Танкосић шамарао и великог Черчила?

ИЗМЕЂУ легендарних београдских места, од „Златног буренцета“ до „Грчке краљице“ некада су се догађали сви битни варошки догађаји, а један од њих остао је између велеградског предања и градских легенди. Догодио се пре око једног века, а Драган Перић, хроничар овдашњи, помогао нам је да уобличимо слику некадашњих догодовштина.

Прича почиње у „Златном буренцету“, кафани која је настала на успону између Зеленог венца и Теразија, у Призренској улици, још 1876. године. Назив кафане није се мењао од тог доба, али се променила кућа у којој се првобитно кафанче угнездило, па је ово здање у којем се кафана налази на овом месту од тридесетих година прошлог века.

ЧЕТНИЧКО „БУРЕНЦЕ“

– Ово је био незванични четнички штаб у доба Првог и Другог балканског рата – прича за „Београдске приче“ Драган Перић. – Свако важно удружење имало је своју кафану, па су тако комите војводе Вука седели у „Црном коњу“ на тадашњој Варош капији, односно у данашњој Поп Лукиној улици. Међу редовним гостима „Буренцета“ био је и Воја Танкосић, један од чланова „Црне руке“ који су заверенички сменили последњи брачни пар из породице Обреновић и вратили Карађорђевиће.

За то време везана је једна урбана анегдота, коју нам Перић препричава. У доба Другог балканског рата, који је Србија водила са Бугарима, 1913. године, један енглески новинар је писао веома ружан текст о Србима.

– Када кажем „ружан“, не мислим необјективан или непристрасан, већ крајње негативан, са свом страшћу коју странац може да сурва на непознату нацију – објашњава Перић. -Воја Танкосић је, наводно, прочитао текст, и обећао је да ће „ишамарати новинара уколико га икада сретне“. Није био ни свестан да ће, на крају, тако и бити.

Данашња атмосфера кафане „Златно буренце“, Фото П. Милошевић

После балканских, а пре Првог светског рата, „Златно буренце“ је било на истом месту где је данас, а тамо су настављали своје кафанско „ратовање“ сурови војници. Како је Воја Танкосић седео тамо веома често, једном је до њега дотрчао зајапурени гласоноша и обавестио га како је у „Грчкој краљици“ „онај“ енглески новинар који је писао ружно о Србији.

– Истина је била у томе да је британски путник био на пропутовању кроз наш град и да је овде дошао „Оријент експресом“ идући даље, ка Истанбулу – објашњава Перић. – Воз је у Београду правио велику паузу, јер је требало обновити залихе неопходне за даље путовање, тако да су путници добили десетак сати за разгледање града. „Наш“ новинар је у Кнез Михаиловој улици наишао на „Грчку краљицу“ и решио да у њој проборави неко време.

„ДОМАЋИНСКИ“ ШАМАРИ

БЕСНИ Воја Танкосић је, наводно, отрчао до популарне кафане, тамо пронашао Енглеза, за затим му је „развукао“ два шамара, по старом, српском, „домаћинском“ обичају.

– Новинар о којем приповедам ову причу касније је добио витешку титулу, па су га у Великој Британији звали „сер“, а после титуле су изговарали и његово пуно име и презиме – Винстон Черчил.

Воја Танкосић је, као огроман број Срба из његовог времена, погинуо у Првом светском рату. Отишао је у вечност 1915. године.

Остављајући на историји да процени да ли су неке варошке приче пука жеља, или догодовштина коју су пренели различити приповедачи с почетка 20. века, сваки додајући понеки свој детаљ, и Перић је обазрив док нам прича ову анегдоту. Многе овакве приче немају више своје материјалне доказе и чврста упоришта у градским документима, али ето, постоје легенде које се током једног века интензивно преносе са колена на колено.

Зоран Николић – Новости