Свечана академија: “У славу српских јунака” – Саша Милетић бив. официр и проф. историје

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914 –1918.[*]

Положај Србије у у јулу 1914. године био је изузетно тежак. Иза себе је имала два Балканска рата. Званично није била чланица ниједног војног савеза, а непријатељства су претила са севера, истока и запада – од Аустроугарске, Бугарске и Албаније. Једину помоћ могла је да очекује од Русије и Црне Горе. Зато је одговор руског цара «да ни у коме случају Русија неће напустити Србију« примљен са великим олакшањем. И поред притисака да Црна Гора остане неутрална у предстојећем рату, Краљ Никола одговара: »Судбина Србије и наша је судбина. Зло и добро нам је заједно са Србијом. Србија може рачунати на братску и неограничену помоћ Црне Горе...«

Краљевина Србија је након проширења у Балканским ратовима имала око четири и по милиона становника. На почетку рата од 530 000 мобилисаних у оперативним дејствима учешће је узело око 250 000 војника. Иако је жетва била у пуном јеку, а железница се користила искључиво за евакуацију државних надлештава из Београда, мобилизација војске је извршена по плану.

Српске војне снаге су чиниле Прва, Друга, Трећа армија, Ужичка војска и Одбрана града Београда. Армијама су командовали генерали Петар Бојовић, Степа Степановић и Павле Јуришића Штурм. Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а начелник Генералштаба, генерал Радомир Путник. Црногорском војском командовао је краљ Никола, а Начелник штаба био је сердар Јанко Вукотић.

На другој страни, Аустроугарска монархија са територијом која је била 11 пута већа од територије Србије и са 51 милионом становника могла је да формира моћну милионску армију. За напад на Србију је издвојила три армије: 5. и 6. распоређене на Дрини и 2. армија у Срему и Банату са укупно 710 000 војника. Сем у моралу, ратном искуству официра и војника војска Аустроугарска је била у свему надмоћнија. Командант Балканске аустроугарске војске је био генерал Оскар фон Поћорек, војни и цивилни управник БиХ.

Пошто је у рат ушла и Русија, требало је да аустроугарске снаге на Балкану остану у одбрани према раније усвојеном ратном плану. Међутим, сматрајући да су Србија и Црна Гора истрошене у Балканским ратовима и да ће моћи лако да их прегази и тиме утиче на улазак Румуније, Бугарске и Турске у рат на страни Централних сила, Поћорек се одлучио за офанзиву према Србији. Планирано је да се ударима преко Дрине за шест дана освоји Ваљево, потом Ужице и да се створи операцијска основа за лак продор до Ниша. Након тога 2. армија би била упућена у Галицију и ангажована за дејства против руске војске.

Српска Врховна команда је непријатељски удар главним снагама очекивала са севера, преко Саве и Дунава, а помоћним са Дрине па је тако и распоредила своје снаге: 3. армија и Ужичка војска су орјентисане према Дрини, 2. армија према Сави, а 1. армија је била у стратегијској резерви планирана за операције према Београду и Смедереву.

Церска битка

У зору 12. августа артиљерија аустроугарске 2. армије бомбардовала је Београд, Обреновац и Шабац и слабијим пешадијским снагама ради обмане почела да прелази Саву. За то време трупе 5. армије почеле су форсирање Дрине на три прелаза. (Амајлије, Батар, Зворник). Развучена на фронту широком око 70 км српска 3. армија је успешно одолевала много надмоћнијим аустроугарским снагама све до 14. августа када је непријатељ пробио линију фронта и заузео Шабац.

Увидевши да главне снаге наступају преко Дрине српска Врховна команда врши прегруписавање својих снага. Друга армија је рокирана у северозападну Србију, а на њене положаје се премештају јединице 1. армије.

