Аустроугарски ултиматум и српски „марш“

Како је генерал Михајло Живковић, после понуде непријaтељске војске да преда Београд, поручио аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Двадесет други септембар (1914) – Монитори и батерије са Бежаније избацују ватру и митраљирају. Штете које проузрокују су огромне у свим квартовима…

Аустроугарски монитори пред Београдом

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Gustav Goglia) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један „тврдокожац“, није се много мучио да да дугачак одговор:

„Иди у п… материну“ избацио је бесним тоном.

Одговор генерала Живковића (Из књиге Avec l’Armée serbe )

Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Затим, када је непријатељски преговарач, страшно забезекнут овим одговором, стигао до мађарске обале, генерал Живковић, који је наставио да сипа друге псовке – српски језик је њима обилно опскрбљен – наредио је артиљерији да одмах отвори страховиту ватру, записао је Барби.

Михајло Живковић Гвоздени рођен је 1856. године у Београду. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Краљевине Србије 1908. и 1909. године.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операцијама 1913. године био је командант трупа на Албанском фронту.

У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.

Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана Прва дивизија, преузео је послове на формирању Друге дивизије.

Генерал Живковић на челу српске војске улази у Косовску Митровицу 1912. године

По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.

Приређено према књизи Анрија Барбија Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. године.  

Белешка о аутору:
Анри Барби (Henry Barby) је француски новинар, ратни дописник париског Журнала са српског ратишта за време Балканских ратова и Првог светског рата. Своје ратне репортаже, чланке и документе објавио је у неколико књига: „Српске победе“ (Les Victoires serbes, 1913), „Брегалница“ (Brégalniza La Guerre serbo-bulgare, 1914), „Српска епопеја“ (Agonija jednog naroda)“ (L’Epopée serbe, L’Agonie d’un peuple, 1916) i „Са српском војском“ (Avec l’Armée serbe, 1918).

РТС