Кирби или Слобода, одлучите сами!

Држава народа који одумире у демографским мукама фокусирана је на промоцију параде хомосексуалаца и трендова које она носи. Абортус је у Србији одавно постао пожељнији од дечјег плача, а Кончита Вурст ове године слушанија је од хора „Колибри“.

Српска економија, која још драстичније следи демографски тренд, ослања се на симулацију тобоже спасоносне стихије тржишта, уместо на делотворно осмишљену стратегију националног опстанка. Наша култура посвећена је сопственој негацији и деструкцији, пре него стваралаштву.

Спољна политика државе мазохистички се излаже изворима уцена, претњи и бескрајних понижавања. Све те противречности, провучене кроз љубичасте таблоидне растере, збирно се називају европском Србијом.

Београд је поново, као што је био у једном периоду XIX века, хипнотисан призором европске фатаморгане, која ће га, чим до ње допузи на ивици живота, начинти водећом силом на Балкану. Одатле потиче спољнополитичка травестија, која се не допада ни српским пријатељима ни српским непријатељима.

У Москви су, што због сопствених, што због заједничких интереса, забринути и није им јасно због чега Србија бежи у претеране деминутиве. Непријатељи на западу, који нас познају боље од нас самих, ту трансформацију ће толерисати док ума употребну вредност на српском унутрашњем плану.

Не постоји Србија пожељна у бирократском поретку ЕУ. Постоји њен проруски потенцијал на Балкану, који је запад одавно добро израчунао и препознао, а који има бити скресан све и да сви Срби сутра науче енглески језик, постану амиши и изаберу Бјонсе за председницу. За САД, Европску унију и НАТО пакт и Ада Циганлија је прекомерна Србија.

Несувисло је, стога, глумити Сан Марино у спољној политици, када је толико очигледно да се наш народ налази под посебним третманом западних сила. Немогуће је остати безначајно неприметан у Европи, а бити прострт дуж Моравске долине, Подунавља и Проклетија, поготово након свх оних санкција, изгона Срба из јадранског залеђа, бомбардовања, десрбизације Црне Горе, вишеструког сузбијања овлашћења Републике Српске, отимања и окупације Косова и Метохије, претприступних уцена и незабележене пљачке економије.

Србија, дакако, не може бити глобални арбитар нигде, па ни у Украјини, мада је искуство Београда вишеструко корисно данас за Украјину и Шкотску, а сутра за Каталонију, Баскију, Белгију, Италију, Црну Гору и још доста других земаља у Европи. Ипак, Србија може макар да проветри странице новина, када амерички амбасадор има интелектуални затвор и дипломатске ветрове, на тему лицемерних лекција из државне гостољубивости и историје.

Није овде српска дипломатска вештина избегавања врућих кромпира по среди, како се то представља, већ траљаво уприличен медијски маскенбал у којем је Кирби од усисивача аванзовао у Црвенкапу, а Вучић се по навици из оваквих ситуација преметнуо у баку.

Волео бих да сам прочитао било шта у саопштењима српских политичара, што би ме, макар на секунд, учинило држављанином нечега већег и значајнијег од жеље да се буде спорадична станица за преусмеравање неуљудно исказане дипломатске злобе и несувслости. Уместо Кирбија, Слобода (Чачак) је била неупоредиво бољи и дугорочно паметнији избор.

Бранко Жујовић – Глас Русије