Дуге маршевске колоне 1. и 2. армије усиљеним маршом крећу се су према северозападу да помогну трупама у одбрани. Марширајући ка Церу, када је по највећој врућини прешла 45 км, Комбинована дивизија, 2. армије је већ око 22.00 часа, 15. августа стигла до села Текериша и ка гребену Цера упутила 2. Прекобројни пук који се у току наступања по мрклом мраку сукобио са јединицама 28. ландверског пука које су ту заноћиле. Срби су се боље снашли и тај пук је у метежу те ноћи натеран у бекство. Наредних дана битка се развила и наставила на падинама Цера. Коначно је решена 19. августа и до 24. августа  завршила потпуним аустроугарским поразом и протеривањем њених војних снага из земље. У овим борбама аустроугарска војска је имала 23.000 мртвих и рањених и око 4.000 заробљених официра и војника док је српска војска имала 16.000 избачених из строја.

О првој српској и савезничкој победи писали су и новинари, књижевници и политичари. Српска војска је добила похвале за храброст и јунаштво и од непријатељских војника. Аустроугарски војник и писац Егон Киш пише: « Армија је потучена и налази се у безобзирном, дивљем и паничном бекству… (…) разбијена руља јурила је у безумном страху према граници.» Написао је и ово : «Сјајни су момци ови Срби, они умеју да бране своју земљу. Тек у Србији 1914. схватио сам да је љубав према слободи малих народа јача сила од насиља великих и моћних.“

Битка на Дрини

Пораз у Церској бици уздрмао је политички и војни углед Аустро-Угарске, која је жељна освете планирала нову офанзиву. Савезници су у међувремену тражили да српска војска предузме операције на територију Аустроугарске како би се олакшала ситуација на руском фронту. Свесна техничке неопремљености, Српска команда је ипак испунила захтев савезника и јединице 1. армије прешле су 6. септембра Саву. Заузет је Земун и неколико села у Срему, међутим због лоше технике и недостатка делова за понтонски мост, код Чеврнтије је пострадао један цео српски пук, Тимочке дивизије.

Крајем септембра, Санџачка и Ужичка војска су у духу истог плана продрле у Херцеговину и источну Босну и стигле до Јахорине, Пала и Романије и угрозиле позадину устроугарске 6. армије.

Међутим, повукле су се већ после неколико недеља јер је почела нова аустроугарска офанзива на Дрини која је трајала до почетка новембра 1914. и водила се на широком фронту од Земуна дуж Саве и Дрине па све до Сарајева. Огорчене борбе су прешле у једну дуготрајну позициону рововску битку која је историји позната под именом Дринска битка, правилније Дринска операција.

Обавештен о српској офанзиви у Срему, Поћорек је наредио да се убрзају припреме за напад у доњем и средњем току Дрине. Офанзива је почела 8. Септембра 1914. г. После огорчених борби са јединицима српске 3.армије, аустроугарске снаге су до 15.септембра успеле да овладају гребеном Гучева, Јагодње и Соколских планина и угрозе Лозницу.

Српска војска остала је без артиљеријске муниције, а непријатељ је непрекидно засипао гранатама врх Гучева штитећи наступање своје пешадије. Зато су српски војници ноћу копали ровове што ближе непријатељским, негде и до 10м и бомбама и бајонетима су заменили артиљерију. Била је то најстрашнија и најдужа битка прса у прса која је трајала 55 страшних дана.

Жестоке борбе вођене су и на превоју Мачков камен . На овај превој јуришали су десет пута у току четири дана српски пукови и изгубили 4 команданта пука, преко 100 официра и близу 6000 војника. Последњи напад повео је лично краљевић Ђорђе речима:

„ Напред храбри за мном, ја сам син вашега краља.“ И пао је тешко рањен.

У овим борбама српске трупе имале су знатне губитке и морале су да се повуку на нову одбрамбену линију по дубини, али су оствариле свој циљ паралишући аустроугарску војску на овом делу фронта скоро два месеца. Српској војсци био је очајнички потребан предах због попуне снага из резерве, као и добијања артиљеријске муниције од стране савезника јер је практично и није било.

