Беседа у Недељу 16. по Педесетници

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа у Недељу 16. по Педесетници

4. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа.

И ја и ти, брате, налазимо се у данашњем светом Еванђељу о талантима. Не само ја и ти, него и сваки човек налази се у овом светом Еванђељу; сав ја у њему, сав ти у њему, сваки човек сав у њему. Погледај и разгледај себе: мораш бити или уз првог слугу, или уз другог, или уз трећег. Где је благо што си примио од Господа Христа? Благо си примио од Бога! Душа – где ти је? Срце, савест, воља? – све си то примио од Бога, све је то Божје, све је то дар Божији, све је то талант Божији. Јер ко од људи може човеку дати душу? Ко од људи може човеку дати савест, ко од људи може дати човеку срце? Све је то дар Божији, све то Свевишњи и Свемудри Творац ствара свакоме од нас, и дарује свакоме од нас, све је то дар од Бога, од Њега. А од нас – од нас доброта и верност. Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, над многгш ћу те поставити.

У чему је та доброта, доброта слуге у чему је пред Господарем Неба и Творцем? У томе да живи Истином Божијом, да живи Правдомј Божјом, да живи Добром Божјим, да живи Еванђељем Божјим. Када то доживљујеш, када тако живиш, гле, Божанска Доброта и Божанско Добро разлива се по твојој души, и по целом твом бићу, и по душама ближњих твојих, браће твоје. Никада твоје добро не остаје само твоје, увек прелази на твоје ближње. Никада човек сам не спасава себе, кад спасава себе он и другима око себе свесно и несвесно помаже у спасењу. А верност? А верност у чему је? Верност састоји се у верности Истини Божјој, Правди Божјој, Љубави Божјој, вечној Небеској Царевини Божјој. То је верност твоја на земљи, то је твоја доброта на земљи.

Чиме се то показује у овоме свету? Чиме ћемо показати ја и ти да смо збиља верни Богу, верни Истини Божјој и Правди Божјој, да ми живимо Истином Божјом и Правдом Божјом у овоме свету? Чиме ћемо показати? Вредноћом, радом. – Онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата, вели Спаситељ у причи, добијош пет таланта с њима. Божији дар и Божје дарове он је радом и трудом својим умножио, удвостручио. Зато их је добио да их удвостручи. Чиме? Радом, трудом. Питаћеш, какав то рад могу да учиним пред Богом, рад који ће бити користан Небу и Творцу моме, ја човек, сићушно малено и мајушно биће?

Ето вера, шта је то? То је огроман рад, браћо. Верујеш у Господа Христа: то значи, ти душу своју обрађујеш Богом; то значи, ти душу своју чистиш од свакога греха. Како је то тежак рад, како је то велики рад, како је то свети рад! Пробај, хоћеш да очистиш душу своју од свакога греха па ћеш видети колико треба зноја пролити, па ћеш видети колико се треба хрвати са невидљивим нечистим силама да душу очистиш од свакога греха, од сваке страсти. Рад, свети рад. Вера – ето то је први и најважнији рад човеков у овоме свету. Вера везује душу твоју са Богом – то је најглавнији рад твој, да стално везујеш душу своју са Богом, од јутра до мрака и од мрака до јутра. То је свети рад, вечни твој рад који важи и за земљу и за небо.

Молитва, шта је молитва? Рад, тежак и мучан рад. Шта чиниш молитвом? Молитвом ти себе преносиш са земље на небо. Ти себе изводиш бедног, немоћног, прљавог и нечистог пред лице Божје. Господе, покај ме и очисти ме! А то, то је рад, вечити и свети рад. Молитва, свака молитва, сваки уздах молитвени, свако „Господе помилуј“, то је велики вечни рад, јер од тога зависи твоја душа у овоме свету и у ономе свету. То је твоја вредноћа.

Шта да кажемо о љубави према Богу и према ближњему? О, како је то велика и тешка наука, тражи рад над собом, непрекидан рад и дању и ноћу. Како је тешко волети човека у греху његовом, како је тешко волети пијаницу зато што је пијаница, како је тешко волети блудника зато што је блуднкк, како је тешко волети злочинца зато што је злочинац, како је тешко волети разбојника зато што је разбојник! Ко ће ми дати те љубави? Само Ти, Господе. Ти очисти и смири срце моје да љубим ближњега свог и у греху његовом. Љубав, велики подвиг, браћо! Љубав према Богу и ближњему – тежак рад, свети рад, непрекидни рад. Ето вредноће твоје хришћанине, ето верности твоје Богу.

