Пречицом до провалије

Једна од најпотрошенијих тема у политичком животу Србије дуго је била „криза левице“, односно непостојање ових снага на политичкој сцени. Но, са парламентарним изборима 2013. и резултатима тих избора постало је јасно да имамо и „кризу деснице“, пре свега због чињенице да Демократска странка Србије није прешла цензус. Данас, овај део политичког спектра нема своје представнике у парламенту. С обзиром на то да су добар део, ако не и сав свој политички садржај, ове странке црпеле из противљења уласку Србије у Европску унију, дошли смо до парадокса: по питању Европске уније, однос снага у Скупштини је такав да оно нема противнике, док у бирачком телу истраживања варирају између 40 и 50 процената грађана који су против или равнодушни. То значи да готово половина бирачког тела нема своје представнике у парламенту, или да није гласала за оне који би заступали њихов политички став.

О јадном стању деснице у Србији говори и то да последњих дана, у јеку припрема за Параду поноса, у јавности нема нарочито гласног противљења овом догађају, на какво смо ранијих година навикли. Десница се враћа у јавни простор, међутим, другим каналима: пре свега због најављених избора у Демократској странци Србије, а потом и захваљујући најавама доскорашњег функционера ДСС-а Ненада Поповића о оснивању нове партије. Слична најава стигла је и од драмског писца Синише Ковачевића.

Слободан Антонић, социолог и уредник часописа „Нова српска политичка мисао“, као добар познавалац и заступник идеја деснице, у разговору за „Време“ каже да овај део политичке сцене мора да прође кроз озбиљну промену.

„ВРЕМЕ“: Како оцењујете тренутну ситуацију на конзервативном делу политичке сцене у Србији, у погледу снаге, утицаја и доминантних вредности које су ту заступљене?

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: Не знам кога називате „конзервативним“, вероватно ПУПС? Хајде да се држимо онога како људи или групе себе називају. Ниједна странка и ниједна група се код нас не сматра „конзервативном“. Они на које мислите себе називају „националним“, „патриотским“ или „суверенистичким“ снагама. Зовимо их тако. Њихова актуелна снага је мала, мада потенцијална иде и до 40 посто бирачког тела. Толико испитаника, рецимо, каже да не би жртвовало Косово за улазак у Европску унију и да између Русије и Европске уније треба изабрати Русију.

Али, између потенцијалног и реалног читава је провалија. Нека женска странка има потенцијално 50 посто бирача, али реално, на женском питању код нас се не може ући у парламент. Исто је данас и са питањем Косова или Бриселског споразума. Последњи избори су показали да само на томе не можете заснивати политику.

Главна тема данас је новчаник. Напредњаци, а пре њих демократе, повезали су своје стратешко опредељење за ЕУ са новчаником. Успели су да грађани поверују да ће им евроинтеграције напунити буђелар. Исто морају да ураде и суверенисти, ако хоће да имају изборни успех. Њихова основна идеја је да је Србији боље без ЕУ. Колико је то добро за новчаник? Кад на то одговоре, ући ће у парламент.

Који све политички актери спадају у тај блок?

Нема блока, то су само идеје о организовању или груписању, које круже градом. Основна идеја је, колико ја разумем, да се уради оно што је пропуштено на изборима 2012. и 2014. – да се направи патриотски ДОС.

Ко би тај патриотски ДОС направио, ако кажете да нема блока?

Мисли се, прво, на увезивање крхотина некадашњих парламентарних странака: најпре оно што је остало од Демократске странке Србије, затим група око Ненада Поповића, а и Синиша Ковачевић је најављивао нову странку, па оно што је остало од Српске радикалне странке. Од непарламентарних странака помињу се Двери, можда Трећа Србија, а рачуна се и на поједине представнике националне интелигенције или на њихове клубове. Видим да се ту рачуна и на „Нову српску политичку мисао“. Заправо, то не би био нови ДОС, већ нови ДЕПОС.

Али, све је то још увек на дугом штапу. Код нас се и иначе тешко праве блокови. Питање је да ли би ДОС, као антимилошевићевски блок, 2000. године уопште и настао да странци нису притисли лидере опозиције. Осим тога, и власт више воли подељену него уједињену опозицију.

