Нови интервју са Игором Стрелковим

Игоре Ивановићу, само у септембру на Југоистоку је било неколико важних догађаја и већ се могу оценити и размотрити њихови резултати. Ваш однос према мировном споразуму потписаном 19. септембра у Минску?

– Сматрам да ће се потписани споразум крајње негативно одразити на судбину народа Новорусије, на судбину руског народа Украјине. И ако буде у пуној мери остварен, тим пре онако како то планира украјинска страна, биће то просто катастрофа.

Без обзира на првобитну сагласност са тачкама Меморандума којима се предвиђа одржавање избора 7. децембра на нашој територији, сасвим недавно су владе Луганске Народне Републике и Доњецке Народне Републике расписале изборе с независним датумом, који ће тим територијама омогућити избор самосталних влада. Ваш однос према тим изборима?

– Сматрам да је то јако велика грешка, а можда и циљана саботажа усмерена на максимално дробљење устаничког народа и територије суочених са све јачим непријатељем. О каквим изборима може бити речи када се борбена дејства воде практично без предаха? Ми говоримо о примирју, али оно постоји де јуре, док га де факто нема. Води се рат, рововски рат, непрестана су гранатирања… У позадини војске, и то прилично узаној, одржавање било каквих слободних избора – биће фикција.

Како се онда односите према иницијативи да се одржи војни савет и на тај начин покуша чвршће повезивање територија – под војним командантима који стварно делују у интересу народа?

– Узвратно питање – ко је иницијатор и организатор тог војног савета?

То је иницијатива Алексеја Мозговоја.

– Алексеј Мозговој је практично једини значајнији командант преостао на територији Новорусије коме потпуно верујем. Сада не разматрам ниво батаљона или чета – тамо је свакако преостало још доста нормалних команданата које лично познајем и поштујем. Мозговој је човек са којим сам деловао раме уз раме када је био у Лисичанску а ја у Славјанску, који је дисциплинован, стално усмерен на извршавање своје војничке дужности, за којим се не вуку никакве мрачне нити сумњиве ствари. Ако се Алексеј прима да организује војни савет, онда сам 100% уверен да ће то бити позитиван скуп, у овом тренутку неопходан. И сматрам да сви локални команданти Новорусије треба да се окупе како би одредили своју позицију. Непријатељска претња није отклоњена, и чињеница да је отпор и даље крајње распарчан и није координисан – то је огромна претња. Ма како се тај војни савет завршио – у било ком случају неће бити бескористан. Јер у насталим приликама свакако треба почети деловање. Нажалост, нисам у могућности да се вратим на територију Новорусије зато што ме тамо нико неће пустити. Нису ме одатле ни склањали да би ме поново у другом својству вратили. Зато оне који очекују да ће Стрелков доћи и завести ред – нажалост, морам да разочарам…

На предвиђеном војном савету идеално би било да дође до обједињавања неповезаних снага отпора у јединствену војску Новорусије. А може ли тамо да се предложи некакав прототип вертикале власти у Новорусији – као противтежа постојећем нејасном руководству које је преузело иницијативу од народа у грађењу републике? Јер се локални команданти већ суочавају са потребом решавања многих питања цивила, коматозним стањем локалне самоуправе по тим питањима и фактички узимају у своје руке животно важна питања… Треба некако управљати територијама и мимо вођења рата… И шта би сада било исправно?

– Ако говоримо теоретски, онда свакако у условима ратног доба, поготово у тако малој позадинској области, не треба да буде ни говора о било каквој цивилној власти. Цивилна власт мора бити додатак војне – то је аксиом ратне вештине. Рецимо, и у немачкој, и у руској војсци, током Другог светског рата, зона контроле, где су деловале искључиво војне власти, обухватала је 200 км иза линије фронта, и све остале власти биле су јој потчињене. Ми пак сада имамо дубину позадине војске Новорусије од највише 100-150 км, а у неким деловима и 15-20 км… О каквој уопште цивилној управи може бити речи у истом том Доњецку који свакодневно гранатирају? Па и од Луганска до линије фронта у Счастју – премало је растојање… Какви избори у тим условима могу бити, каква демократија? То је фикција. Фикција коју стварају политички технолози по наруџби одређених људи… Они стварају лепу сличицу, фикцију – оно што су навикли да стварају уместо реалне ствари. И ради стварања декорације мирног живота и ради легитимисања оних људи које су поразмештали у обема републикама – Захарченка, Плотњицког и осталих – неопходно је одржати те изборе како би се рекло да их је то народ изабрао… Са било ког становишта, требало би не само укинути те изборе него и створити јединствене органе управљања Новорусијом с одговорним људима на челу, са претезањем војног командовања над цивилним. То ће омогућити да се у максималном степену и успостави војно снабдевање, и сузбију банде које се ником не потчињавају, мотају се на границама републике и не ратују…