Милостиња, шта је милостиња? Милостиња то је језик, пламени језик прикривене милостивости и жалостивости твоје душе хришћанске. А стећи милостиво срце, тешко је, браћо. Треба дуго штавити своје срце молитвом, и подвизима, и постом, и бдењем, треба много суза да омекша срце човеково, да буде милостиво према људима, да дели и телесну милостињу и духовну милостињу. А то је рад, свети рад, велики посао: да срце своје, грубо и сурово, омекшаш и умекшаш сузама, молитвом, постом, бдењем, и свим осталим еванђелским светим подвизима.

А пост, шта је пост? Ето новог рада за тебе, хришћанине, ето светога рада и светог суда. Постом ти чистиш и тело и душу од сваке нечистоте, од сваке прљавштине. Ај, како је тешко загађену кућу очистити човеку и домаћици. Како је тешко очистити душу која је бескрајна, очистити је од паучине, од свег муља греховног, од свих нечистота, од свих напада демонских и ђаволских. О браћо, колико труда и рада треба да себе, душу, савест, срце, очистимо од сваке нечистоте! А шта ја говорим? Гле, свака заповест Божја, браћо, дата је у Светом Еванђељу да је ми испуњујемо, а да испуњујемо заповести Божје потребан је труд, рад наш.

Чули сте у данашњем Светом Еванђељу, у данашњем светом Апостолу шта се све од хришћана тражи: тражи се страдање за истину Христову, трпљење, гладовање, пост, неспавање, братољубље, а пре свега христољубље, жртвовање ради Христа; да будемо као људи који ништа немају, а све имају вели се у Светом Еванђељу. Ништа немају а све имају. Хришћанин, сиромах на земљи, а сва Небеса његова, Царство Небеско његово. Како си богат, хришћанине! Не тугуј што на овој земљи ти немаш мала блага, може бити када би га имао то би те благо и задавило. Боље стреси са себе то … буди сиромах који обогаћује себе Христом Богом, тим богатством, обогаћује браћу своју и ближње своје. То је твој подвиг, то је твој рад, то је твој труд.

У Еванђељу безброј заповести Спаситељевих: Љуби непријатеље своје… Колико треба ту рада и труда и мени и теби да ми истински љубимо непријатеље своје. Свака заповест Спаситељева – ето рад; безброј заповести еванђелских – ето, хришћанин у овоме свету непрекидно ради, али ради свети рад, свети посао, вечни рад и вечни посао који му осигурава Царство Небеско.

Није сваки рад благословен пред Богом. Ђаво непрекидно ради, али је проклет његов рад, проклет. Само рад који се ради у име Божје благословен је, и даје теби и мени вечну радост, вечно Небеско Царство. Свети рад, тај даноноћни труд на спасењу душе, труд на добру ближњега, ето, то је наша верност Господу Христу. Верност Богу Који нам је дао све даре, дао нам и душу и тело и савест и ум и све што имамо, све то Божје, ништа то није наше. Зато, да прославимо Бога – вели Свети Апостол, у души и у телу над свим што је Божје. И једно и друго је Божје, и душа и тело створени су за бесмртност и Живот Вечни, и сав наш труд, сав наш рад на земљи, непрекидни труд, непрекидни подвиг еванђелски на земљи – то је хришћанинов живот. Шта ми добијамо, шта нам Господ за то даје? Чули сте у дивној причи: Добри и верни слуго, у малом био си ми веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог, уђи у радост Бога, уђи у радост Царства Небеског, уђи у све вечне небеске радости.