Колубарска битка

Оскар Поћорек је нову, боље припремљену општу офанзиву покренуо 6. новембра. 1914. ангажовањем 5. и 6. армије из рејона Шапца и Љубовије ка Ваљеву са намером да уништи српску војску обухватом у долини Јадра и Мачве. Без артиљерије и оперативне резерве, српска војска је под силином удара морала да се повлачи ка Убу и Ваљеву како би добила на времену за попуну људством и муницијом. Стање је било толико лоше да се 8. новембра на седници владе у Ваљеву размишљало и о потписивању сепаратног мира. По киши и хладноћи са војском се повлачило на хиљаде избеглица. Слике пораза су биле свуда присутне. Због изнурености трупа, хладноће, оскудица и енергичног гоњења непријатеља одлучено је да војска продужи повлачење на положаје на десној обали Колубаре и Љига.

До краја новембра аустроугарске трупе су пробиле и ове линије, заузеле Лазаревац и Маљен и одбациле 1. српску армију на падине Сувобора. Генерал Мишић успева да убеди Врховну команду да је одбрана неодржива и да армије треба извући из борбеног контакта и одморити по дубини. Операција повлачења завршила се више него успешно, уз минималне губитке јер су заштитнице пружале жесток отпор аустроугарским снагама. Међутим, одступање српске војске довело је до повлачења линије фронта па је српска престоница остала без одбране.

Аустроугари су заузели Београд без борбе и у њему су одржали тријумфалну параду 3. децембра. Савезници су већ прежалили Србију, а у Берлину и Бечу пад српске престонице био је прослављен као велика победа. У том претераном слављу, Аустроугарска није могла ни да претпостави шта је чека у наредним данима.

Нови командант Прве српске армије, генерал Живојин Мишић скратио је фронт брзим одступањем и прегруписавањем снага код Горњег Милановца и тиме омогућио дуго очекивани предах исцрпљеним трупама. По двојица каплара из славног Ђачког батаљона распоређена су у сваку чету. Морални ефекат је био велики, другим војницима било је јасно сада да се иде или у славу или у смрт и да одступања нема. Када је из Ниша коначно стигла обећана француска муниција, Мишић је 3. децембра наредио одлучан противнапад са положаја западно од Горњег Милановца. Јака артиљеријска припрема збунила је аустроугарску војску која је знала да Срби немају муниције. Одмах затим уследили су и контранапади 2. и 3. армије и Одбране Београда. Неке делове непријатељских јединица захватила је паника. Аустроугарска 6. армија дала се у бег, а 5. армија раније упућена ка Београду била је у прегруписавању немоћна да води успешне операције.

Српска војска је невероватном брзином пробијала све новопостављене одбрамбене линије непријатеља и унаредних пет дана ослободила је Ваљево, Ужице и избила на Дрину.

Српске трупе улазе у престоницу 15. децембра. Врховна команда је 16. децембра објавила следеће: „ На територији Србије нема више ниједног непријатељског војника.“

Аустроугарска «лака војничка шетња до Ниша» претворила се у ноћну мору. Из строја је избачено преко 140 000 аустроугарских војника.

Вести о великој победи и преокрету на Балканском фронту одјекнуле су широм света.  Маршал Жофр пише: «Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени сигурним просуђивањем, слбодом духа и снагом које испољавају мајсторство српског командовања заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама»

Затишје, злочини, епидемије

Премда је практично након Колубарске битке добила рат против Аустроугарске и изборила се за десетомесечно затишје, Србија је и војно и материјално била исцрпљена. Од 250.000 људи под оружјем у јуну 1914. г, из строја је било избачено око 132.000. Привреда је била разорена. Осећала се несташица хране за људе и стоку. Због ратних разарања око 600 хиљада избеглица повукло се у унутрашњост земље.

