Српство Меше Селимовића

Лик књижевника Меше Селимовића (1910-1982) често се у последње време јавља у мозаицима знаменитих Бошњака, који у креирању националног идентитета вуку вертикале и траже корене чак и онамо где их нема и не може бити. Меша Селимовић је већ у младости знао без дилеме којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори. Зато, првенствено за оне који би данас да га учине нечим што није, а тиме и да оскрнаве његов живот и дело, вредело би се подсетити његових речи и написа. Биће да његове речи и подсећање на њих не раздвајају, но спајају све оне који су спремни да очима виде и ушима чују.

У мемоарској прози под насловом „Сјећања“, писао је о свом пореклу:

Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. […]  И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу.  […] Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.

Када су му једним анонимним писмом замерили да се стиди свог порекла, Меша Селимовић је одговорио онако како је њему било својствено: бритко, непретенциозно.

Не стидим се, нити имам зашто, напротив, поносим се што су моји преци живели поштено. А моје књижевно дјело свједочи колико сам везан за свој ужи завичај и за своје пријекло. Не бих желио да се зовем Немања, мада би ми, да сам тако рођен, и то име било драго као и Мехмед. Жао ми је, и то ми је ново и као сазнање и као искуство, да моји земљаци живе са таквим комплексима. Немају никаква разлога за то.

Када је 1972. његов роман „Дервиш и смрт“ уврштен у едицију „Српска књижевност у сто књига“, Селимовић је то одобрио и ободрио.  Као да је још тада предосећао да се припремају некакви ломови и преметачине, да ће доћи ревизије и кривотворења:

Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам. […] Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром. […] Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.

То рече Меша Селимовић. И не остави нам места за питања, дилеме и тумачења.