Ето браћо, то је награда за мали труд и за малу верност коју ми указујемо Спаситељу Господу Христу овде на земљи, творећи Његове заповести. То је награда, за све муке кроз које хришћанин мора проћи у овоме свету, за сва страдања. Хришћанин чује тај глас: Слуго добри и верни уђи у радост Господара свог. Тај глас свети и чудесни и слатки, слушали су сви мученици који су пролазили кроз страшне муке и то их је крепило у мукама, нису их осећали. Тај слатки глас: Уђи у радост Господара свог, слушали су и слушали сви подвижници, сви пустињаци, сви прави хришћани. Зато с радошћу подносе све што их снађе у овоме свету, све што их снађе у овоме свету…Све што их снађе ради Христа, ради душе њихове, ради спасења њиховог.

Зато Апостол Павле, који је страдао више него ико од људи у овоме свету, који се може мерити са праведним Јовом у страдању, зато он пише свима њима: „Радујте се, и опет велим радујте се, свагда у Господу“. Свети Апостоле! Како да се радујемо кад је овај свет постао право диоклецијаново мучилиште за нас хришћане, сав овај свет, дивни Свети Апостоле, претворен је у бојишта, бојишта на коме нас хришћане гоне и убијају? И опет велим, радујте се свагда у Господу! Ти хришћанине – вели Свети Апостол – када страдаш свету, нека ти разнесу и тело, па ти, ти идеш у Царство Небеско душом бесмртном и вечном. Тамо је радост коју ти нико узети не може, не само нико од људи, него нико од ђавола. Сви ђаволи не могу ти ништа! Нека полете за тобом, биће скрхани и пашће, и попадаће и покриће земљу лешевима својим. Добри верни слуго, уђи у радост, радосно.

А сада, браћо, иде тужна повест о другоме слуги, ономе што је добио један талант. Чули сте из Светог Еванђеља: он припада Господару када треба да да обрачун, и вели: „Господару, знам и знао сам да си тврд човек; жањеш где ниси сејао“. А Господ створио небеса, Господ дао земљу, Он је тај који чини да пшеница и кукуруз, и све што је у земљи, ниче и рађа и развија се, а безумни слуга вели: „Знам да жањеш где ниси сејао и купиш где ниси вејао“, па се побоја и талант свој закопа у земљу.

Где си закопо душу своју, где си закопао савест своју, те божанске дарове? Велиш, у земљу. Да, у земљу тела свог ти си то сакрио, закопао. Ти си од себе самог душу своју сакрио, савест сакрио, ти, ти си учинио – знаш ли шта? Закопао си све што је Божје да се не појави у теби. Чиме си живео у овоме свету, чиме? Ради чега си живео у свету? Добио си толике Божанске дарове, а ти их закопао у земљу, зли, зли и лењи слуго вели Господар. Зли и лењи слуго! Знао си да сам тврд човек, да жањем где нисам сејао и купим где нисам вејао. Требало је ипак да моје сребро даш трговцима и да ми га врате са добитком. Ти, шта си ти учинио?! Узмите талант и дајте оном што има десет, јер свакоме који има даће се и претећи ће му; а од онога који нема, узеће се оно што мисли да има и што има. А лењога слугу и злога слугу баци у таму најмрачнију и онде ће бити плач и шкргут зуба.

Ето суда и пресуде Божје, сасвим правичне и праведне осуде и пресуде. Слуга је зао и лењ, то је Бог рекао у овоме трећем суду. У чему се састоји зло овога слуге, у чему? У томе што је он бацио све што је Божје у овоме свету, свето што је Божје у његовој души и у свету око њега, он је закопао дубоко у земљу, да не гледа оно што је Божје. Нећу ништа Божје у овоме свету, нећу Бога, нећу Истину Божју, нећу Правду Божју, нећу Добро Божје, нећу ништа Божје! То су безбожници, браћо, то су они који не верују у Бога, који поричу Бога, ето, то је осуда њихова. Јер, шта је највеће зло за човека у овоме свету? Одбацити Бога. Јер, у Њему је свако добро, и Он је све Добро, све Савршено Добро. И ти, човече, хоћеш без Бога да будеш добар? О, какво је то слепило, какво је то безумље! Највеће зло које човек може измислити! До таквога зла, браћо, ни ђаво дошао није. Ђаволи верују и дршћу, ђаволи никада не поричу Бога, а човек, човек је постао гори од ђавола, јер одриче Бога, претекао је ђавола! Авај, тешко роду људскоме, тешко када чује речи Праведнога Судије: И злог слугу баци у таму најмрачнију, где је плач и шкргут зуба.