Да ли је та идеја о формирању „патриотског ДОС-а“ макар делимично мотивисана тешким поразом који су ове странке претрпеле на последњим парламентарним изборима?

Истина, катастрофа суверениста на изборима 2014. сузбила је многе сујете. Код многих је сазрело уверење о нужности повезивања суверенистичких снага. Далеко је још до избора, али имам утисак да ће се у наредним месецима радити на томе.

Где је ту место „Нове српске политичке мисли“, пошто није политички покрет?

Група интелектуалаца око НСПМ себе види као суверенисте, али и као грађанске демократе. По привржености парламентаризму, блиски смо ДСС-у и његовим новим рукавицама, али имамо и дистанцу према тој странци због њене сарадње са СНС-ом у Београду. Не можете бити у опозицији режиму и истовремено бити део режима.

Када говорите о суверенистима, чини се да много више мислите на Демократску странку Србије и „Нову српску политичку мисао“. Шта је са Српском радикалном странком, Дверима или Трећом Србијом? У чему се они разликују?

Отворени смо за сарадњу са свима. Али у односу на СРС, Двери или Трећу Србију нисмо сасвим сигурни у њихову приврженост демократији и парламентаризму. Србија не треба да добије сувереност тако што ће успут изгубити демократију. Нажалост, демократија је у Србији све мање цењена, захваљујући заједничком раду готово свих парламентарних странака, па и оних које себе називају демократским. Али, демократија је данас изобличена не само у Београду већ и другде по свету. Због тога су многи почели да је презиру. Имам утисак да смо, глобално гледано, у ситуацији сличној оној која је била тридесетих година 20. века. Елита све мање верује у демократију јер мисли да није довољно ефикасна. То је погрешно. Демократија јесте компликована и спора, али је основ сваког пристојног друштва. А на дуже стазе, ауторитарне пречице најчешће воде у провалију.

Последњих недеља имамо неколико тема у вези са овим делом политичког спектра – од избора у ДСС-у, преко одласка Ненада Поповића и оснивања нове странке, до најаве Синише Ковачевића да ће основати Српски отаџбински фронт.Да ли, с обзиром на све наведено, можемо да говоримо о некаквом „превирању на десници“ или ипак само о превирању у ДСС-у?

Каква десница, зар вам је ова власт левица? Ти појмови су неупотребљиви и више служе за дисквалификацију него да би се разумела наша политика.

Да, на делу је превирање у том делу политичког спектра, не само у ДСС-у. Све старе суверенистичке фирме банкротирале су на изборима 2014. То су фирме које су изгубиле своје купце. Зато се сада убрзано праве нове фирме, са идејом да се уочи избора направи конзорцијум, са новим привлачним брендом. Та стратегија није неинтелигентна и има своје шансе.

Овај део политичке сцене често означавамо као десни и као конзервативан. Са друге стране, имамо блок партија које су на власти, као и парламентарне опозиционе странке, чији је вредносни концепт тешко прецизно идентификовати. С обзиром на вредности које тренутно заступа, како би данашња Српска напредна странка могла да буде сврстана на идеолошкој равни? Једноставније речено – које политичке вредности и циљеве заступају рецимо СНС и, са друге стране, ДС?

Идеолошке и политичке разлике између СНС-а и ДС-а су практично нестале. Остале су само маркетиншке разлике, ка споља, и нешто интелектуалних разлика, изнутра. СНС има Вучића, а ДС нема никог. То је маркетиншка разлика. Што се тиче овог другог, СНС, уз само пар изузетака, чини интелектуални лумпенпролетаријат. Погледајте њихове скупштинске корифеје и све ће вам бити јасно.

ДС још има некакву интелигенцију, мада све више другоразредну. Иако интелектуална разлика иде у корист ДС-а, њихова предност се политички не види. Јер Вучић као бренд, као мотор, доноси супериорност СНС-у.

Што се тиче идеја, СНС има само једну идеју – Александра Вучића. Његова политичка формула је једноставна. Жали се како су жути све покрали, како те странци непрекидно притискају, како ти тајкуни раде о глави и како ти је бескрајно тешко. Затим, стално најављуј болне мере, али кад дође до њих, не дирај у своје гласаче из доњег слоја, већ удри у средњу класу. Шта те брига, ионако гласају за жуте. И контролиши медије, не дај да случајно неко дисонантно мишљење дође на ТВ.

