Огледало дугиних боја…

Ту се огледа и наша трагедија- нису „они“ нас упрегли у  ту “ педерску запрегу“ да би се ми потом одвукли у евроунијско двориште и тамо загризли у пласт буђавог „бриселског сена“, већ да би могли да наставе (овако укроћене) да нас шибају у круг, све док не „липшемо“, односно не раставе нам државу, нацију, цркву и породицу, на (не)саставне чиниоце…

29 октобар 2014, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

Јучерашњи дан, 28 октобар 2014, када је српска нација јавно осрамоћена сексуално-перверзном процесијом чији су (нажалост) најбројнији учесници били „српски“ жандарми који су се до колико јуче својим животима заклињали на Свето Србско Косово, а српска престоница унакажена до те мере, да је чак и Палата Албанија, која је подигнута у славу српске војске и њене албанске голготе у Великом светском рату, „офарбана“ у дугине боје, које симболизују „светски педерлук“- није био дан ничије победе, био је то дан пораза свих нас… …Укључујући и шаку јада белосветских и другосрбијанских педера, који су парадирани (спровођени) у „полицијском кавезу“ попут шугавих звери.

Био је то дан суочавања са истином. Истином да се на челу Србије никада није налазио бахатији и однарођенији режим, који је беспоговорно спреман да зарад фиктивне евроунијске кандидатуре, не само осрамоти нацију, оскрнави престоницу, него и да и усред једне од највећих беда и неимаштина у Србији, када милиони грађана буквално гладују, болнице не могу да лече, школе немају новца за грејање, градовима на југу принудно искључују уличну расвету…, дакле у једно веома „мрачно доба“- у ту сврху списка милион евра… само да би „пајаци“ парадирали!?

Био је то и пораз дела (наводне) опозиције, који су своје „негодовање“ овом процесијом комотно изражавали са безбедне временске и просторне дистанце, баш онако како је то желела режимска хунта. Наравно свака част, малобројнима који то нису…

Поражена и понижена је била и Српска православна црква, која је оћутала „забрану“ недељне службе и литије у центру Српске престонице (и седишту Патријаршије), која је оћутала срамну хомосексуалну депикцију њених челника, укључујући и његову светост Патријарха србског. Ово су времена, када СПЦ не сме више да ћути и да понавља како је свака власт од Бога. Не може безбожничка власт која организује „бестијалне оргије“ и накарадне процесије, у престоници једне православне земље (да не спомињемо све друге „безбожничке акте“ овог распамећеног и „поевроунијаћеног“ режима) да буде од Бога. Такви једино верно служе „самом ђаволу“..

Али, јучерашњи „педербал“ у центру Београда, је био пре свега пораз свих српских грађана (и такозваних српских елитних, националних, интелектуалних и других удружења, који декларативно подржавају светосавске вредности наше нације), који су пред овим (али и другим „режимски испослованим“) злом, попут нојева, забили главу у песак- чекајући да изопачена „жандармеријско-педерска процесија“ протутњи Београдом…

…Потом су почеле да стижу честитке (од свих оних који су нас 99те бомбардовали за наше добро) српској нацији и режиму, што су тако храбро осветлали „српско дупе“- и сада ето испунили још један евроунијски услов, који ће потом омогућити наметање нових и још катастрофалнијих услова (читај уцена). Наравно да су бриселски и вашингтонски намесници (пре)задовољни београдском „тенковско-педерском“ парадом, јер за њих као искусне „дресере“(укротитеље), ово је био веома важан корак у „ломљењу воље“ не само режима (који се само „кобајаги“ нећкао) већ и целе нације- јер попут дивљег ждрепца, кога јашу и туку до бесвести док не поклекне, тако и ови „западни дресери“ јашу и пребијају нашу нацију, све док не буде упрегнута у сточну запрегу, попут испребијаног и измореног кљусета…

Ту се огледа и наша трагедија- нису „они“ нас упрегли у  ту “ педерску запрегу“ да би се ми потом одвукли у евроунијско двориште и тамо загризли у пласт буђавог „бриселског сена“, већ да би могли да наставе (овако укроћене) да нас шибају у круг, све док не „липшемо“, односно не раставе нам државу, нацију, цркву и породицу, на (не)саставне чиниоце…

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА:

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

А. Шантић