– Књига о издаји и превари –

Прочитала сам књигу „Тајна безакоња“ и приказ књиге који у поднаслову сугерише да је то књига о случају Милоја Стевановића.

Истинољубац је очигледно неко ко познаје Милоја Стевановића лично, па је из тог угла посматрања тако доживео ову књигу.

Дакле, моја намера није да опонирам перцепцији Истинољубца, већ да изнесем свој доживљај овог изванредног,  необоривог сведочанства о још једној великој превари, о још једној клопци која је припремљена српском роду и Православљу.

Ову књигу сам, уствари,  доживела као сјајно сведочанство о великој издаји, сведочанство које ће пред суд историје извести издајнике.

Пре свега, ова књига је посвећена владики Артемију – Марку Ефеском наших дана. Она подсећањем на богоносне свете оце Марка Ефеског, владику Николаја и Јустина Ћелијског,  и довођењем с њима у везу владике Артемија као доследног настављача њиховог дела, представља стожер око кога се слажу снопови ове  аргументоване књиге.

Први сноп, који је прислоњен уз стожер исповедања вере православне, сноп који је повукао мемелу екуменистичке јереси – је сведочанство о г. Хризостому Столићу, човеку који имитира епископа а у ствари је марионета у рукама г. Иринеја Буловића.

Други сноп, који је прислоњен уз стожер заудара на трагове оних којима закон лежи у топузу. То је сведочанство о властољубљу и славољубљу г. Амфилохија Радовића, који је до те мере у власти зла, да, чак, није могао   ни да сакрије срамоту да десет година, са нечасним људима, спрема злочин братоубиства над праведним Артемијем.

Трећим сведочанством аутори „Тајне безакоња“ откривају врховног изумитеља зла, лажи, преваре, превере и издаје у СПЦ – г. Иринеја Каранушића Буловића.

Са тим сведочанством маске су пале: највећи црквенорушитељ који се увукао у сам врх СПЦ и њене богословије поткопавајући њене темеље, обезчашћујући њене олтаре, кварећи веру нашу. Коначно сам схватила – оно што су  за Србе били Броз, Бакарић, Кардељ…заједно – то је сада г.Иринеј Каранушић Буловић.

Овде су аутори вешто извели пред суд истине, на својеврсно суочење два Иринеја Каранушић-Буловића који сведоче један против другог. Овај први  је фарисеј који себе приказује као великог православца и поштоваоца канона, док се овај други, бестидно поноси папољубљем и каноноломством, показујући у пуном „сјају“ своје човекомрзје, вероломље, гордоумље, речју: духовну грдобу.

У  овом бриљантном суочењу папољуб и србомрзац Иринеј Каранушић-Буловић јасно описује свој лик и дело:

– Он сам лиже оно што је попљувао пре четрдесет година, откривајући своју преверу и своју превару;

– Он сам признаје, чак се хвали, папиним знамењем и прстеном;

– Он сам, преко званичног сајта СПЦ, показује личним примером како се руши црквени поредак   и светоотачко предање у јеврејској синагоги;

– Он сам својим речима, делима и фотографијама показује да је папољубац, србомрзац, каноноломац, вероломац…свуда и на сваком месту.

Четврти сноп покрива ово приземље, показујући каквом су мером мерила три поменута митроносца.

Четврто сведочанство, управо, показује како су господа Амфилохије и Иринеј у ужасу и стаху да се из њихових злокобних канџи не ишчупа невина жртва, на коју су се намерачили и острвили још пре петнаест година, планом о ломљењу кичме, и о чијој глави раде читавих десет година. Уплашили су се, дакле, да владика Артемије не утекне, њиховом зликовачком плану, каквом јатаку. Отуда  су  упутили своје добошаре, по бројним епархијама, да телале: нико се не сме Богу молити са Артемијем, нити Артемију и деци његовој сме дати чашу воде, комад хлеба, хаљинку или их примити под кров… О како то гордо звучи –  подсећајући на онај зликовачки проглас: за једног Немца – сто Срба. Овде, додуше, није било сто – него један: Милоје Стевановић. За командира стрељачког вода Иринеј Буловић је одредио свог дужника (који му још  није отплатио сав дуг за митру) Хризостома, који још није ни узвикнуо „пали“, а каплар Милић Драговић је већ посегао за топузом. И тако оставише још један смрадни траг свога (не)човештва.  

