Миша Ђурковић: Украјина као проба за светски рат

Пре неки дан медији су пренели изјаву Жака Аталија у којој он критикује понашање Запада према Русији и упозорава да понижавање које изазива коришћење санкција може довести до светског рата. Атали је један од водећих савремених европских интелектуалаца чија се истраживања крећу од економије и геополитике до музике и технологије, човек који је својевремено био и саветник француског председника Митерана. Ова алармантна изјава заслужује посебну пажњу јер многи сматрају да се на подручју Украјине заиста већ одвија нека врста пробе за предстојеће глобалне сукобе.

У Украјини се скоро пола године одвија грађански рат у коме ратују две војске, углавном састављене од грађана ове несрећне земље. Међутим, свима је јасно да иза њих стоје две велике силе, Сједињене Државе и Русија. Док свет клизи ка новом хладном рату, историчари се сећају низа сличних грађанских ратова који су се у свету одвијали током друге половине прошлог века, када су се преко локалног становништва заправо сукобљавали Америка и Совјетски Савез. Присетимо се укратко генезе сукоба у Украјини.

Некадашњи, легално и легитимно изабрани, председник Украјине Виктор Јанукович управљао је земљом која и поред изванредних природних потенцијала има очајне економске перформансе. У ситуацији када су исплате пензија и плата у јавном сектору постале све тежи задатак, Украјина је морала да бира између прикључења трговинском простору ЕУ, што значи и пуног отварања свог тржишта, и ближе сарадње с Русијом, односно са настајућом евроазијском унијом где иде више од 60 одсто њеног извоза. У време када се одлучивало, Јанукович је добио јасан одговор да од Брисела неће бити преко потребних кредита, па је понуда Русије од 15 милијарди долара логично однела превагу. Легални председник Украјине донео је одлуку да одустане од европског споразума и окренуо се Русији.

У том тренутку Американци активирају опцију Б. По моделу који смо видели у десетинама земаља, укључујући и Србију, подржавају се разни облици грађанских протеста, који су на крају прерасли у прави пуч у коме су огромну улогу одиграле неонацистичке паравојне организације, очигледно унапред за то припремљене. Формиран је пучистички парламент и пучистичка влада који су међу првим мерама донели законе о забрани емитовања руских телевизија на територији Украјине и о рестрикцији употребе руског језика. У овој новонасталој револуционарној ситуацији источни делови почели су да по сличном моделу збацују постојеће власти, путем самоорганизације, уз очигледну помоћ Русије. Крим се отцепио и припојио Москви, а Доњецка и Луганска република формиране су по моделу некадашње Републике Српске Крајине и Републике Српске. Отпочео је крвав рат у коме има већ десетине хиљада мртвих.

Огромну, по некима чак и кључну улогу на терену играју разне америчке приватне безбедносне компаније типа Блеквотер, које америчка влада користи као неку врсту аутсорсинг модела за помоћ пријатељима. Они обучавају трупе, креирају стратегију, и де факто управљају ратом. С друге стране, посебно од прошлог месеца, видљиво је појачано присуство руских добровољаца, као и пристизање разних других облика помоћи.

Док је амерички естаблишмент јединствен у настојањима да по сваку цену Украјину стави под своју контролу и сузбије руски утицај, унутар руског естаблишмента дуго су трајали озбиљни спорови о стратегији односа према украјинском сукобу, који се заснивају на питању изгледа будућих односа Русије и западног света, а пре свега Америке. Није тајна да постоје врло моћни делови руске елите у бизнису, банкарству, влади и председничкој администрацији који све време траже начин да се са Западом поводом Украјине направи компромис. Многима су лични послови угрожени и улажу све напоре да се то стање превазиђе и по цену жртвовања Новорусије. С друге стране, све су јачи они који тврде да је Украјина вододелница где се показало како са Западом не може бити договора и компромиса јер он у својим тоталитарним и експанзионистичким претензијама не жели, на пример, да заустави ширење НАТО.

Уз тезе о геополитичким сукобима и сукобима за контролу ресурса и тржишта, све више се чују и ставови о сукобу вредносних модела или цивилизација. Однос према хомосексуализму и породици узима се као доказ да се ради о два несамерљива модела. Сукоб са Западом се прижељкује како би се отворила сарадња са Латинском Америком, Кином, Ираном и другима, али и да би се унутар саме Русије појачао традиционалистички модел.

Администрација америчког председника који је свој мандат отпочео добијањем Нобелове награде за мир подстакла је и водила већ читав низ ратова који за последице имају само многобројне дестабилизације, од Либије преко Ирака и Сирије до Украјине. Све то, уз глобалну финансијску нестабилност, нажалост, прети да добије шире размере. Атали можда није далеко од истине.

(Политика)