Репресалије над цивилним становништвом током сва три упада непријатељских трупа и краткотрајног запоседања српске територије имале су сва обележја тешких ратних злочина. Под изговором да припремају и пружају отпор, српски цивили углавном старци, жене и деца су масовно стрељани у већим групама или брутално убијани хладним оружјем. Извршавање тих злочина подстицано је од немачких официра, а у извршењу егзекуција предњачили су војници хрватске и мађарске народности. Арчибалд Рајс је у извештају поднесеном српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила нагласио да је непобитна чињеница »да су официри систематски припремали своје људе за вршење масакра.»

Сваки војник јединица 9. Корпуса , аустроугарске војске је добио писано упутство у коме између осталог пише: „ Према таквом становништву је свака хуманост и доброта срца некорисна, управо штетна. Не допуштам да се неуниформисани и ненаоружани људи непријатељске земље, било где сретну у групама или појединачно заробљавају они се безусловно имају погубити.“

Невоље и несреће српског народа су увећане епидемијом тифуса и појавом колере, дифтерије и дизентерије која је сузбијена тек у пролеће 1915. године уз помоћ мисија из савезничких и неутралних земаља који су слале лекарско и медицинско особље. Епидемија је покосила 35.000 војника и преко 100.000 цивила. Сматра се да је укупно оболело преко 400 000 људи. Српска војска у пролеће 1915 није имала одакле да попуни своје редове. Здравих и одраслих мушкараца у Србији ван војске готово да није ни било.

Тројни напад на Србију и повлачење Српске војске и народа кроз Албанију

После пораза Аустроугарске у Србији, командовање и иницијативу преузима Немачка. Са Аустроугарском и Бугарском потписује војну конвенцију о заједничком нападу на Србију.

За команданта групе инвазионих армија које су већ током септембра 1915. распоређене на западу, северу и истоку Србије, полукружно на   фронту дужине 1100 км постављен је немачки фелдмаршал Макензен. Предлог српске војне команде који је подржао и председник грчке владе Венизелос, да савезници упуте у Солун 150 000 војника које би преко Скопља у садејству са Српском војском извеле превентивни напад на Бугарску и тако је избацили из рата пре него што она нападне, захваљујући британском одуговлачењу није реализован.

Напад аустроугарских и немачких армија је почео јаком артиљеријском припремом 6. октобра 1915. На Београд је испаљено 30.000 граната међу којима су биле и оне калибра 420 милиметара. Команди је било јасно да се град не може одбранити, али су српски војници показали невиђено јунаштво. У одбрани Београда су учествовали и цивили старци, жене и деца који су узимали пушке с погинулих војника и борили се за сваку улицу у граду. Током борби. гимназијалци су доносили муницију српским војницима, зато су Аустријанци по зузимању града без суда стрељали заробљене дечаке од 12-14 година.

Бугарска војска у напад креће касније, 14. октобра па британска влада, пре напада обећава Српској врховној команди да ће савезници послати трупе за блокаду бугарских армија ако Срби издрже 20 дана. Вешто маневришући снагама на унутрашњим правцима у организованом повлачењу Српска војска је издржала 60, а не 20 дана, али обећане помоћи није било. Војска нападнута са три стране и без довољно муниције за топове наставља са повлачењем ка југу. Са војском се повлачио и народ, на десетине хиљада деце, стараца и жена.

Побуном Албанаца, крајем октобра 1915. г. и ударом бугарских снага у леђа српских јединица, затворена је Качаничка клисура а тиме и правац ка Скопљу и Солуну, једини правац извлачења и снабдевања српске војске. Немачка команда али и савезницу очекивалису од српске владе предају.

