Сви смо ми помало педери

Срби никад нису били талентовани за маркетинг, иначе би схватили како им је предстојећа геј парада бесплатна реклама. Биће ту и ЦНН, и ББЦ. Сви светски медији. Очи света биће уперене у Београд тог дана. Све амбасаде ће слати депеше, а амбасадори доћи на параду без обзира на своју сексуалну оријентацију.

И уместо јурњаве и хаоса, предлажем један конструктиван маркетиншки трик. И то бесплатан. Предлажем, наиме, да сви дођемо на параду. Да искористимо медијску пажњу, и изнесемо све своје проблеме. Свако свој.

И зато мислим да би најбоље било да патријарх стане на чело колоне. Да цео свет види шта њега боли. Који му је став о Косову. Бриселском споразуму. Може нешто да каже и нешто о геј аферама у самој цркви, али мислим да је то данас најмањи проблем. После патријарха највише бих волео да видим ректора Београдског универзитета. Да видим његов транспарент. Макар пиштаљку! Да схватим како је могуће да једино академска заједница не види никакав проблем у овом друштву.

Каква је то омерта завладала на БУ. И међу професорима. И међу студентима. Данас овде једини неки став има Мића Јовановић. Па нека дође и он у свом „ројсу“. Да видимо шта њега мучи? А, шта академике. Да ли они виде неки проблем у овом друштву. Или им је све потаман. Нек дођу и новинари, али не да прате параду. Нек изнесу своје пароле. Шта је проблем? Цензура. Власници. Плате нису проблем. Њих нема.

Треба да дођу и политичари. Први Ивица Дачић. Али не због параде, већ због себе. Да видимо шта је његов проблем. Зашто он као министар спољних послова једини не путује у званичне посете страним државама, док му таблоиди прете да ће остати без пасоша. Иза Ивице треба да иду Борис и Воја. Руку под руку. Да се испричају у једној дугој шетњи како су остали и без власти и без странака. Да можда заједно схвате где су погрешили. Баш бих волео да знам и шта мучи Динкића? Или Чеду? Волео бих да видим неки Ђиласов транспарент о ПКБ-у. Да их видим све заједно у постпетоокобарској шетњи како схватају ко је све прокоцкао. И зашто је морало овако да буде. У први ред, да сам на њиховом месту, ставио бих Весну Пешић, што због старих времена, што због геј параде.

Треба да дође и народ. Нек им прича Вук. Али да их све видимо. И оне с митинга и оне с контрамитинга. Да чујемо и Србе из Босне и Србе из Крајине, трајно размештене у привременим смештајима по Србији. Да чујемо и Србе с Косова. Да утврдимо где им је тих 12 милијарди евра колико им је држава дала у последњих десет година. Да је по математици свако би требао да вози по Мићиног „ројса“, али плашим се да они немају ни за карту до Београда.

Чудна је овде математика увек била. То најбоље знају пензионери. Они имају времена, али немају пара. Да видимо да ли после украдене девизне штедње деведесетих, отказа које су добили двехиљадитих, могу да преживе и ову сечу у напредној декади. Треба да дођу и страни амбасадори. Судије. Тужиоци. Спортисти. Навијачи. Криминалци који су пуштени из затвора. Кристијан. Певачице. И Пинкове и Грандове. Власници кафана. Тенисери. Рекеташи. Пумпаџије и просјаци.

Треба да дођу и тајкуни. Да крену у колони из Клуба привредника, па да се сретну с радницима негде код „Руда“. Да се изјадају једни другима. Да причају ко нема за ципеле, а ко за јахте.

На крају треба да дође и Вучић. Са све Томом под руку. Да покажу јединство. Нек се жале и на народ и на џак, ко им га утрапи. На крају можемо сви још једном да се окупимо искред Скупштине и запитамо се „зашто је овако морало да буде“.

П. С. Одговор је једноставан. Тако смо гласали. Сви смо ми помало педери, сећате се…

Вељко Лалић – Недељник