Војсковођа Александар Вучић

Пошто је најпре поразио државу Србију, да је више нема, а у трајућем рату против сопственог народа, Александар Вучић је задобио још једну важну победу. На почетку тог рата, племенитих и узвишених циљева, искључиво у оквирима његове напредне свести, поразио је Војислава Шешеља, али не прса у прса, него тако што је на њега насрнуо док овај, везаних руку, тамнује иза решетака западног суда за правду, у казаматима Хага. За ту Вучићеву победу неком се може несмотрено отети израз издаја, међутим то је једна од његових брилијантнијих победа.

Елитне јединице Александра Вучића, његова ударна песница у последњој победи одиграла је жандармерија, уз резервне саставе полиције – док позадинске јединице, и иначе, чине влада, скупштина и сви локални општински чиновници, од председника општине до портира, који се сада зову обезбеђење. Његови одани савезници и уједно саветодавци, а понајмање налогодавци су амерички, великобритански и немачки амбасадор. То савезништво показало се као најплодоносније у политичком успону Александра Вучића, а тако и у рату против сопствене државе и народа, против своје традиције, против свог духовног наслеђа, против свог порекла, сопствене части, свог потомства, против своје историје.

Истине ради треба рећи и то да ово Вучићево савезништво није у равни партнерства, онаквог за какво се из петиних жила залагао код горде Немице Ангеле Меркел, што је она глатко и галантно одбила, рачунајући да у Вучићевом рату не жели да се петља у још један геноцид који је још од Адолфа Хитлера на души њеног народа. Тиме се још више разјашњава нарав овог савезништва, по коме се види да је Вучић нека врста коњске мушице коју бесна кобила подноси, јер од ње има неке ситне вајде, у одржавању сопствене хигијене (ово није вређање – колико се скреће пажња на подударност са једном сасвим уобичајеном природном појавом код коња, познаваци коња то најбоље знају).

Током трајања Вучићеве последње битке против сопственог народа, на подручју престоног Београда, град је био потпуно опустео. Таква пустош у граду није се видела ни у време Нато милосрдног бомбардовања и Београда и Србије. А у тој пустоши без аутомобила и пролазника, уместо Нато војника на улицама покореног Београда видели су се жандарми са полицијом, са ознакама српске државе – иначе појма који подлеже законима фикције. Цео Београд, најмање као престоница Срба и Србије, под опсадом Вучићевих бојовника, у пуној ратној опреми, са кацигама, палицама, штитницима, заштитни маскама и пиштољима, премережен је био на свим важнијим саобраћајницама, шеталиштима, здањима и улицама – да такву опсаду Београд није упамтио ни под војницима Вермахта или силе Каундка. А уместо кукастог крста и жутог шенбрунског барјака, стидљиво се са рамена ових силника смешио грб Србије, државе које нема. У то се не рачунају они који су у цивилним оделима, са скривеним ознакама Вучићеве војске, по улицама глумили ретке пролазнике, да нико ни нос не помоли „у зони безбедности“, односно на улици.

Од свих расположивих и летачки могућих ваздухопловних средстава у тој одсутној битци Вучић је подигао једино исправан један једини хеликоптер. Све остало, хеликоптери, авиони и ракетне јединице, као и АБЕХА заштита, остали су по хангарима, чак и они авиони што су недавно добили акумулаторе. У сваком случају, тај један једини хеликоптер премережавао је и сапињао небо над Београдом, да ни птица ни мува туда не пролете.

Била је то војска Александра Вучића за промену свести у Срба. Племенит и узвишен циљ је постигнут: педербал је одиграо свој плес смрти на улицама Београда, што нам је поручило да стида више нема, сада је све допуштено. У овом установљавању култа смрти Александар Вучић је овом победом освојио још један прилично висок ниво уништавања Срба.

Као народ који веома добро памти и још теже заборавља, пред дејством војних јединица Александра Вучића, Срби су овога пута устукнули. Сличан пример у свом трајању и по смислу врло приближан догађај, међутим, открива се у кораку од највише два нараштаја у време прошло. Тај догађај остао је у народу запамћен као крвава литија.

Тридесет и неке Србин Милан Стојадиновић је из Ватикана Србима донео конкордат. Заузврат добио је (не приступне фондове Европске заједнице) важне уговоре са Фијатом и многим великим италијанским фирмама, гомилу новца (да попуни буџет) и још већу гомилу обећања (не на путу у ЕУ). Скупштина је тада огромном већином усвојила тај акт ватиканског мирног превођења Срба у унијате (оне који данас у Украјини дивљају са нацистичким знамењима), као што га је и влада једнодушно и са великим одушевљењем прихватила.

У престоном Београду Срби су се подигли, а жандармерија је исукала воловску жилу, мотке и насиље. Трон Светога Саве затресао се од опасности унијаћења, што је најекспонентнији вид духовне смрти Срба. Патријар Варнава преминуо је под загонетним околностима, а вршилац воље тог светог трона био је тада владика Николај, данашњи Свети Николај Охридски и Жички. Да Српска православна црква, као живо тело народа, својом равнодушношћу не хотећи да буде саучесник, па тиме и заступник тог самоубилачког пута Срба, тадањи владика Николај брисао је са списка православних хришћана све од Милана Стојадиновића, до све и једног посланика који су гласали за тај ватикански акт. А то је значило да за њих, коликогод да их има, нема крштавања, нема сахрана, нема опела, нема резања славског колача, нема исповести, нема причешћа, нема склапања брака… па били они формални или одистински православци. Упркос гордој и обесној самовољи Милана Стојадиновића Српска православна црква је остала чиста и нетакнута. Зли језици, интелектуална опадала могли су да тртљају шта им је воља, напредни новинари су скупљали залихе пљувачке – српска духовност, са стубом свог трајања у својој народној цркви, остала је у свом бићу нетакнута.

Учинак тог одлучног и јасног става Српске православне цркве био је муњевито покајање и повлачење потписа, и проглашавње ништавним ма какво усвајање тог бестидног, срамотног и гнусног чина духовне капитулације Срба. Тада Срби нису у равнодушност налазили врлину – јер су знали да је равнодушност и остајање по страни исто што и саучествовање, исто што и одобравање.

Тако је било онда, а данас, пред многим телевизијским камерама, Александар Вучић приређује славље над усвојеним правцем према потпуном уважавању култа смрти који се љупко и танано ословљава као љубав, а стидљиво додаје истополних.

Срђан Воларевић – Васељенска ТВ