Али, на њихову несрећу, они нису осудили Милоја, већ себе. Они су и пред родом и пред Богом себи донели пресуду која ће сведочити њихов страх, мучнину духа, немоћ, злобу. Тако су, ови острашћени каноноломци, нехотице подигли вечни спомен верољубљу владике Артемија и истовремено окитили Милојеве пређашње грамате највећим признањем, написавши у пресуди да је он крив зато што је љубио ближњега свога, и зато што је извршио заповест Господњу, којуслушасмо у Јеванђељу о страшном суду  недеље месопусне. Уз све то њиховој злоби отргао се један нехотични комплимент који су записали у првостепеној пресуди  и то овим речима: „…окривљени Милоје Стевановић није неук православни хришћанин, већ напротив свестрано образован човек и теолошки добро поткован хришћанин“. (в. Грешни Милоје, Сине мој, не пристај, Бајић, Чачак, 2012, стр.593) Можда је Милоје, захваљујући томе, и схватио издају, превару и неправду и подигао глас истинољубља. А, можда је то разлог више за његов одстрел. Јер, шта он има да мисли? Његово је, ваљда, да буде послушан. Али Иринеју Каранушићу, а не Јеванђељу Христовом! Синоду Иринејевом, а не неким , тамо,  светим оцима. Сопственом надахнућу својих судија, а не канонима.

Пето сведочанство – црно на бело, пред нашу савест износи превару, пад и издају Милојевих судија обелоданивши јасно као сунце да су ови људи отпали од свете Цркве, да су се самоекскомуницирали својим шуровањем са јеретицима и христохулитељима, с једне, и чистоту Милојевог срца, који готово две деценије сабира духовни мед у молитвеном саборовању са благочестивим монасима, с друге стране.

Речи др Десанке Крстић – уредника, и Косаре Гавриловић – рецензента ове књиге, само оверавају сведочења господе Лазића, Мићуновића, Радовановића и госпође Тркуље, којима ја недостојна исказујем најдубље поштовање и захвалност за ово сведочење истине, а да при овом сведочењу нису тражили нити користили „статус заштићеног сведока“.

Књигу сам доживела као остварење завета мајке Јевросиме, од стране поменутих сведока-истинољубаца: боље ти је сине сагубити главу, него своју огрешити душу.

Логично би било очекивати да острвљени, зверски дух Милојевих судија из „цркве“ (за коју они мисле: „црква – то смо ми Иринеј, Амфилохије и помало Хризостом“) под хитно изопште бар ауторе, уредника и рецензента ове књиге, ако не и Остоју Дражића, Жељка Которанина и Зорана Чворовића, о којима се говори, или који говоре, у Додатку књиге. За тај евентуални подвиг острашћених судија, ево и ја себе кандидујем: Изопштите и мене топузоносци и каноноломци!

Кад већ поменух Додатак књиге, он потврђује да је правда спора, али достижна: пре десетак година група Новосађана је тражила да се склони Иринеј Буловић са епископског трона – јер су га суграђани препознали као кукољ од кога прети  опасност да се зарази светосавска њива.

Изгледа да је дошло време жетве,  време да се кукољ, најзад, почупа и одвоји од жита. Али сада Остоја Дражић и четрдесетак жетеоца нису више  усамљени. Уз њих су устали жетеоци широм Србије и дијаспоре. Усамљени глас вапијућих с Петроварадина прераста у „јаук“ (што би рекао „грешни“ Милоје): „Јаук из земље Србаља“.

Тај јаук се пролама у облику слогана:

Стоп издаји православља!

Стоп Иринеју Каранушићу Буловићу – црквенорушитељу!

Дакле, „Тајна безакоња“ је више од књиге. Она је мала ризница сведочанстава. Она је предвечерје устанка против издаје, преваре и превере. Каквог устанка? Устанка народа Божјег у одбрану аманета отаца наших: све за Веру, Веру низашта!

Ових дана, сам се обрадовала још једном сведочанству. Наиме, светлост дана је угледао филм: „Чуј Србине брате“ који, такође, говори о упропаститељу Иринеју Буловићу – ономе који по речи псалмопевца: воли зло, него добро; воли лагати, него истину говорити; који се уздаше у величину богатства свог и утврђива се злоћом својом.    

Ваистину стоп издаји православља!

Стоп Иринеју Буловићу!

Ево, слава Богу, деца Светог Саве устају у одбрану Светосавља.

Придружујем се Истинољупцу: ВАИСТИНУ,  СРБИЈА СЕ РАСРБИТИ НЕ ДА!

Нада Обрадовић