У чему је лењост овога слуге? У томе што није хтео да ради ни на чему Божјем у овом свету, и у својој души. Није хтео да се труди на ономе што је вечно и бесмртно и за њега и за сав свет око њега. Лењ за Истину Божју, лењ за Правду Божју, лењ за Бога! Нећу Те Боже, нећу ништа Твоје, нећу да знам за ништа Твоје! Хоћу сам да будем, сам да живим, да уживам: Душо, једи, пиј и весели се.. Шта бива, шта се збива са несрећним човеком који тако разговара са Богом, који тако мисли о Богу, који тако поступа са Богом, поступа са собом горе него што су ђаволи поступали са собом?

Гле, страшно је бити човек, страшније, него бити ђаво! Сваки човек је од нас, сваки од нас добио безбројне дарове Божје, да их умножи, да себе оживи, да себе васкрсне из свих смрти, да себи осигура Царство Небеско. Све што је Господ чинио и чини, чини ради нашег спасења, то значи – ради нашег Вечног Живота у ономе свету, и нашег праведног живота у овоме свету. Зато је Он дошао у овај свет, зато је Он постао човек да нам покаже какав треба да буде човек. Зато Свети Апостол и поручује хришћанима и пише: Угледајте се на Бога, угледајте се на Христа, живите као што вам је Он показао да треба живети у овоме свету, и онда, онда је радост бити човек, онда заиста нема веће радости него бити људско биће.

Гле, па то је радост већа од Херувима, радост већа од Серафима, па је изнад Херувима и Серафима Пресвета Богородица, Пресвета Богомајка, ето каква је радост одређена за људско биће. Она најпре и изнад свију нас, Молитвеница и заштита наша, Свечиста и Пречиста, увек готова ако идемо за Њом, да нас очисти од свакога греха, да нам помаже у свакоме труду, у сваком радосном вршењу заповести Божанског Сина Њеног, Господа Христа. Она, а за Њом и са Њом и сви Светитељи помажу свакоме од нас у нашем труду, нашем раду, у нашем умножавању таланата које нам је Господ дао.

Браћо, бегајмо од злог и лењог слуге, бегајмо од безбожништва. Таланте које нам је Господ дао умножавајмо, не одбацујмо Божје дарове, јер себе одбацујемо. Радећи без Бога и против Бога ми ужас, ужас, предемо омчу око душе своје и сами себе одвлачимо у таму најмрачнију, где је плач и шкргут зуба. Шкргут зуба, јер је од грешника шкргут зуба. Да, отуда то. Па ето лењи слуга, који је у овоме животу шкргутао на Бога, псовао Бога, одбацивао Бога, продужио тај исти посао по својој слободној вољи и у ономе свету.

Зато је Господ праведан што га није одвојио од његове слободне воље. Он по слободној вољи одбацује Бога, све што је Божје, ружи Бога, још у овоме свету ствара пакао од себе, пакао од душе своје, пакао од савести своје. А Господ вели: Ето, ти си на земљи допустио себи пут у пакао, иди у таму најмрачнију, ти си то хтео, ти си на Мене шкргутао целога живота зубима духовним, зубима душе своје. Ето, и даље иди својим путем, ја ти помагати нећу на спасењу, никога од људи ја не приморавам. Да, браћо, у томе је љубав Божја према човеку и величина Божја, што никога не приморава да иде за Њим. Он предлаже: Хоћеш, хајде за Мном. А ми хришћани, наш је сав живот на земљи идење за Господом Христом, творење Његових заповести, испуњавање Његове свете воље, а тиме, браћо, ми уствари највише радимо за себе саме, за вечно блаженство своје, за вечну радост своју у ономе свету, радост која почиње још у овоме свету.

Нека би нас Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и данашњег великог Светитеља, Светог великомученика Никите и свих Светих, водио кроз овај свет да с радошћу вршимо све заповести Спаситељеве. Да се удостојимо када изађемо из овога света и станемо пред лице Божје чути од Господа ове речи: ,Добри и верни слуго, у маломе био си ми веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара свог“. Нека тако буде. Амин.