Шта се у Ватикану крије о усташама?

Главни архивар и библиотекар Ватикана надбискуп Жан-Луј Бругес, приликом недавне посете Београду, најавио је да ће идуће године Римокатоличка црква отворити за јавност ватиканску архивску грађу, у периоду од 1938. до 1958. године. Реч је о збирци дипломатских аката и преписке врха Римокатоличке цркве у времену драматичних и преломних историјских дешавања, уочи, за време и после Другог светског рата.

Отварањем архива, отворила би се и могућност расветљавања детаља о стварању Павелићеве Независне Државе Хрватске, улоге Ватикана и Римокатоличке цркве и њеног свештенства у Хрватској током тог периода. Али, и разјашњења судбине злата и других драгоцености опљачканих у Другом светском рату, пре свега од Јевреја, као и од других од Хитлера окупираних народа.

Надбискуп Бругес је рекао да је папа Фрања одобрио отварање поменуте тродеценијске тајне архиве, осим докумената који се односе на лични живот појединаца.

Све архиве Ватикана већ су отворене до 1938. године, а следећи период који ће бити доступан истраживачима обухватиће све догађаје и личности до 1958. године – рекао је надбискуп Бругес у Београду.

Директор Балканолошког института Српске академије наука и уметности др Душан Т. Батаковић и др Вељко Ђурић Мишина, в. д. директора Музеја геноцида, поздрављају овај папин потез и надају се да документа која ће угледати светлост дана неће бити превише селективна.

– Ватикански архив је богат документацијом, посебно о Балкану који Ватикан историјски третира као своју католичку територију. Нама је најважнији период Другог светског рата и усташких злочина. За нас је то карика која недостаје да се у потпуности историјски заокружи тај рат, као и потоње функционисање пацовских канала којима је Ватикан спасавао усташке злочинце и пребацивао их у иностранство.

Али, познато је и то да се приликом обелодањивања деликатних докумената и могуће компромитујуће архивске грађе врши рестрикција због заштите институције, у овом случају Римокатоличке цркве, те живих сведока или учесника у тим историјским догађајима. Сумњам такође да ће обелоданити било шта што се тиче опљачканог злата и других драгоцености. Мале су, боље рећи никакве шансе да ће пустити у јавност било који документ који се односи на тај новац и драгоцености – каже Батаковић.

Имајући у виду досадашњу праксу у стављању на увид јавности архивске фондове Ватикана, в. д. директор Музеја геноцида Вељко Ђурић Мишина каже да је тешко устврдити да ће нешто ‘крупно’ да покажу.

– Тим пре што се зна да се понтификат папе Пија XИИ. поклапа с бурним временом светске историје. И оно што ће дозволити да се гледа биће архива која ће ићи у прилог ватиканске „историографије“. А то значи да нећемо моћи сазнати удео Ватикана, односно Римокатоличке цркве у припреми Независне државе Хрватске, а што је донекле назначио Ђуро Виловић у књизи „Крвава црква“ објављеној у Београду 2009. године – каже Мишина.

Улога свештеника Драгановића

Вељко Ђурић Мишина наслућује „да у ватиканској архиви има довољно грађе и о делатностима Крунослава Драгановића“.

– Тај свештеник је, претпостављам на основу доступне грађе, био део екипе која је преговарала 1944. да Независна Држава Хрватска пређе на војну страну Англоамериканаца. Познато је да су Американци предлог одбили, али су добро знали како функционишу „пацовски канали“ којима су из Европе уз знатну помоћ Ватикана у Америку пребачено хиљаде нациста, усташа и других немачких ратних војних савезника. Прошле године сам дошао у посед копија Драгановићевих личних белешки и спремам их за објављивање. Надам се да ће доћи и до нових сазнања о припремама за организовање Масовног покрета у Хрватској и доцнијој федерализацији Југославије 1974. године – прича Мишина.

Р. Лончар – Вести