У име части – говор мајора Милана Тепића

„Једном људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

Милан Тепић је био мајор и последњи одликовани херој Југословенске народне армије (ЈНА). Рођен је у Комленцу, селу покрај Козарске Дубице у Републици Српској, 1957. године. На почетку ратних сукоба у Хрватској, 29. септембра 1991. године, мајор Милан Тепић се нашао опкољен са својим војницима у складишту оружја, у селу Беденик надомак Бјеловара.

Уз њега су били махом младићи на одслужењу војног рока. Ратна дејства хрватских паравојних формација, „Збора народне гарде” (Зенге), приморала су их да се повуку у војно складиште. После неуспелих преговора, на мајору Тепићу је остало да донесе одлуку од које су зависили животи младића и судбина једног од највећих складишта наоружања ЈНА на територији Хрватске. Одлука коју је донео одвела га је у легенду. Својим војницима, младићима за које је био одговоран и којима је био официр, али и учитељ, одржао је кратак говор.

Војско,

Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише.

Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!

Мајор Милан Тепић (1957-1991) са породицом

Мајор Тепић је потом наредио војницима да се повуку и склоне се на сигурну удаљеност. Када су војници Зенги ушли у складиште, активирао је експлозив и дигао у ваздух огромну количину ускладиштене муниције. Милан Тепић, модерни Стеван Синђелић, испунио је своју реч. „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.”

Стефан Вучићевић – Српски Академски Круг