам је Немачка узор над узорима. Па, ево сад, господо, покажите своје европско опредељење на делу…

– Ајде, добро, они – а шта ће ту Хрвати?

– Па и они кажу да су учествовали у ослобођењу Београда. Штавише, кажу да су они били кључни чинилац у борби против четника, и да је питање да ли би Црвена армија уопште ишта могла да уради да се они нису умешали.

– Да су толико волели Црвену армију, пустили би је да им ослободи и Загреб! И дочекали је цвећем, баш као што су дочекали и Вермахт! Али, знају они, да им је Стаљин ушао у Загреб, Павелића им ни Ватикан тад не би спасао…

– Тише мало, кад ти кажем! Овде и зидови имају уши. Само нам још треба да из Загреба – одакле су почистили Србе, ееј! – почну да нас оптужују за анти-хрватство. И онда, одједном – нема више хрватске робе на полицама, нема више хрватских цигарета, ни хрватске музике, нема више Идее… Постало би неподношљиво за живот у Србији.

– Добро, добро, само немој да ми тражиш да обезбедим хиљаде шаховница за прославу. Некако мислим да се то народу ипак не би допало. Једва смо навијаче примирили око геј параде…

– Не брини, вадићемо се на мере штедње које од нас захтевају ЕУ, Светска банка, ММФ итд. Пред њима Хрвати стоје као пред Хитлером. Или Геншером…

– Добро, али опет… Кад овако погледаш, испада да је свако потенцијално позван, то јест да не можеш никога да одбијеш. Баш никог. Сви се некако помирили, сви су сад добри пријатељи, савезници, суочили се с прошлошћу… Можда ће баш тог 16-ог цео свет да нагрне код нас, јер су сви сад у љубави са свима. А свет никад ближе рату…

– Ко зна? Уосталом, и наш председник кад не дели ордење стално говори како више немамо непријатеља, како Србија има пријатеље свуда и да смо кућа са широм отвореним вратима. Ако нагрну – шта да им кажеш?

– У праву си… Ништа онда, морамо да се припремимо за долазак целог света, па ко дође, добродошао. Нећемо више слати позиве, али морамо да се припремимо за најгоре.

– Да, нема нам друге.

– Да видимо, колико има држава-чланица Уједињених нација?

– Око 190. То знам напамет. Не идемо ми тамо само у шопинг!

– Значи, предвиди трошкове за око 190 делегација.

– Боље заокружи на 200, ако још неко буде примљен у међувремену.

– Мислиш на Косово? Неће то још…

– Пусти ти то, од вишка не боли глава.

– Ау, бре, па то неће бити јефтино. Одакле сад да одузмемо?

– Види прво онај црни фонд за геј параде, ту би требало да буде поприлично.

– Добро. А шта ћемо онда за ону идуће године?

– До тад ко жив, ко мртав. На крају крајева, ако загусти, узећемо из средстава за поплаве, као и ове године.

– Зар то неће дотад бити потрошено?

– Благо нама, ако је ту и даље онај Благојевић – неће сигурно! Нема код њега шале, прописи су прописи! Осим када је реч о изборима…

– Добро. А међународне организације? И њих има пуно у свету…

– Ма све, бре. Има да се зна кад Срби – а и сви остали грађани, без обзира на националност, род и сексуалне склоности – славе, и да нико неће отићи гладан! Имаш све спискове у МИП-у, није баш све изгорело за време Свилановића. Хајде, немамо времена за губљење.

– Добро, добро. Сад се лакше дише… До јуче је било само Путин, Путин, Путин. Ниси могао од западних амбасадора да живиш. Али Камерон и Обама већ скидају део притиска. Генијалан дипломатски маневар! А још, кад им дамо до знања да су сви принципијелно добродошли… Не видим онда шта ће то моћи да нам замере.

– Па да. Него, скоро заборавих – јеси питао СУБНОР око свих ових силних могућих гостију? Ипак су и они међу организаторима.

– Не брини за њих. Њима је само важно да не позовемо четнике.

Александар Павић – ФСК