Половином новембра покушан је још један пробој кроз Качаничку клисуру и спајање са савезницима, али без успеха. Након тога Влада и Врховна команда одлучиле су да се војска повуче на обалу Албаније и одатле евакуише и с тим у вези су обавестиле савезнике да благовремено упуте храну и опрему. У наредби Врховне команде од 25. новембра1915. стоји: „Настао је тренутак када се стицајем прилика морамо повлачити кроз Црну Гору и Албанију… Капитулација би била најгоре решење, јер се њоме губи држава…“

Овиме је отпочео један од најтежих одступних маршева у ратној историји света. Повлачење је трајало дугих и хладних 50 дана и ноћи и остало је у српској традицији запамћено као Голгота Србије. Вршено је у три правца који из Пећи и Призрена воде ка Скадру, Љешу и Драчу. Са војском је преко Албаније кренуо и народ, већина политичких првака, дипломатских представника, књижевника и угледних професора. Гладни, исцрпљени и неспремни за зиму, стално у сукобима с непријатељским албанским племенима, преко две стотине хиљада цивила и 80 000 војника, заувек је остало на завејаним превојима Албаније. Француски посланик у Србији Огист Боп који се повлачио заједно са српском војском, овако описује војнике који су дошли у Скадар: «Сви су били до крајњих граница малаксали: прави покретни лешеви. Њихов жалосни марш продужавао се данима по киши и блату. Никаква жалба не изађе са усана ових људи који беху све претрпели: као гоњени судбином они су ишли ћутећи…»

По доласку на приморје муке су настављене. Српску војску није чекало ништа од оног што је обећано ни храна, ни санитетски материјал, ни муниција, ни бродови као ни савезничке трупе које би их штитиле од сталних напада и шиканирања. Од глади се умирало свакодневно. Врховној Команди је било јасно да војска неће издржати па већ 11. децембра апелује и моли да се хитно упуте бродови за транспорт. Од потпуног нестанка након очајничког апела, српску војску је избавио руски цар.

Евакуација је званично почела почетком јануара али је ишла сувише споро. Након напада на Скадар прекинута је и настављена из луке Валоне. Полумртва српска војска морала је да маршира додатних 250 км. Од доласка на обале Јадранског мора до потпуне евакуације протекла су два и по месеца у којима је број настрадалих војника достигао стравичну цифру од 143 000.

Мојковачка битка

Током повлачења у најсудбоноснијим данима за српску војску, на њеном левом боку, штитећи одступницу, налазила се црногорска војска која је својим подвизима код Пљеваља, на Мојковцу, Турјаку и Чакору помогла српској војсци.

Аустроугари су 6. јануара 1915. пробили положаје Санџачке војске која је без јаче резерве била развучена на широком фронту. Дивизијар, сердар Јанко Вукотић донео је одлуку да се не повлачи већ да нападне са снагама које има. У зору 7. јануара, на Божић, почео је напад и у борби која је трајала до сумрака, црногорска војска је потукла многобројнијег непријатеља. Положаје је држала до 17. јануара 1916., када је обуставила своја дејства.

Одбијајући да нареди повлачење војске краљ Никола је напустио земљу  не оставивши никакве инструкције за даљи рад. Народ Црне Горе међутим није престао да се бори против окупатора до самог краја рата, у тој борби је претрпео губитке од 63 000 мушкараца, жена и деце. Око 15.000 црногорских војника и цивила интернирано је у логоре.

Српска војска на Крфу

До почетка априла 1916. на Крф је савезничким бродовима евакуисано близу 150.000 војника. Многи су били толико исцрпљени да се нису могли опоравити. Понекада је дневно умирало и по 500 војника. Болесници су ради изолације и лечења били скупљени на острву Виду на којем се одигравала таква агонија да је међу Србима постало познато под именом „острво смрти“. Ту је за месец дана преминуло 5400 српских војника. Пошто није било могуће толики број лешева укопати, преминули војници су чамцима одвожени и спуштани у море, које је постало њихова колективна плава гробница.

Захваљујући нези и повољној клими српска војска се брзо опорављала и почела да показује знаке да је још увек жива и да није казала своју последњу реч. Грци на Крфу су топло примили браћу Србе. Није забележен ниједан случај крађе или било каквог узнемиравања локалног становништва. На острву је брзо организован друштвени и политички живот, отворене су канцеларије надлештава, прорадила је пошта, позориште.