А како би, по Вашем мишљењу, сада требало да делује цивилно становништво како бисмо се кретали у максимално исправном смеру у насталим приликама?

– Питање је врло сложено, али овде не могу да слажем… Чини ми се како становништво треба да се спрема за преживљавање… Нажалост, они људи који се сада на територији Русије баве питањима Новорусије, који су овлашћени за то, нарочито извикани Владислав Јурјевић Сурков, то су људи усмерени само на рушење, који никакву стварну ни делотворну помоћ неће пружити. Конкретно се Владислав Јурјевић сјајно исказао у том погледу у Јужној Осетији, у другим регионима, свугде где се налазио имали смо посла са „уграђивањем“ и пљачкањем уместо стварне помоћи.

У нашем случају су ЛНР и ДНР управо оруђа за организовање истих тих процеса?

– Да, нажалост, тамо је дошао тим који је усмерен на то да све пусти низ воду и на томе добро заради. Много ће обећавати. Новац ће стварно бити издвојен, али подвлачим да већина тог новца, код таквог руководиоца и таквих извршилаца – до народа неће стићи, у најбољем случају биће делимично предат људима којима Сурков верује, које он поставља на сва кључна места, и притом ће бити обезбеђен такав систем који ће онемогућити контролу коришћења тих средстава. Просто ће бити „уграђивања“ како се у Русији каже, пљачкања на свим нивоима… Унапред предвиђам да ће половина тих средстава остати на рачунима у Русији, а већина друге половине завршиће у џеповима оних људи које је наш велики руководилац распоредио.

У вези појма Новорусија. Без обзира на очигледан покушај да се та државна творевина која настаје пусти низ воду, остало је довољно честитих и родољубивих људи, способних да наставе процесе управо на поновном уједињавању земаља Југоистока Украјине у новом својству. Можете ли поново истаћи у чему је важност Новорусије и за друштво Русије, и за онај народ који не схвата докраја у којој земљи живи – ДНР, ЛНР, Украјини?..

– С идеолошког становишта – о томе сам не једном говорио још у Славјанску – Новорусија је данас бастион Русије. Доњецк, Луганск, читав Донбас, читава Новорусија закључно с Одесом – то је део Русије, онај део који су јој насилно отргли злочинци и издајници 1991. године. Говорити о Новорусији као о нечему одвојеном од Русије, тим пре као о украјинској територији – сасвим је недопустиво. Борећи се данас за Новорусију, ми се боримо за Русију. Рат је заправо објављен Русији, и чак и да није почео у Донбасу, почео би на другом месту – почео би на Криму, или још негде. Иступивши у заштиту својих националних интереса, Русија је изазвала такву реакцију такозване светске заједнице да је повлачење просто немогуће. И за жаљење је то што устанак Новорусије није подржан исто онако како се то десило на Криму. За мене лично то је велика трагедија, зато што сам, долазећи са својим одредом у Славјанск, рачунао на нешто сасвим друго. Никако на оваква масовна разарања нити на тако сраман резултат који данас покушавају да забележе споразумом потписаним у Минску. И данас постоје конкретни људи и утицајне снаге које чак ни тај резултат не сматрају коначним већ теже да просто униште Новорусију. Али знам да се прилично велики број људи данас са таквим тежњама неће помирити, будући да су уверени како тај резултат није коначан…

Разговарала Ана Самељук – Српска.ру