Утисака пуна глава или Путином на „параду“

Не, ово заправо није замишљено као текст о скидању емисије „Утисак недеље“ са програма телевизије Б92. А још мање о „паради поноса“ у Београду – о којој је на овом и другим местима већ речено више него довољно. Али су оба та догађаја добра тема и још боља илустрација за оно о чему на овом месту већ дуже време говорим.

1. „Утисак недеље“: Емисија „Утисак недеље“, тобоже, није забрањена, али је, ето, „до даљег“ ипак неће бити. Поента је да овде није на делу „класична“ цензура, него нешто мање видљиво и стога много горе, перфидније и више понижавајуће. Далеко иза нас су остали они, такорећи, романтични дани „поштене“, тј. отворене цензуре и тоталитаризма у повоју, када су неки политички комесари и комитетлије потезом пера или телефонским позивом забрањивали књиге и филмове, или скидали позоришне представе. То је умело да буде грубо и глупо, али је жртвама чувало достојанство и чак им прибављало неку врсту херојског ореола.

Некада се знало ко су цензори и ко сноси одговорност. Данас прљави посао обављају „оглашивачи“, „пиплметри“ и (полу)анонимна „пословодства“ (полу)анонимних власника, од којих су многи то заправо само на папиру. Тако већ више од два месеца траје својеврсно „кување Оље“ и постепено навикавање, то јест, одвикавање јавности од емисије и од аутора. Најпре, изненадни, превремени прелазак на „летњу шему“, иако је Бећковићка емисију са Бебом Поповићем одјавила са „видимо се следеће недеље“. Затим, продужени летњи одмор. Па онда широј јавности прилично нејасни медијски написи о преговорима са пословодством, преласку на Инфо канал, или неку другу телевизију, све са малигном сугестијом изнад и између редова како је у питању „нека свађа око пара“.

Да је емисија скинута одмах, или да се Оља одмах побунила након што су је летос пре времена послали на годишњи одмор (вероватно се надала да ће се до јесени страсти мало смирити и – да се послужим њеном терминологијом – „дечко охладити“) реакције у јавности би биле жешће, а отпор већи. Али и оваква и оволика реакција, с обзиром на општу апатију, цинизам и резигнацију у свим друштвеним сферама, није за потцењивање и представља неку врсту малог чуда и личне сатисфакције за ауторку.

Ма колико ко имао примедби на концепт и садржај „Утиска“, или на пристрасност и мушичавост његове водитељке (а и сам сам се повремено тамо осећао као „прасе у Техерану“), чињеница је да је то више од деценије била убедљиво најутицајнија политичка емисија у читавом региону, и да је на свој специфични „дечји“ начин питања и потпитања, а нарочито оним разоружавајућим „добро, а сад нам лепо преведите и реците шта то значи“, Оља умела да многе политичке моћнике и фразере сведе на праву меру и прикаже у њиховој природној величини и испразности.

У сваком случају, Оља и „Утисак“ нису пали због њихових мана, којих је свакако било, него због једне, изгледа, овом времену и овој власти, апсолутно неподношљиве врлине – то јест, уверења да, ипак, макар мало, треба чути и ону другу страну.

„Утисак“ је постао жртва процеса општег урушавања сваког професионализма, симбола и институција, не само политичких, него уопште. Јер, ништа, али ништа не сме стајати на путу и ништа – ни медиј, ни институција – не сме се испречити између Вољеног Вође и Народа.

Али ова приватизација државе је само завршни и логичан ступањ процеса приватизације читавог друштва, од привреде до културе. И када данас разни (Н)УНС-ови и новински синдикати – оправдано! – протестују против скидања „Утиска недеље“ треба да се присете да ли су икада рекли неку реч против приватизације фабрика, банака, путарских предузећа, медија… (Уосталом, и сама Оља се највише мрштила, највише колутала очима и прекидала ме управо у тренуцима када бих у емисији покушао да дотакнем те „смарачке“ социо-економске и приватизационе теме.) А власник је, зар не, „властан“ да може да отпушта и слободно креира своју пословну политику?

