Бриселски ход геополитичког зомбија?

Ако је Србија, тек право да се кандидује за чланство у једном, руку на срце, пропалом друштву, спремна да плати територијом и рудним богатствима чија се вредност процењује у стотинама милијарди евра (духовна богатства да не помињем!), колико ће тек бити спремна да у будућности одвоји за повратак у надолазеће друштво, које је, верујући јој, често енергичније од ње саме, до сада, бранило њен територијални интегритет?

Године 2000. сматрало се да само треба уклонити председника Слободана Милошевића са власти, па да светла европска будућност почне. Данас све платформе и резолуције државних органа Србије о КиМ, тај колоплет више страначких него државничких комбинација, подржавају исти курс: решити се, формално или неформално – свеједно, баласта Косова и Метохије, па светла европска будућност може да почне.

А бриселска светла, која тако магично привлаче, пре свих, Владу Србије, јењавају већ годинама. И то не у пропагандним спотовима, него у званичним показатељима светске економије. Тако је Србија, као и 2000. године, поново убеђена да на билетарници позоришта, које се урушава и прокишњава, треба да остави безмало трећину својих рудних богатстава. И то за најбедније место на зачељу европског партера, само да би, једног дана, можда и одгледала драму чији је југословенски сценарио већ проживела.

Ових дана, наиме, саопштено је да ће током 2013. године, први пут у новијој историји, удео западних земаља и њихових савезника у светској економији спласнути испод 50 одсто. Земље у развоју, предвођене групом БРИКС, наставиће значајно да јачају.

Све релевантне агенције за процену кредитних рејтинга тврде да ће раст еврозоне током ове године, након суноврата, у најбољем случају, износити 0,3 одсто. Друга значајна кућа, Голдман Сакс, издваја, четири главне претње светској економији у 2013. години: дужничка криза у еврозони, „фискална литица“ у САД, изненађења у економској политици Јапана и нова затегнутост на Блиском истоку у комбинацији са променама цена нафте.

Сличне процене има и ММФ, чија је извршна директорка Кристин Лагард изјавила да су највеће претње светској економији криза у еврозони и невоље с „фискалном литицом“ у САД. Са друге стране, растуће светске економије за ову годину најавиле су врло конкретне потезе.

У Србији, која још увек оскудева у релевантним информацијама, упркос интернетским технологијама и обиљу извора вести, скоро да је потпуно непознато да су земље БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) још у марту прошле године, на самиту ове организације у Њу Делхију, одлучиле да 2013. године оснују сопствену развојну банку.

Према писању часописа Бизнис и финансије, нова банка ће подржати синергију производне и трговинске специјализације земаља чланица, понудити платформу за усклађивање финансијске и монетарне политике, смањујући ризике негативних дејстава спољних утицаја и снажећи активну позицију земаља БРИКС.

У другој половини XX века, управљање глобалним финансијским организацијама било је у рукама САД. Сједињене Америчке Државе именовале су председника Светске банке, а Европа првог човека ММФ-а. Резултати реформе управљања ММФ-ом и Светском банком, на основу одлука донетих 2010. године, минимално су, али индикативно смањиле моћ САД у тим организацијама.

Утицај групе БРИКС, заједно са осталим земљама у развоју, биће већи за чак 5 одсто и то није крај. Иако је механизам одлучивања у њима веома компликован, јер је за неке од одлука потребна већина од чак 85 одсто и даје САД право вета, ситуација ће се, извесно, из године у годину, мењати у корист групе БРИКС.

Према неким тумачењима, развојна банка ове организације само ће убрзати тај тренд, јер ће међунардоне финансијске организације утемељене у логици заосталом из XX века, на челу са САД, добити снажног такмаца у пуном замаху економских активности.

Осим тога, финансијска хегемонија америчког долара очигледно је окончана. Руска рубља има амбицију да преузме улогу једне од резервних светских валута, док НР Кина већ предузима кораке ка интернационализацији јуана.

Економски експерти примећују да чланице групе БРИКС напредују великом брзином, чак и у условима глобалне економске кризе. Извозно оријентисана, све модернија индустријска производња, снажан уплив на енергетском тржишту, релативно ниски трошкови рада, стабилна монетарна политика и одрживе фискалне позиције омогућавају високе стопе раста БДП, као и суфиците у текућем и спољнотрговинском билансу.

С друге стране, налазе се Брисел и Вашингтон. Професор Душан Вујовић, у анализи објављеној у јесењем броју часописа „Бизнис и финансије“, на западној хемисфери констатује висок ниво задужености, скупе и неодрживе системе социјалне сигурности, недовољно образовану и продуктивну радну снагу, чему придодаје високе плате и кратко радно време (у поређењу са САД и Јапаном), кризом која тресе европски југ, уз опасност да се прелије и на остатак континента, изазивајући колапс региона и распад еврозоне.

Сведоци смо да у Србију последњих година капиталне инвестиције стижу скоро искључиво из Руске Федерације и НР Кине. Недавно је саопштено да ће стратешки важну железару у Смедереву преузети руски капитал, што је од ванредне важности за спољнотрговински биланс Србије.

Искуства српске економије у пословању са чланицама групе БРИКС, по правилу су позитивна. Нафтна индустрија Србије, у власништву Гаспрома, постиже одличне резултате и по обиму и по квалитету инвестиција. Ова, данас савремена компанија, недавно је ушла на бугарско тржиште. Руске компаније имају сличне, квалитетне инвестиције и у Републици Српској.

Кинеске компаније граде мост у Београду и врло квалитетно улажу у инфраструктуру и енергетски сектор целог региона. Предњаче инвестиције у изградњу ТЕ „Станари“у Републици Српској, као и нова постројења и ремонт старих термо-енергетских погона у Србији и ауто-путеве.

Осим држава групе БРИКС, најављене су и инвестиције Уједињених Арапских Емирата у пољопривреду и наменску индустрију Србије. Овај потез може да има далекосежнију важност, када је однос арапског света према територијалној целовитости Србије у питању, али остаје горак утисак да је држава можда и сама требало да изнађе могућност да Срби организују сопствену пољопривредну производњу, место што улазе у власничку недоумицу.

Идеја да ће евроатлантска заједница 2000. године пригрлити СР Југославију, заборавити отпор Срба и помоћи им у реформама, била је велика, уосталом добро плаћена заблуда. Обећање о демонтажи режима претворило се у болну, насилну демонтажу државе и нарочито њене економије. Заправо, претворена је у државни, правни, економски, страначки и социјални пакао.

Није у питању само извесност догађаја и прерасподела утицаја и моћи у деценијама пред нама. Ако је Србија, тек право да се кандидује за чланство у једном, руку на срце, пропалом друштву, спремна да плати територијом и рудним богатствима чија се вредност процењује у стотинама милијарди евра (духовна богатства да не помињем!), колико ће тек бити спремна да у будућности одвоји за повратак у надолазеће друштво, које је, верујући јој, често енергичније од ње саме, до сада, бранило њен територијални интегритет?

Чак и за земље које Србију никада не би бомбардовале, као што је то урадио НАТО, важи принцип интереса и обостраног разумевања. Земље попут Русије не бране Србију због љубави, иако ће руско јавно мнење политику увек усмеравати ка Србији. Ако Србија сама одрекне себи право на сопствени интерес, хоће ли је ико сматрати државом? Хиљаду му резолуција!

Бранко Жујовић / Глас Русије