Расправа о ангажовању реорганизоване српске војске и опстанку Солунског фронта трајала је све до марта 1916. године. Британија је била за укидање овог фронта. Желела је да српску војску пошаље на западни фронт, а касније када су се Русија и Француска успротивиле изнела је план да се српске трупе по малим јединицима придодају француским трупама, на шта је бурно реаговала српска влада јер је било од пресудног политичког значаја да српска војска наступа као целина и да добије посебан сектор и самосталну команду.

Пребацивање трупа у Солун завршено је у мају 1916. године. После краће обуке српска војска је до почетка августа 1916. посела додељени сектор. Вест о појави српске војске, која је чинила трећину савезничких снага на фронту, одјекнула је у савезничким земљама. Три српске армије биле су распоређене на линије фронта од Кожуфа до Преспанског језера према Македонији, где је већ у првим значајнијим окршајима с Бугарима, у септембру 1916, постигнуто неколико значајних победа.

Крајем исте године, заузимањем Битоља био је ослобођен и део српске државне територије. Највећи допринос у овој савезничкој акцији остварила је управо српска војска. После тога борбе су замрле и прешло се, од децембра 1916. до јесени 1918, на исцрпљујући рововски рат. Вођен је велики број окршаја без већег померања линије фронта.

Пробој Солунског фронта

У јесен 1918. године, упоредо са офанзивом савезничких снага на западу припремана је и велика офанзива на Солунском фронту. Фронт српске војске, која је била на распоређена на главном правцу напада, је скраћен са 60 на 33 км како би се обезбедио довољан број војника и средстава за пробој.

После 24-часовне артиљеријске припреме у зору 15. септембра 1918. генерал Франше д Епере наређује да се крене у пробој Солунског фронта, у коме је српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Већ првог дана напада Шумадијска дивизија је пробила положаје Бугара и заузела Добро Поље. За пет дана Срби напредују 50 км док су савезничке трупе још на полазним положајима. Бугарска је након пораза од српскх трупа, 25. септембра 1918. била приморана да потпише примирје. Једини услов за капитулацију је био да савезници не дозволе српској војсци улазак у Бугарску.

1. октобра Срби су испред Ниша и 180 км испред савезничких јединица, па генерал Д Епере упозорава српску 1. армију да срља у авантуру и тражи обуставу дејстава. Ниш је ипак ослобођен 13. октобра.

Даљи продор је био још силовитији. Српске јединице су већ 1. новембра 1918. победоносно ушле у Београд. За само месец дана, у непрекидном маршу, оне су ослободиле читаву Србију и повратиле све оно што су изгубиле за четири године. Немачки цар, кајзер Вилхелм II беснео је због српских успеха. У телеграму упућеном бугарском владару написао је: »Срамота, 62.000 Срба решило је рат.«

Осврћући се на улогу и жртве Србије у рату , министар спољних послова САД Роберт Ласинг је рекао: „Када се буде писала историја овог рата најславнији одељак те историје носиће назив: Србија. Српска војска је учинила чудо од јунаштва и српски народ претрпео је нечувене муке. Такво пожртвовање и истрајност не могу проћи незапажено – они се морају наградити.“

Београд, 01/14.09.2014.г.

 __________________________________________________________________________________

[*] Због усменог излагања, извори и литература нису прецизно наведени у фуснотама. Наведени подаци и цитати преузети су из основне литературе:
Голгота и васкрс Србије:1914-1915, прир. С. Ђуричић, В. Стевановић, Београд 2006.
Голгота и васкрс Србије:1915-1918, прир. С. Ђуричић, В. Стевановћ, Београд 2006.
Екмечић Милорад, Стварање Југославије:1790-1918, Књига 2, Београд 1989.
Историја српског народа, Књига 6, Том 1, Београд 2000.
Miljanić Gojko i drugi, Vojna istorija: udžbenik za vojne akademije, Beograd 1980
Опачић Петар, Солунски фронт: Зејтинлик, Београд 2004.
Ћоровић Владимир, Историја Срба, Београд 2004.