У принципу, капитализам је врло привлачна ствар – уколико бисмо сви били капиталисти. Већина би вероватно бирала и робовласнички систем, ако би имали гаранције да ће они у њему бити робовласници. То је, наравно, недоследно и мало лицемерно, али није реално очекивати од Оље и једног, ипак, ТВ шоуа да буду паметнији и принципијелнији од силних професора, доктора и економских аналитичара и да исправљају неолибералну криву Дрину у чијем копању у кривљењу је, без свести и савести, саучествовала малтене комплетна интелектуална, медијска и политичка елита.

Зато су све актуелне расправе о Бећковићкином „лику и делу“ беспредметне и углавном служе само отужном прорежимском спиновању и тражењу колико-толико уверљивог алибија за владарску бахатост и освету због тога што се у оном чувеном интервјуу са Вучићем дрзнула да са њим разговара као са људским бићем, а не божанством. И зато је судбина „Утиска“, поред осталог, и својеврсна показна вежба сваком новинару и медијском посленику шта га чега ако се усуди да се на неприличан начин обрати „његовом Височанству“.  Јер ако је могла да „падне“ Оља, са својим дводеценијским брендом и са својим презименом, чему ли тек они остали имају да се надају?

Утисак 2 – Парада: Иако још није дефинитивно заковано (мада у међувремену чак и јесте), по свим најавама, Владимир Путин долази у Србију 16. октобра и, по најавама из истих кругова, српске власти намеравају да му тим поводом уприличе велику војну параду – мање Путина, а више себе ради. Јер војна парада се обично везује и организује за неки национални празник, Дан победе, Дан ослобођења, Дан државности… А, ако се не варам, ниједан од тих празника не пада 16. октобра.

Шта хоћу да кажем? Председник Русије је у Београду увек драг и добродошао гост и грађани Србије су увек, чак и када се то није превише допадало овдашњим властима или амбасадама, налазили начина да му то покажу, на улици, стадиону, или на неки трећи начин. А поготово је драг када долази поводом обележавања јубилеја ослобођења Београда од стране Црвене армије у Другом светском рату. Али прилагођавање датума централне прославе, а поготово евентуалне војне параде његовом распореду, непотребно је, јадно, неукусно и недостојанствено.

И представља симптом оне исте неумесне и неискрене снисходљивости која је одавде већ демонстрирана према Немачкој и Ангели Меркел. Само сада са другим циљем. Јер не треба та парада Путину, већ треба овдашњем вођи да би поред њега парадирао. И, још више, да би том парадом и својом сликом са Путином на паради у јавном мњењу и свести својих бирача амортизовао и спрао отужни ефекат оне евро-атлантске и хомосексуалне „параде“ од пре неки дан.

Тако ће једни добити своју „геј-параду“, а други „свог Путина“, а Вођа оно до чега му је једино стало – свој рејтинг. Дакле, да не буде неспоразума (мада не сумњам да ће по команди гракнути наручене режимске квази-патриоте), Путинов долазак подржавам оберучке, али сматрам да је војна парада ван пригодног датума неукусна, чисто маркетиншка и контрапродуктивна глупост и покушај инструментализације велике наклоности коју Русија и Путин лично имају у српском јавном мњењу зарад јефтиног режимског пи-ара.

Укратко, мислим да би генерално било боље, часније, за Србију корисније, а вероватно и руској страни драже, демонстрирати мало више партнерске искрености у решавању конкретних питања, са мање пуке параде, медијске помпе и парадирања. Али овде је све инструментализовано, приватизовано и подређено властодржачком интересу, хиру и сујети.  И то је, уједно, главни закључак, најјачи утисак и заједнички именитељ из ове две, наизглед, сасвим различите приче.

Ђорђе Вукадиновић – НСПМ