Александру Вучићу иде наруку и то што је Демократска странка слаба…

Када је реч о ДС-у и његовим фракцијама, они су најсмешнија опозиција од 1992. године. Отприлике на нивоу скупштине после избора 1990. Пука декорација. Осим тога, више се удварају страним амбасадорима и Бриселу него овдашњим бирачима. Да су збиља демократска странка, не би, као прво, признали легитимитет прошлих избора. Са оваквим медијима и третманом опозиције то тешко и да су били демократски избори. ДС је добио четири пута мање минутаже на телевизији од СНС-а, а када су их тамо помињали, звали су их „коровом“ и „семеном зла“. Али, пошто су странци рекли да су ово били демократски избори, онда их је и ДС признао за демократске.

Друго, да је ДС збиља демократска странка, одрицала би, стално и увек, демократски карактер власти. Јер, колико су наши велики медији слободни толико имамо демократије. А кад сте последњи пут на ТВ-у чули критику Александра Вучића? Чак се укидају и маргинализују емисије у које евентуално могу бити позвани критичари Вучића. Али, ДС се не усуђује да пропита СНС о демократији јер се ни сам, док је био на власти, није показао као шампион медијских слобода. Мада оваквог утрнућа плурализма у медијима није, ваљда, било још од Добривоја Видића.

Колико је идеолошка, а у случају неких партија на десници и, да тако кажемо,финансијска блискост са Русијом важан фактор за овдашње конзервативне снаге?

Фактор руског новца није безначајан, али је ипак секундаран. Тог новца, реално, има сто пута мање од оног који се овде упумпава из Брисела и Вашингтона за разне политичке пројекте. Имајући у виду симпатије јавности, са малим повећањем улагања Руси би овде могли да направе чудо. Али они у Србији не воде „проактивну“ политику. Они то, по мом мишљењу, нису радили ни у Украјини. Зато су је сада већим делом изгубили. Па кад то нису радили у Украјини, неће ни у Србији. Суверенисти се не могу надати некој већој помоћи одатле. Него „у се и у своје кљусе“.

Када говоримо о пасивизацији бирачког тела, чини се да она наизменично погађа“либерални“ или „грађански“ део и овај конзервативнији део гласача. Чиме би се те мене могле објаснити?

Цело наше бирачко тело је уморно, смушено и уплашено. Уморно је јер стално гласа, а живи све горе. Смушено је јер је затрпано медијском мећавом, којештаријама које служе за скретање пажње. А уплашено је јер му је јасно да наш економски систем нема будућност, пошто све мање тога производимо. Али, за пасивизацију бирача увек је крива елита. Код нас нема артикулације алтернативе, само се понављају старе мантре. Те мантре садрже некад и добре идеје, али њихова форма више није привлачна. Потребне су, тако да кажем, нове синапсе, нове асоцијације, нова имагинација. Потребно је покренути емоције. Управо то је задатак елите, и оне из грађанске опције и оне из суверенистичке.

Да ли би, услед најављених економских мера и пораста социјалног незадовољства,снаге о којима говоримо могле да ојачају?

Не аутоматски, само ако се изнађе одговарајућа политичка формула. Језгро те формуле треба да буде грађански отпор. У Србији је на делу уништење језгра грађанског слоја, пошто је претходно уништено индустријско радништво. Нас убрзано претварају у помоћну радну снагу, слабо плаћене опслужиоце страног капитала. Чак се то и пропагира као друштвени идеал. А кад нестане независног грађанског слоја, нестаће чак и потенцијал за нашу стварну независност. Суверенисти морају да смисле начин како да у главама људи успоставе везу између независности и алтернативне економске политике.

Отприлике – да бисмо живели боље, морамо да поведемо другачију економску политику, а да бисмо смели да имамо другачију економску политику, морамо да будемо суверена демократија. То значи да се о нашој будућности одлучује у Београду, не у Бриселу и Вашингтону. И да се одлучује гласачким листићима у Сомбору и Ивањици, а не бројем нула на рачунима бриселских и вашингтонских бирократа и лоби група.

Ако ову идеју суверенисти успеју да објасне бирачком телу, могу да се надају неком успеху.

Јована Глигоријевић

(Време, 25. септембар 2014)